Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка / Магдалена Абаканович


НА ПОЛЕЂИНИ

 
Као дете правила је мале дрвене змајеве и поклањала их пријатељима. Данас прави огромне љуштуре људских тела које као поклон даје њена држава

метности је потребан неко ко ће саслушати њене поруке, неко ко жуди за њом, неко да је попије, као вино – ако је другачије, смисао не постоји.
   Ма како се уметност опирала свакоме устројавању, Магдалена Абаканович у младости је спознала да је она производ људског духа и да није важно који се алат употребљава – боја и четка, оловка, длето, машина за писање, камера, клавир, виолина, компјутер… И да није важно да ли се црта, слика, ваја, тка, фотографише, снима, компонује, свира, пише… да би се поруке уметности послале.
    Магдалена Абаканович посветила је живот уметности. Њена средства су облик, боја, покрет, светлост… али и писана реч. Драгоцену лекцију о безброј лица уметности научила је на начин о којем би се, бирајући речи, могло казати да је био пун грубости и нетактичности.
    „Када сам била сасвим мала, нисам цртала, сакупљала сам и правила тродимензионалне предмете. У школи, правила сам мале дрвене змајеве и поклањала их пријатељима. Када сам одлучила да кренем у уметничку школу у Сопоту, била сам сигурна да ће ме примити на вајарство. Након пријемног испита одбили су ме. Професор је рекао: ‘Нема осећај за форму.’ Тако сам почела да сликам.

                                                      Детињство

    Мајка Магдалене Абаканович, Хелена Домашовска, припадала је пољском племству. Отац Константин имао је пољске, руске и татарске крви. Био је кадет и син официра цара Николаја II Романова.   Породично име дуговао је Абака-кану, монголском владару из 13. века, унуку Џингис-кана и брату Кублај-кана. Када је Русију захватио пламен Октобарске револуције, морао је да се склони. Накратко је боравио у Гдањску, али је тај град, у којем се још од 1920. могло наслутити шта очекује Европу, убрзо напустио. С породицом је наставио да живи у сеоцету Фаленти, надомак Варшаве. Ту је Магдалена, Магда, 20. јуна 1930. године, угледала свет. Само годину дана касније још једном су се преселили, овога пута на исток, на око три стотине километара удаљен посед.
    „Рођена сам на селу. Ту сам провела детињство. Нисам се дружила са вршњацима. Бескрајно дуге дане без икаквих обавеза испуњавала сам сама. Истраживала сам све што ме окружује. Учила сам од свега што мрда, вреба, додирује. Усамљеничка откривања.”
    Магда је имала само девет година када је Пољска окупирана. Немачки тенкови прегазили су њихово имање. Пет година касније морали су да беже пред совјетским трупама. Остали су без свега што су поседовали, а нико није смео ништа да сазна о њиховом пореклу, јер је то могло да их кошта живота.



    „Било је то веома тешко доба, јер смо ми, као породица, изгубили свој идентитет. Били смо лишени друштвеног положаја и били смо, на неки начин, изопштени из друштва. Били смо кажњени због тога што смо били богати. Морала сам да скривам од кога потичем. Морала сам да лажем. Морала сам да измишљам.”
    Живот су наставили у Тчеву, градићу на северу Пољске. Ту је Магда похађала гимназију. Образовање је затим наставила на уметничкој школи у Гдињи. Иако је била одличан спортиста, атлетичар, чланица пољске репрезентације, једино што је желела било је да постане вајар.
    „Од онога дана кад сам научила да се служим својим рукама, перорез ми је постао нераздвојан друг. Кора дрвета, дрво, били су пуни тајни. Па глина. Правила сам предмете чије је значење само мени било јасно.  Они су ми служили у призорима и свечаним обредима које сам сама за себе измишљала.”

                                                Против правила

    Три града – Гдањск, Сопот и Гдиња – растући и ширећи се, спојили су се. Тај, један велики град, Пољаци називају Тројмјасто. Тако, било је могуће да се Академија ликовних уметности у Гдањску – налази у Сопоту. И да, временом, постане позната као Сопотска школа. На њој је вајање предавао Адам Смолана, професор који је проценио да млада Магдалена „нема осећај за форму”. Ипак, програм те високе школе, основане одмах после великог рата, 1945. године, тежио је брисању граница између сликарства, вајарства, текстила, керамике и дизајна ентеријера. Захваљујући томе, Магда је, закорачивши кроз врата која јој је отворила Јозефа Внукова, професор дизајна текстила, ступила на пут којим и данас ходи.
    Након завршене прве године, студије је, 1950. године, наставила на Академији ликовних уметности у Варшави. У то време, следећи диктат моћног источног суседа, Пољска је прихватила социјалистички реализам као државну уметност, и то је озваничено на Генералној скупштини Уније пољских уметника. Прешавши из Сопота у Варшаву, Магдалена Абаканович нашла се у средишту уметничких збивања.     Ипак, мали град на обали Балтичког мора био је далеко од очију политичког врха, па је, због тога, и школа у њему успевала да задржи атмосферу која је одисала креативношћу и слободом. Академија у Варшави је, у поређењу са Сопотском школом, била разочаравајуће конзервативна и утемељена на крутим, спутавајућим правилима.
    „Не волим правила и увек сам покушавала да побегнем из света у којем се све мора категорисати.”



