Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Зашто Парисови вицеви нису на продају


НА ПОЧЕТКУ


Како је Јанис Варуфакис, доскорашњи министар финансија у грчкој влади, објаснио кћерки Кристини правила економије


њигу у којој је пренео замишљени разговор са кћерком о економији, Јанис Варуфакис назвао је „Овај свет може да буде бољи” и одмах јасно и недвосмислено открио своју поруку читаоцу.  
   Јанис Варуфакис једно је од имена које смо научили слушајући и читајући вести о финансијским недаћама Грчке и настојању Европске уније да невоље ове државе не утичу претерано на цео савез. Јанис Варуфакис је донедавни министар финансија Грчке, иначе шеф Катедре за политичку економију факултета економских наука на Атинском универзитету, посланик, на састанке долази мотором „јамаха”, блогер је, гејмер, ради за једну од најмоћнијих индустрија видео игара, писац више књига из области економије...

   Могуће је да Варуфакис никада не би написао ову књигу да му једна издавачка кућа није предложила да напише текст о економији за тинејџере.
   „Одувек сам сматрао да онај ко велика економска питања не може да објасни језиком разумљивим тинејџерима, заправо их ни сам не разуме” помислио је, пише у предговору књиге, и пристао. Његова кћерка Ксенија, тинејџерка, живи у Аустралији и неописиво му недостаје. Док је писао ову књигу замишљао је њене реакције и имао осећај да су заједно. Покушао је да њој, и свима које то занима, овом књигом објасни велика питања социјалне економије која се тичу свих људи, свугде.

                                         Рачуновође из Вавилона

   Све бебе рађају се подједнако голишаве, пише Јанис Варуфакис на почетку првог поглавља. Убрзо неку децу родитељи обуку у скупа оделца из најбољих бутика, а већина њих бива одевена у рите. Кад мало поодрасту, ови први желе неке друге ствари, а други сањају да једног дана оду у школу у ципелама које нису бушне.
   Откуд толика неједнакост на свету – питала је оца Ксенија Варуфакис, а он је одговор почео питањима зашто су Британци колонизовали земљу аустралијских Абориџина и почели да користе њихове изворе, и зашто није било обрнуто?
   „У друштву у којем растеш влада погрешно мишљење да је економија исто што и тржиште. Шта су заправо тржишта? Тржишта су поља размене. У супермаркету пунимо корпу намирницама и ’размењујемо’ их за новац који се, надаље, размењује за нешто друго, нешто што жели онај који новац убира (власник супермаркета, запослени у супермаркету пошто они добијају плату од новца којим плаћамо на каси...)”
    Тржишта су, подсетио је Ксенију отац, постојала и у време кад смо живели на дрвећу: кад је неки наш далеки рођак понудио неком нашем другом претку банану тражећи јабуку заузврат, то је био први облик куповине.
   „То, међутим, није била права економија. За стварање праве економије било је потребно нешто више: било је потребно да почнемо да производимо.” Предуслови за почетак производње била су, Варуфакис прича даље кћерки, два скока у историји човечанства: појава говора и обрађивање земље.



   „Говор и могућност произвођења хране, уместо викања и узимања онога што нам је пружала природа (плена и разних плодова), изродили су оно што називамо економијом.” А затим је земљорадња довела до стварања основног чиниоца праве економије – вишка вредности.
   „Шта је то? То је производ земље који не само што је довољан да нас прехрани и да надомести зрневље које смо искористили ове године, већ је то оно што преостаје и омогућава гомилање за будућу употребу, на пример, то су житарице које смо ускладиштили било за тешка времена (у случају пропасти следећег рода од града), било да би се искористиле за сетву наредне године како би се повећао будући вишак.”
   Производња пољопривредног вишка изродила је писмо, дуг, новац, државе, војске, свештенство, бирократију, технологију, чак и први облик биохемијског рата. На пример: знамо да је први облик писма настао у Месопотамији.
   „Шта се бележи? Бележи се количина житарица коју је сваки земљорадник ставио у заједнички силос. Сасвим логично. Будући да је било веома тешко да сваки земљорадник сагради своје спремиште за складиштење вишка, било је лакше да постоји заједнички силос, под надзором надлежног лица, и да сваки земљорадник ту складишти свој род. Тај вид складиштења, међутим, захтевао је доказ да је, на пример, господин Набух ставио сто килограма у складиште. Заиста, прво писмо настало је како би се омогућило издавање такве рачуноводствене потврде.”

