3320 25. 9. 2015.
Љубав према писаној речи
НА ВАШАР ПО
У причи о београдском Сајму књига често се заборавља да је слична манифестација постојала и између два рата
сим у књижарама, књиге су се у Србији одвајкада продавале по саборима, касније преименованим у вашаре. То је био одличан начин да књиге допру до најширег круга заинтересованих, пошто у дубокој српској провинцији често није било лако наћи све што је било потребно. Књиге су на вашарима продавали колпортери, накупци, а нешто касније и сами књижари.Један од првих покушаја да се приреди нешто веће, што би књиге изместило из прашинчине, рингишпила, ситне и крупне стоке (зид смрти је дошао нешто касније), и што би подсећало на продајну изложбу наших и страних књига десио се у Београду 1930. године, за време Свесловенског соколског слета. Тада су се београдски књижари удружили и припремили пратећи догађај који су назвали „Сајам књига”. За време одржавања слета књиге су изношене испред радњи и продаване на столовима, постојали су пунктови за продају књига, који су називани „тезге на улици”. То је првенствено урађено да би се скренула пажња људима који иначе немају навику да свраћају у књижаре.
Изложба књига на Београдском сајму 1939. године
По улицама су се кретала кола, на која су били накалемљени панои у облику пирамиде. На тим паноима књижари су успели да изложе четири стотине књига. Када би та скаламерија некако кренула, ужаснути књижари су иза првог ћошка схватили да то и није била претерано паметна идеја, пошто је покретна реклама озбиљно почела да се претвара у покретну машину за поделу књига. Због претоварености, за собом је остављала траг од разбацаних књига, на које су пролазници одмах навалили. Књижари су набавили и аутобус, који је преправљен у књижару на точковима. Књиге су продаване с попустом од 30 одсто и 50 одсто, по 10 одсто књижари су давали организаторима за потребе слета и за трошкове путујуће изложбе и продаје књига.
Овај податак речито говори о томе да им није било стало до зараде, већ да на дуже стазе окрену људе књизи. Одштампан је и каталог у пет хиљада примерака, који је подељен учесницима слета, а оно што је претекло подељено је пролазницима на улици. Сајам као сајам је имао успеха, било је одзива грађана, чак је одлучено да се заједно са љубљанским и загребачким књижарима отпочне са оваквим изложбама по целој земљи. Ипак, због неких спорова између Књижарског удружења у Београду и Словенаца, од планова није било ништа.Дани књиге
Праве сајмове књига, а не полувашарске изложбе, наши књижари су имали прилике да виде у иностранству. Излагали су 1925. године на Сајму књига у Фиренци, једном од тада најцењенијих у Европи. Тражили су и добили материјалну подршку од Министарства просвете, а штампан је и сајамски каталог, до данас можда најлепше и најрепрезентативније издање на ту тему. Југословенски, а то је значило углавном српски издавачи, на сајму у Фиренци добили су много признања, поготову за опрему књига.На Београдском сајму књиге су први пут биле изложене 1929. године, када је издвојено око 1200 књига које су ушле у сајамски каталог. У жељи да помогне ширењу књиге, и издавачима да остваре ближу везу с публиком која посећује сајам, нарочито оном која долази из унутрашњости, управа Београдског сајма је омогућила и изложбу на Јесењем сајму 1939. и 1940. године. Углавном су у питању биле колективне поставке издавача, а на сајмовима на којима су могла да се виде најновија достигнућа и чуда невиђена, од телевизије, преко пољопривредних машина, до авиона, никако специјализовани сајмови књига.
Нешто најсличније ономе што се данас подразумева под сајмом књига прирећено је већ 1926. године у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Тада је Књижарско удружење решило да одржи манифестацију „Дани књиге”, а у одбору су били и представници владе, Академије, универзитета, војске, цркве и других важних и најважнијих установа. Изложба је веома лепо примљена, а тим поводом је прирећен и бал.
То је била показна вежба, да би после епизоде са Свесловенским слетом Књижарско удружење тражило да се „Дани књиге” одржавају два пута годишње, на Савиндан и Видовдан, који би били намењени рекламирању и растурању књига. Убрзо је нађен и врло згодан повод, стогодишњица штампања прве књиге у Књажеско-српској типографији, 1832. године.
Штанд на изложби у Павиљону 1932.
Од 23. до 27. јануара 1932, опет у Павиљону Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, приређени су „Дани књиге”, неупоредиво боље постављени него било која изложба до тада. У почасном одбору су били председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, председник Српске књижевне задруге, Коларчеве задужбине, Чупићеве задужбине, Пен клуба, Друштва „Свети Сава”, уредници „Српског књижевног гласника”, „Мисли”, „Политике”, „Времена” и „Правде”. Поред издавача, учествовала је и Народна библиотека, као и Државне штампарије из Београда и Загреба.
„Дане књиге” је 23. јануара отворио професор Александар Белић, у присуству министра просвете Драгутина Којића, чланова дипломатског кора и других највиђенијих представника београдског друштва. За разлику од дотадашњих изложби, на овој су пдржана и предавања. Уредник „Књижевног гласника” Милан Богдановић говорио је о читалачкој публици пре сто година, управник Државне штампарије Властимир Будимовић о нашим штампаријама, а књижевник Владимир Вујић о савременој југословенској књижевности.
Продаја књига и изложба биле су отворене од 9 до 13 и од 15 до 17 часова. У паузи су радници на штандовима одлазили на ручак у неку од оближњих кафана, пошто су тада штандови са књигама и штандови са пљескавицама били неспојиви, по чему неки највише памте данашње сајмове.
Краљевска посета
Требало је обновити енергију за навалу посетилаца, којих никако није мањкало. Кроз Павиљон је за тих неколико дана прошло више од 10.000 људи. „Дане књиге” су посетили и краљ Александар и краљица Марија, чија посета није била строго протоколарна. Обишли су целу изложбу и на сваком штанду купили по неколико књига. Остао је податак да су потрошили 4.800 динара, поприличну своту у то време. Такође, и кнез Павле и кнегиња Олга су два пута посетили изложбу, где су покуповали гомилу књига. Добар део од тих 10.000 посетилаца чинили су и ђаци свих београдских и земунских школа. За разлику од данашњег „ђачког дана”, деца нису „стражарно спровођена”, нису долазила само да не би ишла у школу, већ су показивала и какво-такво занимање за књиге. Ипак, за време изложбе је утврђено да су за тадашњу кризу књиге криви „омладина која не чита, слаби наслови, скупоћа, несавесна конкуренција”. Некако се увек кола сломе на тој омладини која више воли да се проводи него да купује књиге.
За време „Дана књиге”, као добра реклама послужили су и писци који би по васцели дан седели у Павиљону и потписивали своје књиге. Најбољу прођу имали су „Народни обичаји” Академије, а од савремених писаца дела Јована Дучића и Милоша Црњанског. Много су тражена и Крлежина дела, али Хрвати нису послали та издања. Било је много и старих српских књига, али су та издања због посебности и цена имала малу публику. Као и данас, уосталом.
Књижари на Београдском сајму 1939. године
Неке ствари на сајмовима нису се промениле до дана данашњег, а то су, осим „ђачког дана” и „шетачи-оператори”. Укратко, људи који са сајма успеју да изађу натрпани књигама, од којих је ретко која плаћена. Ако се изузму деца, која воле да праве гужву и „здипе” нешто чисто ради доказивања, од ове сорте се продавцима увек највише дизала коса на глави. Тадашњи књижари су се против тога борили тако што су скупа и раскошна издања држали на видном месту, али се увек дешавало да неко волшебно „добије ноге”, склизне у цегер или испод капута. На крају су се досетили и упослили приватне детективе, који су се у цивилу мотали по гомили. После хватања првог шетача, који је уз пар васпитних ћушки избачен главачке, скупа издања су постала знатно сигурнија.
На самом крају манифестације приређена је и лутрија, чији је приход ишао у Фонд за помоћ оболелим уметницима и књижевницима. Наравно, добици на лутрији су биле књиге, које су поклањали сви књижари и издавачи, од Геце Кона до надреалиста.
После затварања, сведени су рачуни, па је закључено да је продато око 50.000 књига, што је било више него што се у Београду прода у току једне године. Главни разлог томе били су попусти, који су стварно били велики, па је и мање платежан свет себи могао да приушти неку књигу. Ни рекламе по новинама нису биле занемарљиве, поготову ако се зна да је књигама у току године било посвећено веома мало простора.
„Дани књиге” су постали обичај, чак су о Васкрсу 1937. године приређени у целој земљи. И то је тако трајало до Другог светског рата.
После рата, настао је „Сајам књига”, који опстаје до данас, а у суштини је наставак замисли о „Данима књиге”.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
