3320 25. 9. 2015.
ЈЕДНА „ОЏАКЛИЈА”
НА ДВА НАЧИНА
Како су се у Пироту срели Паја Јовановић и Ђорђе Крстић и како су уметници видели стару сеоску кухињу...
ије ретка појава да два уметника насликају исти мотив који на први поглед изгледају готово истоветно. Колико год да личе једно на друго, она су заправо два различита виђења истог мотива. Управо је мотив сеоског огњишта из Јужне Србије подстакао двојицу наших великих сликара да крајем 19. века створе јединствена уметничка дела. Две оџаклије, које се данас налазе у Народном музеју у Београду, не повезује само визуелна сличност и сликарско мајсторство, већ и иста судбина настанка. Након Берлинског конгреса 1878. године, Србија је од Турске повратила знатан део некадашње јужне области. Својим живописним оријенталним изгледом, јужносрбијанске варошице или „касабе” нарочито су биле примамљиве за радознале путнике какви су, између осталог, били и сликари. Тако су се почетком осамдесетих година 19. века, дуж градова Ниша, Лесковца, Врања и Пирота нашла и двојица младих српских сликара, тек свршени ђаци уметничких академија, Ђорђе Крстић (1851–1907) и Паја Јовановић (1859–1957).Ко је где седео
Обојица су за постигнути успех на школовању стекли заслужена признања, старији Крстић на минхенској, а млађи Јовановић на бечкој ликовној академији. Били су својим делима запажени на великој међународној изложби у Минхену 1883. године, Ђорђе Крстић са сликом „Девојка на студенцу” (Serbisches Mädchen), а Паја Јовановић са познатом жанр-композицијом „Рањени Херцеговац” (или, како је слика била названа на изложби, Der verwundente Bosniak). Случај је, међутим, хтео да се у то доба двојица даровитих Срба сретну на пропутовању баш у Пироту.
Ђорђе Крстић није дочекао да своју „Оџаклију” види изложену у београдском
Народном музеју
Загледали су се у исту ствар – сеоску кухињу са старинским џезвама, „резерватима”, блатњавим столицама и клупама. Видевши је такву, без улепшавања и дотеривања, обојица су за кратко време створили уметничко виђење изворне балканске кухиње, где се упадљиво истиче задимљена, чађава оџаклија. Судећи према углу из ког је сликана, оџаклија на слици једног уметника изгледа ужа и нижа према оној на слици другог, која изгледа нешто шира. Паја Јовановић посматрао је оџаклију седећи мало удесно од Ђорђа Крстића, што је у крајњем случају довело до тога да исти предмет сликања поприми два различита облика. Ко је где седео и ко јој је заправо био ближи, сазнало се знатно касније. Како је дошло до тог сусрета и заједничког сликања, посведочио је након више од шест деценија сâм Паја Јовановић. Наш велики и прослављени сликар посетио је 1947. године Народни музеј. Захваљујући забелешци коју је тим поводом начинио тадашњи директор Народног музеја, познати књижевник Вељко Петровић, растумачено је ко је где седео и како сликао у задимљеној пиротској кухињи.
Разгледајући обновљену, тек отворену поставку нашег сликарства 18, 19. и почетка 20. века у пратњи Вељка Петровића, Јовановић се зауставио пред сликама Ђорђа Крстића, уперивши прстом на једну омању квадратног облика:
– Ђока је седео ту, а ја онде! – рекао је стари мајстор коме су при самом погледу на Крстићеву оџаклију искрсле успомене из младих дана.
– Сећам се, седели смо у тој кујни пиротског сељака, доброг човека, и сликали је у једном трену – рекао је Паја Јовановић и додао: – Лепо би било да уз ову Ђокину у нашем музеју буде и она моја. Носио сам је свуда са собом, преживела је чак и бомбардовања и битку за Беч, нашао сам је после рата у свом похараном атељеу и сада донео са собом.
Величање живота
Том приликом Паја Јовановић је с много хвале говорио о сликарству свог старијег пријатеља Ђорђа Крстића, сматрајући га једним од најзначајнијих српских сликара. Видевши уз то да се највише његових слика чува управо у Народном музеју, Јовановић одлучује да Народном музеју поклони своју „Оџаклију” и још десетак својих слика, скица и цртежа, које је донео са собом бежећи из Беча пред најездом нацистичких окупатора.
Своју „Оџаклију” Паја Јовановић поклонио је Народном музеју у Београду
Убрзо потом у музејској поставци нашле су се обе оџаклије, једна поред друге. На први поглед може да се уочи да је то у ствари била мала просторија, величине обичне пушнице или омање шупе. Иако су различите по формату и другачије у колориту и сликарском доживљају, оне се непогрешиво допуњују. Оно што је можда изостављено на једној, наглашено је на другој, и обрнуто. Крстићева оџаклија има један посебан, личан и изразито минхенски „штимунг”, док је Јовановићева сликана на искуствима холандских мајстора 17. века. За Крстића је она сама по себи била довољна, била је мотив за даља сликарска истраживање и веће слободе.Супротно томе, прагматичном Јовановићу била је обавезни предмет на популарним, реалистичким мотивима из живота људи на Балкану, као „Борба петлова”, „Крчмарица Јана”, или на бројним студијама арбанашких, црногорских и других ратника који се одмарају, савијају дуван или припаљују цигарету угарком са оџаклије.
Два различита уметничка карактера, два темперамента, два укуса, и на крају две изразите, јаке личности, показали су да и тако скроман, помало неугледан предмет као оџаклија, може и те како да буде захвалан мотив за сликање. Ту јесте беда и сиротиња, али захваљујући нашим великим сликарима оџаклија је постала нешто више. Крај оџаклије нема места очају, патњи, кукњави, јер ту се велича живот, онај обичан, свакодневан, који је вековима протицао и одвијао се увек крај топлог огњишта које је загревала ватра из оџаклије.
Ђорђе Крстић није дочекао да види своју оџаклију у Народном музеју, јер је умро 1907, у педесет и шестој години. Она је из уметникове оставштине доспела у музеј четири године потом. Чекала је своју имењакињу и вршњакињу три и по деценије да јој се придружи у музеју.
И данас, када се поставе једна уз другу, намеће се исто питање као и онда када су први пут биле приказане – која је од њих две она права. То је тада знао само једини живи сведок њиховог настанка, дуговечни Паја Јовановић, али он је ту тајну ипак сачувао само за себе.
Аутор:
Петар Петровић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
