Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Стари Београд и нова музика


НА ИСТОК, НА ЗАПАД, ПА У СЕБЕ
Београђани су између два светска рата с одушевљењем издвајали новац купујући улазнице за концерте и представе страних гостију. Па шта ако је представа балерине Ане Павлове коштала исто колико је била месечна плата?!
Дочек славне балерине Ане Павлове на Железничкој станици у Београду
   „De gustibus non est disputandum!” О укусима се не расправља – каже древна латинска изрека која истиче како мишљења о допадању, или о укусима, нису нимало објективна. Ни тачна, али ни погрешна, она су израз личног става. Дакле, што се некоме свиђа, другоме не мора бити мило. Нема сумње да поменута изрека може да учини једноставним, олакша и оконча многе расправе које се тичу мишљења о готово свим стварима. Кажемо да о укусима не вреди расправљати и то је крај.   Међутим, није све ипак тако једноставно.
    Јер, питање које подразумева одговор на то како смо заволели оно што смо заволели и обратно, много је сложеније. Како уопште настаје добар или лош укус? Постоји ли она „најмања количина” (такозвани минимум) доброг укуса? Посебно, кад је реч о општој култури.
Ана Павлов
    Овом темом, као и многим другим, бавила се др Катарина Томашевић, по занимању музиколог и научни сарадник Музиколошког института Српске академије наука и уметности. Под сложеним насловом „На раскршћу Истока и Запада – о дијалогу традиционалног и модерног у српској музици (1918–1941)”, она пише о томе какве су биле уметничке, а посебно музичке склоности нашег народа (стваралаца и публике) између два велика светска догађаја, између два рата. То раздобље је за нашу културу без сумње веома битно.   Било је то време кад се стара Србија с Истока – путем својих најбољих представника, најобдаренијих студената који су се школовали у угледним универзитетима у Европи – окретала Западу. Испоставиће се да је тада, а и касније, тај наш наизменични поглед, час према Западу, час према Истоку, оно што је постало нека врста културне особености, у извесним тренуцима предност, а чешће и узрок неразумевања и својеврсног културолошког недостатка смисла за оријентацију. Као и свуда, чак и тамо где се најмање надамо, политичке и економске прилике одиграле су важну улогу.

Ред испред „Куће код Споменика”

Артур Рубинштајн, гост Београда између два рата.
   Катарина Томашевић у својој књизи, у издању Музиколошког института САНУ и Матице српске из Новог Сада, у одвојеним поглављима наводи велики број различитих примера који говоре о способностима и склоностима међуратне српске музичке и уметничке публике. Да би се стекла слика о том времену, треба имати у виду да је Београдска опера основана 1920. године, а Филхармонија три године касније. Што се балета тиче, најзначајнији печат „Кући код Споменика” у почетку су дали руски играчи и кореографи стигли у нашу престоницу с таласом избеглица после Октобарске револуције. Исто је важило и за глумце, музичаре и кореографе. Београд је, захваљујући чувеној балерини Јелени Пољаковој, 1923. године видео балет „Шехерезада” Римског Корсакова у истој оној верзији која је 1910. године одушевила Париз. Укратко, Београђани су неким својим уметничким чулом прилично брзо схватили шта је добро и оберучке прихватили врхунске уметнике. Развијали су добар укус. Али, авангарду још нису прихватали.

Госпођа лептирица

    Занимљиво је, иначе, да су прве београдске звезде опере били нешколовани певачи, тенор Војислав Турински, сопран Драга Савић, као и мецосопран Теодора Арсеновић. Тек следећа генерација певача била је школована.
Дириговао „Кавалерију рустикану” у Београду – Пјетро Маскањи.
   Остаће забележено да је уочи наступања чувене балерине Ане Павлове, 1927. године, испред зграде Народног позоришта стрпљиво стајао готово непрегледан ред поклоника балета чекајући (јутарње) отварање благајне. Слично се десило и годину дана касније, кад је наступала примабалерина Тамара Кирсанова. Усхићење које је 1935. године владало поводом гостовања легендарног баса Фјодора Шаљапина у улози Бориса Годунова и Дон Кихота годинама се памтило и препричавало по београдским кућама. Овацијама је испраћен и славни италијански композитор Пјетро Маскањи 1925. године. Наступао је у Народном позоришту четвртог и петог новембра.  Током прве вечери дириговао је извођењем своје чувене опере „Кавалерија рустикана”. Друге вечери дириговао је Вердијевом „Аидом”.
    Иначе, тих година, посебну наклоност београдске публике стекла је опера „Госпођа лептирица” – познатија као „Мадам Батерфлај” Ђакома Пучинија. Ћо Ћо Сан тумачила је „гђа Попова, а Ф. В. Пинкертона – г. Томић”. Сензацију је изазвала домаћа оперска дива школована у Бечу Бахрија Нури-Хаџић која је 1931. године тумачила наслову улогу у опери „Салома” Рихарда Штрауса. Поклоници опере у Београду били су опчињени изгледом и певачким умећем прелепе Бахрије. Волели су и оперу „Сутон” (1925) Стевана Христића, тадашњег директора Београдске опере.

Мир Јам И Шекспир

    Музички укус и балетске склоности ваљало је поредити с драмским репертоаром и књижевним укусом. Дела Милице Јаковљевић – Мир Јам била су неприкосновени бестселери. На пример, у сезони 1932/33. године најгледанији је био комад с певањем „Ђидо” Јанка Веселиновића с музиком Даворина Јенка и комедија „Београд некад и сад” Бранислава Нушића. Уочи Другог светског рата, уз и даље најчешће извођеног Нушића, у врху гледаности били су Бернард Шо и Вилијам Шекспир! Нешто се ипак променило.
   Премда је наша музичка баштина била вокална, оркестарски концерти били су добро посећени. Београђани су, стиче се утисак, лако савладали музику 19. века. Уочи Другог светског рата постали су чак заинтересовани и за савремене композиторе. Историјско кашњење било је неминовно, имајући у виду само вишевековно богато наслеђе западне музике, али и друге предности. У сваком случају, горњу границу „трпељивости” означавала је музика Прокофјева, Стравинског и Шостаковича.

Славни гости у престоници

Фјодор Шаљапин – Београђани су обожавали његово тумачење Бориса Годунова.
   Баш као и данас, гости из иностранства, уз деловање домаћих аутора, подстакли су и убрзали музичко образовање шире публике. Кад из садашњег угла гледамо ко је све посетио Београд, подсећа др Катарина Томашевић, и данас остајемо без даха. Између два светска рата Београд су, поред многих других славних уметника, походили пијанисти Алфред Корто, Николај Орлов, Артур Рубинштајн, Мориц Розентал, Клаудио Арау, Карло Цеки, Лазар Леви, Никита Магалов, виолинисти Јан Кубелик, Бронислав Хуберман, Натан Милштајн, Жак Тибо, челисти Енрико Мајнарди, Пјер Фурније, Гаспар Касадо... Као тумаче својих композиција Београђани су слушали и Сергеја Прокофјева и Паула Хиндемита. У Београду је 19. фебруара 1935. године с Филхармонијом наступио Сулима Стравински, син Игора Стравинског. Сулима, рођен 1910. године, извео је Концерт за клавир, дуваче и контрабас свог оца. Према писању пијанисте Емила Хајека, „г-дина Стравинског готово у свакој тачки издавала је меморија. Као издашно рекламиран син великог оца, доста је разочарао!”
    По чему је Београд тих година био тако занимљив и привлачан овим врхунским уметницима? У чему се крила тајна угледа југословенске престонице као важне тачке на европским турнејама чувених музичара?   А у Београду, све до 1932. године кад је отворен Коларчев народни универзитет, није било одговарајуће концертне сале!
    Пре свега, инострани уметници у Београду могли су да остваре знатну финансијску добит. Домаћа валута била је јака, а Београђани су с одушевљењем издвајали новац купујући улазнице за концерте страних гостију. Па шта ако је представа Ане Павлове коштала колико месечна плата?! Управо као и данас. А можда су и гостовања била планирана према интересовањима имућнијих грађана? Управо овим поводом, двадесетих година прошлог века огласила се знаменита књижевница Исидора Секулић која је забележила:
„Нико нема прави став према уметности. Широка публика, нагло обогаћена буржоазија, нема укуса. Ратни и поратни шпекуланти за уметност нису заинтересовани, као ни снобови. А снобизам је потребан јер ствара мецене.”

Добротворни прилози

    Изгледа да није било баш тако. И нови богаташи почели су да купују клавире својој деци и да их шаљу у музичке школе. Укус београдских скоројевића брзо се мењао, напредовао је. Они су десетак година касније постали стални посетиоци концертних дворана. И нису слушали само светски познате уметнике, већ и домаће ствараоце и тумаче музике.   Поред оснивања музичких друштава, школа и Факултета музичке уметности, значајан допринос стварању доброг уметничког укуса Београђана дало је и Уметничко друштво „Цвијета Зузорић”. Била је то заправо група одважних и имућних београдских госпођа које су, следећи идеју Бранислава Нушића, прикупљале добротворне прилоге за развој домаће уметности. Од прикупљеног новца, 1928. године на Малом Калемегдану довршено је прелепо здање уметничког павиљона, првог београдског сталног изложбеног простора у коме је јавно деловао и Народни конзерваторијум, задужен за приређивање концерата домаћих, у свету школованих композитора.
    И концерти савремених композитора могли су да почну. Угледавши се на Запад, Београђани су имали прилику да погледају сами себе.
Аутор: 
Мирјана Огњановић
број: