Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

НОВА УМЕТНОСТ


НА ТРАФАЛГАР СКВЕРУ

  
   Ђиха, ђиха, четир’ ноге, све четири круте, ђиха, ђиха, ми идемо на далеке путе! Колико често се сетимо ових стихова? Врло ретко, ако смо у свету одраслих. На лондонском Трафалгар скверу деца се пењу по бронзаним лавовима, девојке бацају новчиће у фонтану, шкљоцају фотографски апарати. Нелсонову фигуру на високом стубу покушавају да убаце у кадар пун плавог неба. Мало ко обраћа пажњу на статуе коњаника у угловима трга.
   Један јахач је изузетак.
   Недавно је у Лондону, на каменом пиједесталу насталом пре 170 година, једног сунчаног и свежег јутра блеснула фигура златног дечака који се љуља на коњу, загледаног у даљину, опремљеног за далеке путе.

метници из Скандинавије Елмгрин и Драгсет славе детињство и снове заборављене у свету одраслих, подсећају нас да није све сведено на победу и пораз. Да је живот много више и од победе или пораза. Додају иронију обликујући дечака налик ставу свечане скулптуре Џорџа IV с друге стране трга: покрет подигнуте руке, вајан за најмоћније, сада је дат некоме без моћи. Ово је наглашено и у називу скулптуре „Powerless sculpture fig 101” („Скулптура без моћи, фигура 101”).
   Скулптура ће бити на Трафалгар скверу наредних петнаест месеци, до следеће смене на „четвртом” пиједесталу. Трг је био празан више од 150 година, а ово је осмо уметничко дело наручено и постављено од почетка пројекта 1998. године. Изворно, била су планирана три излагања, али су одјек и популарност првих скулптура привукли спонзоре. Као и све узбудљивија решења.


латном коњанику претходио је „Брод у боци” британског уметника нигеријског порекла Јинка Шонибаре. Он је био реплика Нелсоновог брода из битке на Трафалгару I, са 4,7 метара дужине и 2,8 ширине, право чудо, највећи икада направљен брод у боци.


                      Копија Нелсоновог брода из битке код Трафалгара, дугачка 4,7 метара

   Тридесет седам једара на броду су од разнобојног платна са афричким шарама. Истраживања су утврдила да је препознатљиви афрички текстил, својевремено рађен по мотивима са индонежанских свила, штампан у Европи и превожен великим бродовима у Африку, где је постао омиљен. Брод у боци нас подсећа на ове старе везе, али и на нови, мултикултурни Лондон.


една од најзанимљивијих скулптура била је на пиједесталу од 2005. до 2007. године, „Alison Lapper Pregnant” Марка Квина. Извајана у савршено белом мермеру, веран је портрет уметнице Алисон Лапер. За скулптуру је позирала седећи, нага, у поодмаклој трудноћи. С кратком косом, правилних црта лица и правог држања, бела и обла, статуа је исијавала хероизам типичан за грчке класичне скулптуре савршених тела и пропорција. С том разликом што су нас Квин и Лапер научили да препознамо и уживамо у новој лепоти, неистраженој раније. Лапер је била лепа трудница, витка, пропорционално обликованог великог стомака. Вајана без руку, подсећала је на грчке скулптуре чуване по музејима.

            
                      Скулптура Марка Квина приказује трудну сликарку Алисон Лапер,
                                                                        рођену без руку

   То није било само уметничко решење. Наиме, госпођа Лапер, услед генетског поремећаја, рођена је без руку. И скраћених ногу. И управо тако је и извајана, тела другачиј
ег од нама познатих, али истовремено савршено пропорционалног и узбудљиво лепог.
   Алисон Лапер прошла је дуг пут до прихватања. Мајка је последњи пут видела као бебу од четири месеца. Одрасла је по разним установама све док, као млада, није положила вожњу, осамосталила се, завршила уметничку академију. И постала успешан сликар, сликајући са четкицом у устима. Надахнула је Квина, а њих двоје све нас који смо те две године пролазили Трафалгаром: да уживамо у савременој хероини епских размера, да видимо више, да може
мо боље. И сазнању да лепота није искључива и потпуно објашњена. Да постојеће норме, упркос наметљивости медија и правила са холивудских црвених тепиха, не ограничавају и не искључују.

                                                          ***
   Уметничка дела на Трафалгару голицају машту, подстичу и нуде могућност да померамо хоризонте укуса и прихватања, али нас и подсећају на заједничко и универзално: на детињство, одрастање или заборављене снове. И на нашег Чика Јову.




Аутор: 
Мирјана Шијан
број: