3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Скот и Зелда Фицџералд
НАПРЕД У
Живот овог славног брачног и књижевног пара, испуњен бучним забавама, плесом, ритмом џеза и потоцима пића, постао је симбол епохе „лудих двадесетих” година. Али, само на први поглед – друга страна медаље крије многе мрачне тајне
ада се после не баш успешног школовања на Универзитету Принстон добровољно пријавио за одлазак у рат, двадесетдвогодишњи Френсис Скот Фицџералд смештен је у војни камп у Монтгомерију у Алабами. Није ни слутио да ће се те 1918. године Први светски рат завршити и да ће уместо одласка у „акцију”, на подијуму за плес срести жену свог живота. На први поглед заљубио се у лепу Зелду Сејр, у којој је препознао неустрашиву хероину из својих прича. Сазнао је да та осамнаестогодишња девојка, кћерка угледног судије, има „соли у глави”, титулу лепотице, бројне удвараче и клуб обожавалаца под именом „З. С.” Чврсто је решио да се њом ожени: следеће године поклонио јој је веренички прстен, уз заклетву да ће се за шест месеци вратити из Њујорка као славни писац, с хрпом пара.
Глад за новцем Скот је морао да утоли из више разлога: због комплекса сиромаштва који је стекао одрастајући „у једној кући испод просека, у улици изнад просека”, Зелдиних имућних родитеља који су се противили њиховом браку и жеље да са својом драгом живи на високој нози. Али, док је упоредо писао рекламе, текстове за новине и роман, од своје „идеалне душе” почео је да добија вести да се и даље забавља и плеше с другим младићима и да је „на хиљаде пољубила, али су још хиљаде остале непољубљене”. Раскид веридбе трајао је кратко – чувена „плавокоса ђаволица” променила је мишљење када је у новинама прочитала Скотову новелу „Изгубљена деца”. Својим књижевним даром закључила је да је у питању врхунски писац и жељна заједничке славе изговорила је судбоносно „да”.
Лудорије младости
Пошто је новац почео да пристиже, пресрећни Скот одлучио је да се венчање обави истог дана када се његова књига „Ова страна раја” (1920) појави у књижарама. Млада је на дар добила ручни сат од платине украшен дијамантима и није марила што су јој родитељи у љутњи окренули леђа и нису дошли на свечаност. Одлучила је да дрско „шутне породицу и табуе” и уз свог „идола” остане „вечно млада и бескрајно неодговорна”.
С те стране наишла је на велико одобравање: Скот је подстицао да се лудира и скандалозно понаша, јер му је тако више личила на девојке о којима је маштао и писао. Осим тога правила му је огромну рекламу, јер су их сви присутни, а нарочито фотографи, радознало посматрали како на забавама, тако и на улици. Уз модерно обучену и упадљиво нашминкану „беби вамп” све више се и сам дотеривао, чак је „колмовањем” коврџао косу и зелене очи истицао крејоном.
У почетку брака живели су у њујоршким хотелима, али пошто их је посећивало друштво сачињено од „читавог Менхетна” често су замољавани да се иселе. Пошто су се октобра 1922. године населили у двадесет пет километара удаљеном Грејт Неку, на Лонг Ајленду, славни књижевници, глумци и редитељи обилазили су их викендом. Када је роман постигао фантастичан успех и писцу донео зараду од око тридесет хиљада долара, Зелда је одмах напоменула да део заслуга припада и њој, јер је на страницама књиге нашла преписана своја писма. Разоружавајуће признање оптуженог гласило је како то није ништа необично, пошто је она „почетак и крај свих његових дела и његов бог”! Опростила му је с поруком:
„Носи ме као талисман или као цвет на реверу, а када останемо сами, желим да знам да без мене ни за шта ниси способан”.
После помирења провод се наставио, све луђи, претеранији и распуснији: у поноћ су се купали у фонтани на Јунион скверу у Њујорку, возили се на хауби таксија или кола, наливали џином и шампањцем, четвороношке и лајући улазили на монденске забаве... Пркосили су сређеном, грађанском животу и уз ружичасте наочаре пијанства свет доживљавали на весео и безбрижан начин. Али, чим би остали трезни и сами код куће, обузимало их је туробно расположење, које је доводило до свађа. Зелда је већ тада показивала страх од старости, али и прве знаке душевне болести, која је постојала у њеној породици. Изјављивала је:
„Не желим да ме видиш како старим. Једноставно треба да умремо у тридесетој”.
