3320 25. 9. 2015.
Стојан Новаковић у борби за народну ствар
НАУЧНИК У НАШОЈ ДИПЛОМАТИЈИ
„Живот народни се креће и развија кроз гомилу погрешака, случајности, лудорија – и носи га она општа, невидовна и неосетна струја која народним животом низбрдо или узбрдо креће", говорио је овај политичар и један од најзначајнијих српских историчара |
| Стојан Новаковић |
Бавио се, поред осталог, и књижевношћу, лингвистиком и превођењем, могао је да преводи с десетак језика, објављивао је и приче, путописе, као и политичка истраживања. С двадесет три године изабран је у Српско учено друштво (претходник Српске академије наука), а с мало више од тридесет, постао је министар просвете и вере (1873). Био је један од главних вођа Напредне странке, а два пута – у време краља Александра Обреновића (1895–1896), као и краља Петра Карађорђевића – био је председник владе. Висок, погурен, кошчат, помало затворен, Новаковић је увек више одавао утисак професора него политичара, као што нас и данас његово име много више подсећа на историјска истраживања, него на дипломатске послове и политички рад на националним циљевима, чему је посветио деценије живота и рада.
Величина малих ствари
Још као министар просвете, Новаковић је почео да се бави спољнополитичким националним питањима, попут положаја Срба у Македонији, као и различитим пословима из области образовања и пропаганде у Србији. Након Берлинског конгреса дошло је до извесног смиривања Источног питања, првенствено због жеље великих сила, Русије и Аустроугарске, да се до даљег избегну отворени сукоби и да се настоји да се будући спорови унутар Отоманског царства предупреде реформама.
Окупација Босне и Херцеговине практично је развејала наде Србије у погледу ширења на запад. Србија је пре тога дуго била окренута питањима Босне и Херцеговине да би се тек након 1878. године и неуспеха у рату с Бугарском 1885. године усмерила ка Македонији и Косову. Још од стварања аутономне цркве, такозваног егзархата 1870. године (који је код Порте испословала дипломатија Русије) Бугари су могли лакше да делују у Македонији и другим отоманским земљама како би развијали бугарску националну свест међу сељацима. У почетку Новаковићевог рада у Министарству просвете и Просветном одбору, Бугари су у Македонији имали седам пута више школа и учитеља него Срби. То је било време кад је спољнополитички рад, уместо „великих" дипломатских потеза и „игре" између великих сила, морао првенствено да се усмери на „рад на терену", на неку врсту „микродипломатије" и тајног деловања. Како је написао српски дипломата Јован Јовановић, Новаковић је био од оних који су „веровали у величину и снагу малих ствари, који су разумевали и имали радост када једна махала у каквој забаченој паланци у Маћедонији, са неколико кућа, или какво село, ’пређе на нашу страну’, када се отвори где једна школа..."
Слободан Јовановић, једно време шеф „просветног оделења" (ПП – пропаганда и просвета) у Министарству иностраних дела, оставио је портрет Новаковића из времена кад је овај био члан такозваног македонског одбора – групе стручњака која је давала упутства влади и Министарству иностраних дела за рад са Србима у Македонији и Старој Србији.
„Стојан Новаковић водио је цео одбор... Он се понашао у одбору као у својој министарској канцеларији – и са својим малим свежњем аката свршавао као од шале, навикнут да ради са много већим хрпама хартије..."
Ценкање на Порти
 |
| Битољ крајем 19. века |
„Отомански Цариград... увек исто, над њим плаво небо, око њега зелено море, у њему ђубре и крвљу замешана каљуга, трајно тржиште савести и људских живота... На Блистателној Порти и Фанару нудило се, тражило се, цењкало се, погађало се, варало се и бивало се преварен...", писао је Јован Јовановић.
Новаковић је у погађању и преговорима у Цариграду показао изузетну доследност и упорност. Чинио је то, како је и сам признао, на начин на који се најбоље могло изаћи на крај с Турцима, а то је мољакањем, опомињањем, досађивањем и непрекидним објашњавањем да Србија жели с Турском у миру и у слози да живи.
Успеси, иако мучно постигнути, нису изостали: Новаковић је 1887. године успео да обезбеди дозволу Порте за отварање првих српских конзулата у Солуну и Скопљу; након две године (1889) отворени су и конзулати у Битољу и Приштини, а и 1897. године у Серезу. Године 1888. отворен је железнички саобраћај с Турском (железничка конвенција). Исте године ступио је на снагу и први трговински уговор Србије и Турске. Поред Скопља, Битоља, Приштине, Солуна и (кратко) Сереза, српске власти су 1898. године покушале да отворе и конзулат у Призрену, али су Турци стално отезали с давањем одобрења за његов рад.
 |
| Фотографија из манастира Девич на Косову снимљена приликом убиства једног калуђера непосредно пред избијање балканских ратова. |
Мрежа српских конзулата у Турској радила је под надзором посланства у Цариграду, као и одељења за просвету и пропаганду Министарства иностраних дела. Рад у тим конзулатима био је врло сложен, а често и опасан по живот. Турци и Албанци непријатељски су гледали на представнике српских власти у свом окружењу. С друге стране, Бугари су такође отварање српских конзулата у Македонији доживљавали као конкуренцију и опасност по своје циљеве.
Генерални конзулат у Скопљу (отворен 1887) заузимао је главно место у српској националној политици у Турској. Посебно је запамћен рад Владимира Карића, познатог научника, професора и географа, који је у Скопљу радио од 1889. до 1892. године. Он је био уважено име у научним круговима у Србији. Године 1882. објавио је књигу „Српска земља" којом је обележио границе подручја на коме живи српско становништво у Турској. Ова књига била је путоказ за рад на културно-просветном деловању Србије. Карић је радио у Министарству просвете, а затим у Министарству иностраних дела (као секретар) где је развио огромну делатност на пољу пропаганде у нашим крајевима на југу. Након што је дошао у конзулат у Скопље, он је уз подршку Стојана Новаковића настојао да Стару Србију и Македонију преплави књигама и да се свуда где је то могуће отварају српске школе и књижаре. Био је тада свакако најстручнији српски конзул који је радио на најважнијим национално-политичким задацима земље. Тако је 1887. године на подручју скопског конзулата била само једна српска школа а тринаест година касније (1900) било их је 89. Године 1889. отворена је и прва српска књижара у Скопљу.
Међутим, целокупне прилике у Турској стално су се погоршавале, јер је власт била слаба. Безвлашће и насиље били су стално присутни. Ни надметање Срба, Бугара и Грка у Македонији није пролазило без жртава. Тако је 1889. године убијен један српски свештеник, наводно по налогу бугарског владике.
На Косову и у Македонији дуго је радио и наш познати писац Бранислав Нушић. Он је по одлуци краља Милана 1889. године постављен за дипломатског писара у „ПП оделењу" Министарства иностраних дела. Већ следеће, 1890. године одлази у тек отворени конзулат у Приштину, где је неколико месеци у тешким околностима мењао одсутног конзула Луку Мариновића. Турски и албански притисак на Србе бивао је све већи. Турске власти браниле су Србима с Косова да долазе у конзулат у Приштини или да виде конзула. Нушић се, међутим, на ово није много обазирао. Као и у књижевном раду, показивао је довитљивост, био је комуникативан, сналажљив, духовит, а уз то је говорио и турски језик. Успео је да за кратко време обезбеди да у Приштини буде отворена прва српска књижара.
У сећањима Слободан Јовановић даје анегдоту која приказује Нушићеву домишљатост. Дошавши из Приштине на одсуство у Београд, Нушић је покушавао да се нешто дуже задржи у главном граду, што није наилазило на разумевање начелника Министарства Павловића. Знајући, међутим, за склоност свог шефа да се бави прекрајањем дипломатских униформи, Нушић „сасвим озбиљно поднесе предлог да се за наше конзуле у Турској заведе нарочита капа, врста качкета" јер, наводно, шешири не уливају довољно поштовања Турцима, пошто им нису довољно „свечани".
„Павловићу засијаше очи од задовољства – Какав мислите облик капе?" Нушић је након тога данима долазио код начелника доносећи мустре и цртеже за капу. „И док се капа није сачинила, Нушић је седео лепо у Београду, задржан ’службеним’ послом."
Да опасност по конзула у Приштини није била празна прича, показаће се неколико месеци касније, кад је Лука Маринковић јуна 1890. године убијен пред улазом у конзулат. У међувремену, Нушић је 1892. године постављен у конзулат у Битољу (где се и оженио) да би се 1894. године поново вратио на рад у Приштину. Помогао је да српска влада објави „белу књигу" о албанским злочинима над српским становништвом, издату под насловом „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899". Уз Нушића је у конзулату у Приштини радио још један српски књижевник, песник Војислав Илић (1893).
Почетком 20. века још један познати писац и дипломата – Милан Ракић, провео је у најтеже време, скоро десет година, по нашим конзулатима у Приштини, Скопљу и Солуну.
 |
| Званично писмо руском конзулу о злоделима турских чиновника у Призрену крајем 19. века. |
У лето 1895. године, након једне од безбројних министарских криза из доба последња два Обреновића, краљ Александар Обреновић одредио је Стојана Новаковића за председника владе и министра иностраних послова (1895–1896). На свом новом месту, он је с још више жара, упорности и с већим средствима наставио политику подршке Србима у Турској, посебно у Македонији. Уверивши се током посланства у Цариграду да западне земље немају намеру да се залажу за Србију и да је Русија једина показивала наклоност и пружала помоћ српским захтевима, Новаковић је постепено напуштао дотадашњу проаустријску политику и преоријентисао Србију ка Русији.
У „Мемоару о плану којим да се поведу послови земаљски”, који је написао долазећи на положај председника владе, Новаковић је наглашавао да Србија не треба више да се ослања ни на кога, што је значило раскидање с политиком заснованом на Тајној конвенцији с Аустроугарском. Такође је наглашавао да Србија мора да се врати политици на Балкану коју је заступао кнез Михаило, што је подразумевало политичко и економско споразумевање с осталим балканским државама. Русофилска политика под Новаковићем „имала је исте оне последице које доцније под Пашићем. Она нам је донела зближавање са осталим словенским државама на Балкану и у исто време свађу с Аустријом... Свађа је та почела поводом тешкоћа које је Аустрија чинила нашем извозу свиња. Уколико су наши односи с Русијом постајали срдачнији, утолико су и наше свиње изгледале Аустрији зараженије...", писао је Слободан Јовановић.
После низа година српских захтева и бесплодних молби, Порта и Цариградска патријаршија најзад су прихватиле да један српски свештеник – Дионисије Петровић – буде постављен за митрополита у Призрену (1896). У исто време, Новаковић је у сарадњи са српским конзулатима у Турској прикупио велики материјал о насиљима Албанаца над Србима, који је у облику „Плаве књиге" припремљен за мировну конференцију у Хагу (1899). Пишући о немирима у крајевима насељеним Албанцима, Новаковић је истакао: „Све наше тежње ка југу и к старим српским земљама, једанпут већ оштећене селидбама на крају 17. и 18. врека, новом арбанаском (могућом) аутономијом биле би прободене глоговим коцем."
Од књига до пушака
Новаковић је деловао у време кад је Турска пролазила кроз још једно раздобље немира и све веће анархије. Почетком 20. века сукоби на Балкану брзо су се заоштравали, а Источно питање поново се појавило у европским међународним односима. Априла 1903. године бугарски револуционари бацају у Солуну бомбе по целом граду. С друге стране нападају Албанци – у Митровици гине руски конзул Шчербина. У Македонији је исте године подигнут Илинденски устанак који су Турци угушили у крви. Маја 1903. године, након убиства краљевског пара и смене династије у Београду, српска спољна политика ће се још више окренути према Русији и насупрот Аустроугарској. Да би смирили немире у Македонији, руски и аустријски цар постигли су 1903. године споразум који је предвидео неку врсту међународне управе и реформи за македонске области Турске. Требало је да страни представници надгледају новостворену власт, док би била уведена и страна (италијанска) жандармерија. Ови покушају су, међутим, више остали на нивоу добрих жеља и обустављени су након што је у избила такозвана Младотурска револуција (1908) и проглашен нови, либерални устав Турске.
Истовремено, настављана је суревњивост у Македонији између Срба и Бугара, Бугара и Грка, Грка и Румуна која је доводила до сталних сукоба између комитских чета које су убациване с четири стране. Тако је и Србија од 1904. године почела с упућивањем оружаних чета у Турску.
Након Цариграда, Стојан Новаковић наставио је дипломатско деловање у Паризу (1900), а затим у Петрограду (1900–1905) где је радио на приближавању Србије Русији. Након пензионисања 1905. године, наставио је с политичким деловањем. У време анексионе кризе (1908) био је и председник владе, да би у време балканских ратова (1912–1913) предводио српску делегацију на мировним преговорима у Лондону. Он је био тај који је у име Србије потписао уговор којим се Турска одрекла подручја на југу Србије и у Македонији којима је вековима владала на Балкану.
У годинама пред Први светски рат, Новаковић се све више окретао идеји југословенског заједништва, као начина за решавање целокупног српског
питања, укључујући и оног у Аустроугарској. У тексту „Након сто година" (1911) изнео је визију заједничке будућности и хармоничног живљења југословенског становништва 2011. године.
Аутор:
Душко Лопандић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