                                          Улога властодржаца

   Тај рачуноводствени запис о количини производа био је почетак стварања дуга и новца. На основу археолошких налаза зна се да су радници добијали плату у шкољкама на којима је писао број килограма пшенице које им је владар дуговао за рад на његовим пољима. С обзиром да та пшеница још није била произведена, шкољке су биле облик владаревог дуга према запосленом и нека врста новца зато што су запослени тим шкољкама куповали потребне производе.
   У Месопотамији су нађени докази да је метални новац био мерило вредности иако је искован тек неколико стотина година касније. Био је то виртуелни новац. Варуфакис каже Ксенији да је „у рачуноводственој књизи стајало, на пример, следеће: ’Господин Набух има право на житарице у вредности три метална новчића’,” што значи да су размене с деловима вишка спроведене на основу виртуелних новчаних јединица. То је захтевало оно што ми називамо поверење, односно кредит, а да би постојало поверење да ће тај виртуелни новац, дакле вредност, бити исплаћена, потребно је да постоји држава која тако нешто јемчи.
   „Дуг, новац, поверење и држава, дакле, иду руку под руку”, каже писац ове књиге.
   „Све државе настале у пољопривредним друштвима, ако погледамо историјски, располагале су вишком на ужасно неправедан начин, у корист друштвених, политичких и војних моћника.” Обесправљени земљорадници били су у већини и могли су, уједињени, брзо да свргну с власти режим који их угњетава. Како су упркос томе властодршци успевали да се одрже и да располажу вишком? Захваљујући „идеологији која им је давала правоснажност и уверавала већину да властодршци имају право на то да држе власт у својим рукама. Да тако мора да буде. Због њихове плаве крви. Да њихово право на власт потиче од више силе. Да је божја воља да све буде тако како јесте…”
   Пољопривредни вишак убрзао је технолошки напредак, на пример, потребу за наводњавањем и разне друге изуме који ће унапредити пољопривреду. Вишак је такође створио смртоносне бактерије: тоне пшенице у складиштима у близини људи и животиња створиле су „лабораторију” у којој су се великом брзином развиле бактерије и мутирањем претвориле у носиоце свирепих болести.

                                            Важност географије

   И тако се стигло до одговора на питање „зашто је Британија напала Аустралију, а не Абориџини Енглезе? Како се десило да ниједну империјалистичку силу нису створили црнци у Африци или у Аустралији? Да ли је то нешто у генима? Наравно да није!” поручује писац и подсећа да се одговор крије у вишку.
   „На почетку беше вишак. Без пољопривредног вишка не би било могућности да се створе војске, ауторитарне државе, писмо, технологија, барут, прекоокеански бродови и тако даље.” Абориџини су имали поезију, музику, митологију, али нису имали средства за нападање других народа или за одбрану од њих.
   А шта је с Африком? Зашто се није појавила макар једна велика афричка сила која би била кадра да угрози Европу?, питала је Ксенија, а њен тата ју је позвао да упореди облик Африке и Евроазије. Африка је дугуљаста, протеже се кроз многе различите климатске зоне, док су дуж Евроазије мале промене климе.
   „Афричка друштва која су развила пољопривредну економију (на пример, у данашњем Зимбабвеу) никако нису могла да се рашире према Европи пошто је било немогуће да њихове културе успеју северније, ближе полутару или, још мање, у Сахари. Насупрот томе, народи Евроазије су, пошто су открили пољопривредну производњу, имали могућност да се шире ка западу или ка истоку како су хтели, нападајући и освајајући, присвајајући вишак, али и културу народа које су освајали, подржавају њихову технологију и стварају читаве царевине. А у Африци – због њене географије – тако нешто није било могуће.”
  


   Ово би био светски ниво стварања неједнакости. Постоји и ниво унутар друштва. Гомилање вишка донело је прекомерно гомилање власти, а последично и богатства у рукама малог броја људи. Често се примећује да су у најсиромашнијим земљама (малобројни) богати богатији од многих богаташа богатијих земаља. Али, каже Варуфакис својој кћерки и онима који читају његову књигу, људима који сматрају да имају право да имају много, не треба замерати.
   „Од малих ногу убеђујеш себе (као и сва деца) да ти твоје играчке, твоја одећа, твоја кућа по сваком праву припадају. Наш мозак аутоматски сматра имам Х – Х ми припада.“ То је психолошка основа на којој се темељи идеолошки поступак који убеђује оне који имају моћ и богатство да је исправно, право и неопходно да они имају много, а да они други имају много мање.”
   И, на крају овог поглавља очинска порука:
  „Сачувај у својој души одбојност према таквој стварности као јединој ’логичној’, ’природној’ и ’праведној’.”

                                                     * * *
   Од почетка до краја књиге Варуфакис истиче разлику између животне и тржишне вредности добара, истиче да у данашњем свету преовладавају тржишне вредности, али саветује и упућује кћерку да првенствено цени – животне. Подсетивши је на залазак Сунца на острву Егини и на једно лепо дружење у близини Маратона, кад су се сви у друштву смејали вицевима њеног друга Париса, и кад ју је капетан Костас замолио да зарони и помогне му да закачи уже за сидро, закључио је:
   „Залазак Сунца. Парисови вицеви. Радост што ти се указује прилика да зарониш како би учинила услугу капетану Костасу. Три ствари због којих се лепо осећаш. Три добра. Три ствари које нису роба. Која је разлика између добра и робе? Роба је добро (као, на пример, твој ајпед), али добро није обавезно и роба. Роба је добро које се продаје да би се продало. Залазак Сунца на Егини, Парисови вицеви и скок у воду који си извела да би учинила капетану Костасу нису понуђени на продају.”
   Књига „Овај свет може да буде бољи” мирише на вредности грчких митова још од насловне стране – на позадини плавог неба, на белим јонским стубовима, седе кћерка и отац и опуштено ћаскају.



Аутор: 
Соња Ћирић
број: