3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Артур Рембо
НА ЂОНОВИМА
Француски песник, „генијални деран из Шарлвила”, блеснуо је на књижевном небу и изненада одлучио да батали писање стихова
вега три године пре чувеног судског процеса покренутог против Шарла Бодлера због његове збирке поезије „Цвеће зла” и Гистава Флобера с романом „Госпођа Бовари” (оба дела оцењена су као „увредљива”… „претње јавном моралу”, а данас су својина класичне књижевности), у градићу Шарлвилу, на североистоку Француске, свет је угледао јунак наше приче.Друго дете из брака пешадијског официра Фредерика Рембоа и једанаест година млађе Витали Куиф, син Жан Никола Артур Рембо родио се 20. октобра 1854. године. Артур, како ће га убудуће сви звати, одраста у суморним и не баш уобичајеним условима. Брак његових родитеља био је проблематичан и краткотрајан. Одликован у Кримском и Другом италијанском рату за независност, Фредерик је упамћен као доброћудан, великодушан, једноставан човек. С друге стране, његова супруга, кћи имућних новопечених варошана, била је строга и крута католикиња.
Поред разлика у нарави, на руку им нису ишла ни капетанова честа и дуга (службена) одсуствовања. Успео је да „веже” једва три месеца сталног боравка код куће, а није био присутан ни приликом рађања своје четворо деце: синова Фредерика (1853) и Артура, и кћерки Витали (1858) и Изабеле (1860). Супружници су се коначно разишли убрзо после рођења најмлађе кћери. Иако се никада нису званично развели, мадам Рембо се представљала као „удовица”, а њен супруг себе је до краја живота описивао као „обудовелог”. С децом се више никада није срео, нити је било које од њих показало жељу за тим. Остају под старатељством и утицајем строге мајке коју ће Артур касније прозвати „уста мрака”.
Црв мастила и пера
До тада образован код куће, 1862. године са братом бива уписан у школу. Мајка притиска синове како би што више и успешније учили. Забележено је да је један од видова кажњавања било „бубање” на стотине латинских стихова, а за грешке су им ускраћивани оброци. Рано испољивши тврдоглавост, Артур се буни против овакве казне и у деветој години пише есеј од 700 речи против учења латинског језика! Мајчин надзор огледао се и у томе што их је до петнаесте године свакодневно водила у школу и дочекивала.
Плавооки дечак бледог лица и смеђе косе од најранијег узраста највећу утеху и радост налази у књигама. Одраста на мајчиној лектири – Библији – али, одушевљено упија бајке и пустоловне романе Џејмса Фенимора Купера. Као изузетан ученик (бриљантан у свему сем природних наука), задивљује наставнике способношћу да брзо памти и усваја градиво. Амбициозна мајка стога му у трећем разреду ангажује приватног тутора, свештеника Ариста Леритјеа, који дечака подучава класичним језицима и књижевности, подстичући га да пише стихове. Тако и настаје његова прва песма „Новогодишњи поклони сирочићима”, штампана 1870. године.
За будућег песника пресудан ће бити долазак двадесетдвогодишњег учитеља реторике, Жоржа Изамбара, који му постаје ментор и нешто попут старијег брата. Он је извршио велики утицај на „сићушног, стидљивог Палчића сањалицу” (како описује свог ученика из тих дана), нарочито у погледу литературе којом га снабдева. Рембо много чита, брзо учи и овладава занатом, подражавајући Игоа (који ће га касније назвати „дете-Шекспир”), Готјеа, Банвила… Прва песма коју показује ментору била је „Офелија”, данас незаобилазна у многим антологијама. Ипак, мајка не одобрава читалачку занесеност, па се тако жали што му је Изамбар открио роман „Јадници”. Безуспешно, наравно, јер се „црв мастила и пера“ дубоко и неповратно увукао под кожу њеног сина.
Године у којима Рембо стасава обележене су друштвеним немирима. Као и сваки младић, а додатно опијен социјалистичком литературом, жуди да учествује у догађајима, да присуствује паду царства и то баш у престоници. Прилика се јавља веома брзо, избијањем Француско-пруског рата. Почетком летњег распуста Изамбар напушта Шарлвил. У међувремену је, због припрема за рат, колеџ претворен у војну болницу, а библиотека привремено затворена. Артур се неописиво досађује и први пут одлучује да одговори зову даљинаоји ће га од тада па до смрти незадрживо привлачити. Покушава да се возом докопа Париза, али га као „слепог путника” хапсе и спасава га тек Изамбарово залагање.
Међутим, десет дана касније поново бежи, у јесен 1870. године. Опет безуспешно, што утиче на њега. Почиње да се напија, вулгарно изражава, смишља скаредне песмице и краде из локалних књижара. Запушта се телесно, пушта косу, псује, пуши лулу и извргава руглу све паланачке норме. Изамбару пише: „Умирем, трунем у овој бљутавој, злој, сивој средини…”
Његов најбољи школски друг из тих дана сведочи о шетњама варошким корзоом и сновима које му је Рембо поверавао. Сем према привлачним пролазницама, његове жеље кретале су се ка томе да постане новинар, револуционар, песник. Исти извор помиње да га приликом новог бекства у Париз, фебруара 1871, прати једна „девојка љубичастих очију” која је због њега оставила породицу и дом, а која је можда одгонетка за последњи стих „Самогласника”. Већ сутрадан је убедио да се запути рођацима, након ноћи проведене на клупи, без смештаја и пребијене паре. Сам се враћа након петнаест дана бескућништва, пешице. Мајски сумрак Париске комуне доноси му осећање немоћи и очаја, али и надахнућа за ангажоване песме, попут „Париске оргије” и „Руку Жане-Мари”. Стално пише и шаље песме различитим листовима.
На савет пријатеља Шарла Огиста Бретања, а после неколико безуспешних обраћања различитим песницима, седамнаестогодишњи Рембо пише (тада већ познатом) Полу Верлену. Шаље му своје песме, а добија охрабрујући одговор („Дођите, драга велика душо, зовемо вас, чекамо вас”) и карту за Париз, у једном правцу. Овога пута има чак и мајчино одобрење. У новом оделу, с позајмљених двадесет франака и калиграфски исписаним примерком „Пијаног брода” у џепу, запутио се стазама свих славољубивих дошљака.
Пристигавши у „град светлости”, смешта се у дом Верлена и његове трудне супруге, а своје вршњакиње Матилде Моте. Све време настављајући да пише изузетне стихове, Рембо скандализује париске уметничке кругове изгредима „ужасног деришта”. Пијанчи, туче се, „гаји” вашке и на сваком кораку изазива кавгу.
Домаћинска фарса
Поза и глума простака заправо су, посматране са ове временске удаљености, биле израз побуне, осуде и презира према лажним, осредњим, а преко мере самозадовољним песницима. У ту групу донекле је спадао и његов домаћин – Верлен – кога Рембо исмева, али ипак следи. Неки су склони да овакво понашање тумаче као младалачки бес, други као прорачунатост и унапред смишљену стратегију, али, у једно нема сумње – радило се о несвакидашњој, сасвим јединственој даровитости.
Њихова веза прерасла је у легенду и данас је готово немогуће заобићи Верленово име кад се говори о Рембоу. Чудна заједница склопљена у диму хашиша, „опијумских рајева”, апсинта и ноћним тумарањима улицама Париза била је кратка и погубна по обојицу. Како Артур нема нарочитих хомосексуалних склоности, истиче Сретен Марић (уз Николу Бертолина, наш најревноснији проучавалац Рембоа), према Верлену је често изузетно суров, обесан и долази до мучних раздобља. Склон алкохолу, Верлен у пијанству злоставља супругу и занемарује новорођеног сина, а потом се каје и понизно моли за опроштај. Час бежи са Рембоом, а већ следећи потез је повратак кући и покушај успостављања старог начина живота. Током боравка у Лондону двојица песника живе веома сиромашно, а Рембо дане проводи у читаоници Британског музеја, користећи „бесплатно грејање, осветљење, пера и мастило”. Све теже долази до надахнућа и све је уверенији да га „метода растројства” лагано води у пропаст, физичку и моралну.
|
ОД ПИКАСА ДО „ПИЛОТА”
Надахнуо је, између осталих Пабла Пикаса, Дилана Томаса, Алена Гинсберга и Џека Керуака, Владимира Набокова, Хенрија Милера, затим музичаре Боба Дилана, Пати Смит и Вана Морисона. Нису изостале ни филмске адаптације његове животне приче. У режији Нела Ризија снимљена је „Сезона у паклу” (1970), а главну улогу тумачио је Теренс Стемп. Далеко познатије је остварење „Потпуно помрачење” пољске редитељке Агнешке Холанд из 1995. године, које без улепшавања предочава однос Рембоа (кога сјајно глуми Леонардо ди Каприо) и Верлена (Дејвид Тјулис). Италијан Лоренцо Фереро је 1978. компоновао оперу „Рембо, или син Сунца”. Занимљиво је поменути да се француско „чудо од детета” нашло и на плочи овдашњег поп-бенда „Пилоти”, додуше, нигде потписан, иако је песма „Она” (са студијског албума „Осмех летње ноћи“ из 1988) нарочито у уводној строфи очигледна парафраза Рембоове „Прве вечери”! Да ли је то Зоран Кики Лесендрић читао Рембоа, па заборавио, не знамо – тек, сличност је неспорна…. |
Кроз Србију
До последњег сусрета с Верленом, у Штутгарту 1875. године, Рембо је напустио писање зарад мирног живота испуњеног радним обавезама. Приликом овог коначног растанка, Артур је – како се прича – напио, истукао и отерао свог некадашњег партнера, претходно му уручивши рукопис „Илуминација”. Најпре креће на путовање Европом, углавном пешице и оживљавајући луталачки идеал исказан још раном песмом „Привиђења”. Наредне године га и у наше крајеве наноси „промашен пут кроз Србију у малу Азију”, пише Сретен Марић. Ступа у колонијалну војску Холандске источноиндијске компаније не би ли се докопао Јаве, али након четири месеца дезертира и после неког времена проведеног у индонезијским џунглама, непримећен се враћа у домовину. Можда га на каснији правац скитања подстиче и несвесни нагон да крене очевим стопама – Рембо старији учествовао је у освајању Алжира.Како год било, следе узбудљива путешествија од Кипра (где ради за једно грађевинско предузеће), преко Јемена, до Етиопије. Тргујући кафом, кожом и оружјем у Харару, постаје први Европљанин који наговештава извоз драгоцених производа, али и блиски пријатељ тадашњег гувернера Харара Раса Маконена, оца потоњег цара Хајла Селасија. Највише зачуђује изненадни прелаз с поетског на трговачки, с боемског на миран живот. Тек, раскид са песништвом био је коначан. Сестри Изабели у каснијим годинама пише о намери да се врати у домовину, ожени и настави успешно пословање. О поезији, деценију и по, ни гласа, ни слова.
У фебруару 1891. године Рембо осећа болове у десном колену, најпре убеђен да се ради о артритису. Због погрешне дијагнозе и неблаговременог поласка у Француску ради лечења, у Марсељу му је већ 27. маја ампутирана оболела нога. Додатне анализе показале су да је узрок био рак кости, али постоје и сумње да му је додатно
„потпомогао” сифилис запаћен у некој од јавних кућа. Рембо се споро опоравља у свом некадашњем прибежишту од немира, Рошу, још увек не одустајући од пословних планова.
Стање му се нагло погоршава средином јесени и 10. новембра 1891, недуго након тридесет седмог рођендана, умире у марсељској болници мучен великим боловима и уз присуство сестре Изабеле. Сахрањен је у родном месту. Необјављени примерци „Боравка у паклу” пронађени су, у малом тиражу, тек 1901. године код једног белгијског издавача.
Захваљујући Верлену и симболистима, Рембоова књижевна заоставштина је сачувана и прослављена.
Аутор:
Исидора Ђоловић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