Лепи и проклети
Пошто се њихов начин живота показао као „млин за доларе”, недостатак новца јавио се као озбиљна невоља. Скот је схватио да мора озбиљно да пише и донео је одлуку да се преселе у Европу, најпре у Италију, а затим на француску обалу. Написао је две збирке прича „Монденке и филозофи” и „Приче из доба џеза”, и роман „Лепи и проклети”. Зелда му је пребацивала што није хтео да прихвати понуду да на филмском платну одглуме сами себе, зараде богатство и отворе нове могућности у каријери. Чинило јој се да је то урадио из страха да би могла да га засени или можда престигне и није се преварила.
С рођењем кћерке обавезе су им се повећале, али не и одговорности: Скот се није трезнио из убеђења да му пиће побуђује машту, а Зелда је знала девојчицу из немара да заборави на улици, изгуби у робној кући или грешком напоји џином уместо сока. Током 1924. године у вили на Антибима, када је настајао чувени роман „Велики Гетсби”, брак им је запао у велику кризу. Пошто се осетила занемареном и одбаченом, некадашња краљица балова пожелела је да изнова искуша своје заводничке моћи. Тада је имала месец дана дугу љубавну аферу с француским официром, а када се то открило, настао је пакао. Зелда је причала да су је из бунгалова, где се састајала са драганом, киднаповала два мафијаша која је унајмио њен супруг. Убрзо затим нашла се у кућном притвору, где је попила две пуне бочице лекова „да би спавала”.
Скот је наложио куварици и баштовану да прељубницу држе на оку и чим би пао мрак закључавао је у собу. Затим је на миру преписивао њен дневник и новонастале приповетке: неке примерке послао је у Њујорк и добро продао, али под својим именом! Када је Зелда успела да објави део својих радова и добије похвале од критичара, наставио је да јој прекраја текстове, жврља потпис и ставља свој, уз речи:
„Ја сам професионални писац. Ја сам твој хранитељ. Сав материјал припада мени”.
Осим тога одлучио је да јој у краткотрајним везама с познатим лепотицама врати „мило за драго”, али и да јој као „лошој особи коју треба поправити” укине право на васпитавање кћерке, коју је предао у руке гувернантама. Осећао се превареним и на књижевном пољу, јер су „Великог Гетсбија” добро прихватили критичари и његови пријатељи писци Хемингвеј и О’Нил, али не и публика која је у први мах остала равнодушна. Због слабе продаје романа више нико није желео да му купи кратке приче, што га је довело у незавидан положај. Незадовољство и бес утапао је у пићу и неретко завршавао у затворима у којима се трезнио.
Ломљена, сломљена
Пошто више није имала снаге да се надмеће са Скотом око писања, Зелда се у својој двадесет осмој години окренула учењу балета, који је од малих ногу обожавала. Решила је да надокнади пропуштено време и постане нова Павлова, па је вежбала и по осам сати дневно! Професорка балета Љубов Јегорова је бодрила, али и строго упозоравала да исправи неправилно држање.
Зелда се сетила да ту ману никада није имала, већ је вероватно стекла савијајући се поред свог супруга, који је био три центиметара нижи од ње. Нажалост, због израњављених ножних прстију добила је инфекцију и њена играчка каријера завршила се пре него што је и почела. Остало јој је само да се сећа дана када је као девојка блистала на позорници у гимназији, где је у балету који је написала њена мајка, играла Лудило. Ко је тад могао да претпостави да је у питању кобни знак судбине?
Око своје тридесете године Зелда је доживела први нервни слом и затим јој је установљена дијагноза шизофреније. Уследили су најпре месеци, а затим године лечења по болницама и скупим санаторијумима. Поред лекова терапија је подразумевала и електрошокове и зарањање у каду пуну ситног леда. Једна лекарка проценила је да неће бити напретка уколико Скот не остави алкохол и не присуствује сеансама разговора, док је психијатар у болничком картону записао:
„Анксиозна млада жена, више пута покушала да изврши самоубиство.”
Године 1934. Френсис Скот Фицџералд објавио је књигу „Нежна је ноћ”, у којој је описао пропаст брака психијатра и кћерке милионера. Пошто је приметио да му супруга у дугим болничким данима све више пише, овога пута предложио јој је да се заједно потписују испод њених приповедака, како би их што боље продали. Она је пристала и шта се десило? Неко време испод текстова штампана су два имена, а затим би њено име на волшебан начин ишчезавало. Због напада беса који је тада добијала, лекари су јој забранили писање и препоручили да се бави сликарством.
По изласку из болнице, почела је да пише роман, али овог пута рукопис је крила испод дасака у поду и иза дрвених ламперија на зиду. Скот је беснео што ништа не може да нађе, па је чак тражио од послуге да му помогну и претражују читаву кућу.
За њене слике градова (Њујорка и Париза) и призора из Библије није се занимао, а још мање за лутке од хартије које је са много вештине и љубави правила. Вероватно је заборавио да је једну такву лутку с белим крилима добио на поклон у првим годинама брака, када га је супруга још увек гледала као анђела, а не као „вампира”.
Као бродови против олује
Када јој је отац умро Зелда се вратила у свој Монтгомери, где је живела с мајком. Уместо у кућу сместила се у оближњи бунгалов, који јој је постао и дом и атеље. За време Другог светског рата добила је позив из гарнизона да помогне младим војницима сликарима и купи им платна и боје. Искрено је одговорила да нема новца, али им је поклонила све своје радове, уз одобрење да могу да их пресликају. Живот је завршила трагично: 11. марта 1948. године погинула је у пожару у психијатријској болници у Ешвилу, у Северној Каролини, закључана у соби са још осам пацијенткиња. Новине су писале да је умрла „романсијерка, сликарка и икона џез епохе”, а неки су се чак сетили да је по играчици Зелди из романа „Саламандер” добила име. Додали су да по веровању саламандер или даждевњак у ватри остаје неозлеђен, јер у њој живи и њом се храни.
По повратку у Америку Френсис Скот Фицџералд радио је на писању сценарија за холивудске филмове (рецимо за„Прохујало с вихором”). Све више је пио, а све мање се дотеривао, па нимало није личио на некадашњег џентлмена који је ломио женска срца.
Свој недовршени роман „Последњи тајкун” писао је болестан и исцрпљен у кревету, уз гомиле таблета „за дизање и спуштање”. Умро је напуштен и сам 21. децембра 1940. године у Лос Анђелесу и само мали број познаника опростио се од њега на миси, а нико на сахрани. На надгробном споменику гробнице где Скот и Зелда почивају, уклесане су речи из „Великог Гетсбија”:
„И тако, пробијамо се као бродови што против струје плове, а стално клизимо натраг, у прошлост”.
Један једини
Један од најпознатијих светских писаца Френсис Скот Фицџералд проглашен је америчким класиком, а публика која се поново заинтересовала за његове књиге постављала је многа питања. Које особе из стварног живота су послужиле као надахнуће за упечатљиве ликове из његових романа? Да ли је Скот Зелди осим књижевних радова „украо” и живот, не би ли га поклонио Дејзи из „Великог Гетсбија”?
Истраживачи су дошли до података да је лик Дејзи, ипак, настао према Гиневри Кинг, пишчевој првој љубави, која је потицала из изузетно имућне породице и која га је оставила како би се удала за човека истог друштвеног положаја. Скот никада није заборавио речи њеног оца, које су га заболеле:
„Сиромашни младићи се не жене богатим девојкама!” Драгану „с гласом пуним новца” избегавао је да види годинама, како би у сећању задржао илузију савршенства.
Да му је судбина као животну сапутницу наменила Зелду, сви су на први поглед могли да запазе. У часопису„Њујоркер” забележено је да су изгледали као породица, већ и пре него што су се венчали, и да су личили као брат и сестра. Или као што је Скот у једном од последњих писама својој супрузи рекао:
„О Зелда, ми смо били један једини човек и тако ће помало увек бити”.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