    Магди је посебно сметало то што цртачко умеће није могла да развија и гради у складу са сопственим осећајима и осећањима.
    „Волела сам да цртам трагајући за формом помоћу мноштва линија исцртаних у сноповима, једна до друге. Професор би дошао са гумицом у руци и избрисао сваку линију за коју је сматрао да није неопходна, остављајући танку, суву контуру. Због тога ми је био одбојан.”

                                                   Моја школа

    На срећу, било је и професора који су имали храбрости да студентима знање преносе на другачији начин, у складу са својим уверењима, искрено и отворено, упркос партијским директивама. Они су били узор младој Магдалени, а међу њима је била и Елеонора Плутинска која јој је открила многе тајне ткања и помогла јој да схвати да није погрешно бити отворен према свим материјалима који би могли да се претворе у уметничко дело.
    Године након завршетка Академије Магда је провела живећи скромно и дајући све за уметност. Од Стаљинове смрти, 1953. године, обавеза да уметност буде соцреализам полако је почела да нестаје. Значајан део њеног живота у том периоду чинило је време проведено у стану Хенрика Стажевског, ученика Пита Мондријана и једног од најзначајнијих пољских конструктивиста.
    „У једнособном стану на дванаестом спрату стамбене зграде, варшавски интелектуалци окупљали су се и разговарали. Било је ту песника, музичара, људи из света позоришта, историчара, визуелних уметника, писаца али и политичара. Седела сам у углу и слушала. Уста нисам отварала, али сам била веома поносна што учествујем у тако изузетним догађањима. Све је било довођено у питање, а потрага за новом стварношћу, за решавањем егзистенцијалних проблема, дотицала је сваки вид људске мисли и сазнања. То је била моја школа.”



    Са својим супругом, од 1956, живела је у малом стану. Оно чиме се у то доба представила јавности били су цртежи великог формата, префињено стилизовани мотиви преузети из биљног света. Ипак, први велики успех донело јој је бављење текстилом и ткањем – 1962. године учествовала је на Првом бијеналу таписерије одржаном у Лозани, у Швајцарској.
    Уследила је, 1965, Велика награда Бијенала у Сао Паолу, у Бразилу, захваљујући којој је добила атеље. А затим, од 1967. године – „Абакани” – необично велике исткане скулптуре које су, најчешће, заузимале читав простор галерија у којима су излагане и готово увек остављале утисак да им је и такав простор тесан. „Абакани” су, очигледно, име дуговоли своме творцу. Али, не само име већ и технику којом су изведени.
   „‘Абакани’ су узнемирили људе. Појавили су се у погрешно време. У ткању – била је француска таписерија, у уметности – поп-арт и концептуална уметност, а ту се налазила та огромна, чудесна ствар… Као непознат језик.”

                                                         Свет и ја

    Током седамдесетих почели су да настају радови по којима је Магдалена Абаканович најпознатија – низови људских фигура од којих је остао само део налик омотачу, као траг и сведочанство о негдашњем постојању човека на том месту. Један од њих – „Леђа”, заиста приказује леђа, али и полеђину леђа, и њихову унутрашњост.
    „Фигуре које седе, попут љуштура, негативи готово целог људског тела, баве се питањима садржине и граница простора.”
    У почетку од грубе тканине, кострети, димензија приближних природној, почеле су да попримају колосалне мере, а да би могле да опстану на отвореном простору, тканина је замењена металом.    Уметница је, током неколико деценија, створила мноштво таквих скулптура које се налазе широм света. Једна од највеличанственијих је „Агора”, постављена 2006. године у Грант парку у Чикагу. Њу чини 106 гвоздених фигура без главе и руку. Свака је висока око три метра, а између најудаљенијих је готово стотину метара.
    Иако је током дугог периода развијала идеју која је изродила скулптуре–љуштуре, Магдалени Абаканович то није било довољно. Никада није хтела да сигурним и предвидљивим путем иде кроз своје стваралаштво. Желела је да утре стазе којима нико пре ње није ходио.
    Када је, 1980. године, изабрана да представља своју земљу на венецијенском Бијеналу одлучила је да на тој великој смотри савремене уметности прикаже нешто што до тада није излагала. Биле су то скулптуре из циклуса „Ембриологија”, начињене од меких материјала.
    Две године касније поново се одважила да нешто учини први пут – објавила је књигу. Писала је о себи. Збирку од двадесет аутобиографских цртица назвала је „Портрет × 20”.
„Само када говорим о себи ја говорим о целом свету.”
    А затим је као материјал одабрала дрво и створила серију застрашујућих објеката названу „Ратне игре”. Па „Птице”, „Лобање”, циклус „Коегзистенција”, „Рибе”, „Цветове”…

                                                       
                                                     
    Магдалена Абаканович радила је пуних 25 година као професор на Академији ликовних уметности у Познању. Била је гостујући предавач и на чувеном Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Почасни је доктор неколико америчких и пољских универзитета, и Краљевског колеџа уметности у Лондону.



    Данас живи у Варшави. После више од пола века рада, чини се да је за собом оставила младалачке илузије, али не и стваралачку страст младости. Она размишља о пролазности и даље преиспитујући смисао живота и рада, покушавајући да пронађе смисао уметности.
„Трошност (пролазност) нужност је свега живог. Она је, истина, заточена у неком меканом организму. Како завапити због тог урођеног пораза живота, ако не тако што ћемо трајну мисао пребацити у неки трошан материјал. Мисао – споменик. Мисао – одбрана од ништавила. Надвременска мисао”.


Аутор: 
Владимир Ранковић
број: