3320 25. 9. 2015.
Од Потемкина до затвора
НА ЧИБУКУ С
Сабрат манастира Крупе, касније духовни старешина цркве у Далмацији, Герасим Зелић састајао се с важним људима, чак и с Наполеоном, много путовао, али често поступао на своју руку и мимо црквених правила
„Ајде с Богом, угурсузе, доћи ћеш ти брзо кући...” Поп Стефан, старешина дома Зелића, испраћајући овим речима осмогодишњег братанца Кирила пут манастира Крупе погрешно је проценио да ће се непослушни малиша брзо вратити мајци чим осети чврсту руку монахиње Ане којој је био поверен на описмењавање.
Као што се преварио да га исти тај дечак неће натерати да промени чврсто донету одлуку да Кирила задржи код куће како би радио земљу јер су се већ тројица младића из свештеничке породице Зелића школовала за духовни позив. „Почекаћеш док ти се ја вратим туке (ћурке) пасти”, чврсто обећава у себи Кирил.
Дечак који је тада чврсто одлучио да се школује, а не да обавља домаће послове и био спреман и да побегне у манастир, јер су у то време светиње биле једине школе у Далмацији, замонашио се у Крупи 3. јуна 1774. године добивши на постригу име Герасим. С анђеоским ликом није, међутим, нестала стара непослушност. Из Крупе је отишао у Грчку да учи иконопис, али се с дугог пута вратио без изученог иконописања и с титулом архимандрита коју је издејствовао мимо својих црквених старешина.
Потоњи генерал-викариј, старешина цркве у Далмацији, Герасим Зелић (1752–1828) остао је целог живота онај осмогодишњи дечак који се успротивио стрицу свештенику. Испунио је свој бурни живот путовањима, али и тужбама, што оним које су црквене власти и свештеници подносили против њега, што онима које је он писао против њих.
Заклети непријатељ лулеџија
Међу друговима, Герасим је још за дечачких дана „пророковао да ћу поћи у свијет да градове и царства видим”, чега се много касније сећао састављајући свој животопис. Странствовање је започео када се као двадесетшестогодишњак добровољно пријавио да у Срем однесе писмо сестри крупског игумана Саве Бједова и успут обиђе фрушкогорске манастире. Због непоштовања игуманове одлуке да уместо да остане у манастиру оде за парохијског свештеника, Герасим који себе из тог времена описује као „младог и дрзновеног”, али и заведеног од старијих калуђера, оставши и без задужења у манастиру и без парохије, одлучује се на нови пут.
Смислио је да оде на Крф где би учио иконопис, али већ у Венецији мења план и одлази у Русију где ће тек кратко време провести у кијевској Печерској лаври учећи се иконописању од којег брзо одустаје. Ту му се зачиње замисао да би могао по Русији просити милостињу и донети бројне књиге и црквене предмете за свој манастир, али и да би био успешнији у томе када би имао чин архимандрита. Уобичајени поступак је да црквену титулу даје епископ надлежан за Далмацију, у то време то је био владика млетачко-далматински Софроније Кутували који је на препоруку свог викара у Далмацији Никанора Богуновића рукополагао и свештенике.
Герасим Зелић је, међутим, имао другачије замисли. Он одлази у Цариград где ће више пута посетити васељенског патријарха Гаврила, а касније и јерусалимског Аврамија. Ту код цариградског патријарха морао је први пут у животу да запали лулу јер су чибуке пушили и сам поглавар цркве, као и петорица митрополита који су седели с њим приликом тог првог пријема. „Заклети непријатељ лулеџија”, Герасим Зелић пише да је у соби за пријеме било више чибука него бројаница.
Док за васељенског патријарха наводи да је мислио да у Далмацији нема православних јер му одатле није стизао порез, јерусалимског патријарха Аврамија описује као светог човека и описује његову занимљиву историју. Као дете био је продат Турцима, да би га касније купио јерусалимски патријарх, васпитавао, школовао и покалуђерио.
Патријарх Аврамије рукоположио је Зелића за архимандрита 18. јуна 1785. године на препоруку неких световних великодостојника. Из Цариграда Герасим одлази готово бежећи. Градом је почела да хара куга, чија је једна од жртава био и сам васељенски патријарх.
С митром и без ње
Чинило се да ће се ситуација с непослушним сабратом манастира Крупе који је, мимо надлежног епископа, „на страни”, прибавио себи титулу архимандрита смирити. Из поштовања према патријарху Аврамију, епископ Софроније потврдио је Зелићу црквени чин, али га и опоменуо да буде послушан надређеном генерал-викарију Никанору Богуновићу и да на богослужењима не сме да носи митру.
По други пут Герасим Зелић одлази у Русију, овог пута просећи милостињу као архимандрит, баш како су му и саветовали да ће бити успешнији. Али, умало да буде осујећен будући да се за његово неуобичајено стицање титуле архимандрита, захваљујући Богуновићу, чуло и до руског Синода који је био подозрив према њему и није желео да му изда дозволу за прикупљање милостиње. Зелић нам на овом месту објашњава да је појава лажних епископа и црквених великодостојника у то време била уобичајена и да је управо због тога руска царица Катарина Друга издала овакву наредбу.
Симонија, продаја црквених чинова, поткупљивање црквених великодостојника, али и турских власти да би се обезбедила висока црквена титула, чак и да би се стигло до патријарашког престола није била страна у Грчкој, пише Зелић. С таквим сумњивим црквеним лицима имаће посла и сам далматински архимандрит, али до тога још има да прође неколико година. За сада, умешан и сналажљив успева да издејствује дозволу за прикупљање милостиње од десне руке царице Катарине Друге, кнеза Потемкина, упркос затезању руског Синода и наставља путовање по Русији. Потемкин му је нудио и да остане у његовој служби, као војни свештеник, обећавајући му да ће касније постати архијереј. Љубав према завичају и свом манастиру није му дала да ту понуду прихвати, због чега ће Зелић више пута јадиковати и подсећати читаоца свог житија док му буде приповедао о оптужбама против њега и невољама са којима се сретао у Далмацији да је могао да буде миран у служби руске цркве.
Сукоб с генерал-викаријем Богуновићем не само да се није смирио, већ је поново почео да се разбуктава када се Зелић вратио из Русије. Архимандрит се у свом житију жали да Богуновић није престајао да га гони и пријављује млетачким властима, а све због зависти. На другачији начин осветљава нам овај сукоб чувени далматински епископ Никодим Милаш (1845–1915), писац историје далматинске цркве који, објашњава да је Зелић мимо наредби црквених власти служио литургију са митром, али и да је подносио и сам тужбе против генерал-викарија. Власти пресуђују у корист Богуновића, као званичног представника православне цркве, а отац Герасим је пред недоумицом. „Дан и ноћ размишљавао сам куда ћу пристати?” јада се и набраја како су му свуда била затворена врата.
У отаџбину није могао да се врати јер је оклеветан од „непријатеља” Богуновића, у Русију нису пропуштали, а да остане у Трсту, где је у том тренутку боравио, или Бечу, није имао новаца. Смислио је зато да оде на Фрушку гору, али ће његове планове променити вест о смрти његовог „гонитеља” Никанора Богуновића. Црквено-народни сабор изгласао је 1796. године Герасима Зелића за новог генерал-викарија, па ће тако уместо да постане јеромонах у неком богатом фрушкогорском манастиру, што је планирао, наследити свог непријатеља Никанора Богуновића на месту духовног старешине далматинске цркве.
Париз за забаву
Један од првих корака новог генерал-викарија био је да обиђе манастире и цркве и упозна се са стањем у њима. Зелић са жаљењем утврђује да се није шта много променило од времена када је он као дечак учио прва слова на липовој дасци и да су данашњи свештеници, немајући праве школе и књиге, огрезли у незнању, бројним пропустима и огрешењима о црквене каноне. Не зна се ко је коме парох и докле допире чија надлежност, свештеници не зазиру од тога да се понекад запију, на опште изругивање народа, не воде се књиге крштених, венчаних и рођених. Нађе се увек неки поп да склопи незаконите бракове, оне настале после отмице девојке из родитељске куће или оне када су младенци у крвном или духовном сродству. Смета генерал-викарију и то што се на свадбе, али и на славе, троше права мала богатства, па после тих пирова домаћини остану осиромашени.
Похвалио се Герасим Зелић да је, ступивши на место генерал-викарија, увео ред међу свештенство, наредио да се понашају у складу са духовним позивом, да воде матичне књиге, не венчавају против људских и Божјих закона, али тек од Никодима Милаша сазнајемо да су свештеници строго и сурово кажњавани. Затварани су у подземне просторије манастира Крупе, неки чак и батинани као у правом ропству. Герасим Зелић имао је „деспотичну нарав”, констатује чувени далматински владика, и не чуди што су се свештеници и верници више пута жалили световним властима на његово опхођење према њима.
После нешто више од пет година од сукоба и међусобних оптужби Богуновића и Зелића, крупски архимандрит и генерал-викариј добио је новог непријатеља – Симеона Ивковића. За њега пише да је у Далмацију дошао 1796. године и преварио тамошње виђеније људе да га изаберу за епископа, иако му нису знали ни рода ни порода ни где је рукоположен за архимандрита. Молбу властима да Ивковић буде потврђен као далматински епископ потписао је својевремено и сам Зелић, али га то није спречило да га касније сталним оптужбама да је нејасно како је дошао до црквених чинова стави на рђав глас. Ивковић, тако, никад неће постати далматински епископ, биће чак отеран из Далмације у Боку.
Манастир Крупа, испод Велебита, саграђен је у време краља Милутина, почетком 14. века
Док је Зелић водио борбе стално подсећајући да је све радио за добробит отечества, иако је ту било доста личних сукоба око власти, над Далмацијом витлају битке великих сила: године 1797. она прелази из млетачких у аустријске руке, а 1805. потпада под француску власт. С депутацијом из Далмације која је отишла у Париз да би представила молбе црквено-народне скупштине, пред императором Наполеоном појављује се и Герасим Зелић. „Наполеон је стајао баш преда мном, и често је погледао уза ме и низа ме, а сувише гледао је у мој крст на прсије”.
У Паризу, присуствује свечаним пријемима у царској палати, одлази у позориште, посећује фабрике порцелана, ткачнице, а за одлуку да нови далматински епископ постане Бенедикт Краљевић, а да он буде викар у Боки Которској сазнаје тек на путу кући, када је депутација стигла у Венецију. Изгледа да су се чланови депутације највише забављали у Паризу јер је мимо њих и без њиховог знања донета таква одлука, закључује Никодим Милаш.
Бечки сужањ
Ни с новим старешином далматинске цркве, Краљевићем, Зелић није у много бољим односима него с претходном двојицом. Краљевић је, за разлику од њих, имао много сумњивију биографију, а и потези које је повлачио као епископ довели су до великих немира у Далмацији. Наиме, да би се умилостивио аустријским властима, радио је на унијаћењу православних о чему нас из Беча извештава тада већ умировљени Герасим Зелић.
Родом Грк чије је презиме остало неутврђено, да ли је Пичаура или Полизовић, а који се касније прозвао Краљевићем, за 300 дуката добио је титулу босанског епископа. Наводно је због симоније протеран из Босне, одакле је отишао прво у Срем, а затим стигао и до Далмације, око 1808. године, где је убрзо успео да придобије за себе народ, али и француске власти које га предлажу и потврђују за далматинског владику. Његов викар у Боки, Герасим Зелић, незадовољан својим новим именовањем, био је у сталном сукобу са њим, како је то и раније радио, на своју руку је освештао цркву у Котору, иако је знао да је то искључиво право владике.
С нове дужности Зелић у житију пише још огорченије када говори о стању у цркви: тамошњи свештеници ни не носе мантије, брију браду и бркове, али зато не излазе из куће без дугачке пушке „ и за пасом по двије мале и јатаган”. Незадовољан службом, а већ и стар и уморан, Зелић тражи да буде пензионисан и та му молба бива услишена крајем 1811. године. Али, уместо да остатак живота проведе у миру у Крупи, да се ту где је почео и заврши његов монашки пут, он већ после три године одлази у Беч, јер Аустријанци су поново преузели управу над Далмацијом, где подноси цару дугачак меморијал, у којем између осталог Краљевића оптужује за сарадњу са Французима и наводи да он није законити епископ, а за себе тражи одговарајућу пензију.
Због отпора унијаћењу које је почео Краљевић никада се више неће вратити у отаџбину и последње године живота провешће као интернирац у Бечу и Будиму где је и умро 1828. године. У изгнанству је основао две задужбине за школовање далматинских младића. Његови посмртни остаци пренети су у манастир Крупу 1868. године.
Аутор:
Ј. Ч.
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
