3320 25. 9. 2015.
OВОГОДИШЊА
МУЗИЧКА ЛЕКТИРА
Када за који месец будете састављали листу омиљених албума из ове године, проверите да ли се на њој налази нека од плоча о којима данас говоримо
нима којима музика у животу значи много више од „буке која дрнда тамо негде у позадини”, листе омиљених албума увек су важне. Зашто? Ево само једног од многих разлога: када истекне година и направите своју листу, потпуно убеђени да сте чули све важне албуме, одједном налетите на нечију листу чије прво место краси плоча о којој не знате баш ништа. То вас наравно копка, јер како је могуће да је некоме из овогодишње продукције најважнија плоча о којој ви немате појма, те је сасвим логично да ћете покушати да нађете тај „непознати” албум и преслушате га. Много пута сам био у таквој прилици, и много пута су ми баш ти пропуштени албуми бивали дражи од неких са моје листе. Другим речима, те листе вам помажу да откријете музику која потпуно одговара вашем укусу, а за коју нисте знали да постоји. Током протеклих неколико месеци, „Забавник” вам је у овој рубрици препоручивао многе албуме. Они испред којих је писало „албум недеље” посебно су важни, јер их је одређени квалитет издвајао из масе других. Међутим, толико добре музике има свуда око нас да је потпуно немогуће поменути све оно што ваља у неколико текстова. Из тог разлога, данас ћемо вам препоручити још три албума из ове године о којима раније нисмо писали. Сваки од њих носи нешто због чега би требало да их преслушате, ако сте их којим случајем пропустили. А шта је то „нешто” и због чега је сваки од ових албума важан, сазнаћете ако прочитате текст до краја.
Пи Џеј Харви – „Let England Shake”
Британка Поли Џин Харви никада није имала тешкоћу да се опробава у водама у којима раније није била, па макар је то коштало губљења фанова који би да чују нови „Rid of Me” или „To Bring You My Love”. Погледајте само неке од плоча које је издала у овом веку. „Stories from the City” скуп је гитарских хитова на прву лопту, „White Chalk” мрачнији је од свих албума Ника Кејва које је снимио последњих десетак година, док је претпрошлогодишњи „A Woman a Man Walked By” препун песама различитих стилова. И 2011. године Поли наставља да „буде своја”, не марећи при том шта ико од ње очекује.
Осми студијски албум Пи Џеј Харви „Let England Shake” посебан је из неколико разлога. У питању је концептуални албум, чије песме се углавном баве ратом, односно британским војницима који су се борили на Галипољу. То је и једини албум за који је Пи Џеј прво написала стихове па тек онда музику, а писање стихова је почела још у време плоче „White Chalk”, значи пре четири године. Плоча је снимана два месеца у њеном родном Дорсету, у цркви из 19. века која се налази на литици изнад мора, а састав бенда поново чине њени стари знанци Џон Периш, Мик Харви и продуцент Флоод. Такође, ово је први њен албум након „Rid of Me” који је одмах по објављивању ушао на листу десет најпродаванијих албума у Великој Британији.
„Let England Shake” свакако није најбољи албум Поли Харви у каријери, али јесте један од најзрелијих и један од најбољих које је снимила у овом веку. Уколико тражите од ње хитове типа „Rid of Me”, „C’mon Billy” или „Good Fortune” вероватно ћете бити разочарани. Поли данас има мало шири видик него што „хит-сингл визија” пружа. Овај албум је као књига – слуша се од почетка до краја, без прескакања, а демонстрација искуства вреба из готово сваке ноте. На крају, од неког ко има 41 годину, од којих је више од пола у музици, иза себе има осам (углавном врло успешних) албума, а зове се Пи Џеј Харви – ништа мање нисмо ни очекивали.
Destroyer – „Kaputt”
Канадску групу „Destroyer” предводи певач и гитариста Ден Бајар. Први албум објавили су 1996. а овогодишњи „Kaputt” им је девето студијско издање. Док се на претходним албумима Бајар углавном кретао у инди-рок водама, са плочом „Kaputt” решио је да направи жанровски заокрет. Оно по чему се ова плоча разликује од свих које су „Destroyer” до сада снимили јесте очигледан утицај музике из осамдесетих година прошлог века на њихове песме. Иако је тај ретро звук из осамдесетих сада модеран (свирају га групе као што су „Phoenix”, „La Roux”, „Hurts”, „Hot Chip” и многи други), а музичари који слепо прате трендове ризикују да се квалитет њихове музике доведе у питање, то никако није случај са Бајаровим бендом.
Ден Бајар је ове године, слично као „Ariel Pink” прошле, направио бољу посвету осамдесетим од многих који су целокупне каријере ослањали на тај звук. Не сећам се када сам чуо ретро-поп албум са толико добрих песама као што је „Кaputt”. Кад кажем добре, мислим на избор инструмената и начин на који су одсвирани, на продукцију и масни, ауторски печат у виду стихова. Ово је албум за све оне који не воле мејнстрим бендове из осамдесетих и осредње текстове као што су „let’s dance baby, dance baby, dance”. Када боље размислим, ово је албум за све оне који воле плесну музику, а не воле да играју.
Обратите пажњу на троминутни инструментални увод у песми „Suicide Demo for Kara Waler” који се завршава мелодичним звуцима флауте након којих следи лагани ритам прожет саксофоном – чини ми се да све то заједно верније осликава вожњу кола у празном Булевару краља Александра у три ујутру, него видео снимак исте. Албум „Кaputt” преслушао сам више десетина пута, и сасвим сигурно могу рећи да ми је управо ова песма оставила најјачи утисак – просто вас вуче да је пустите још једном.
Када су пре три године „Destroyer” објавили албум „Trouble in Dreams”, оставили су утисак бенда који се понавља и чија каријера је запала у ћорсокак. Све су то променили плочом „Kaputt” која је унела нову свежину у њихову музику. При том, не заборавите да је ово само тренутна фаза у којој је Ден Бајар. Нимало ме не би чудило ако би следећи албум био у целости надахнут, на пример, џезом. Сада, када му заједнички хвалоспеви публике и критике дају до знања да овакви радикални заокрети дају резултате, зашто тај рецепт не би применио поново?
„Ева Браун” – „Playback”
„Ева Браун” се пре четири године окупила у првобитном саставу, истом оном у ком је издала прва два албума почетком деведесетих, „Прислушкивања” и „Pop Music”, који за многе љубитеље њихове музике и данас слове за њихова најбоља издања. „Playback” је најављиван за прошлу јесен, па је излазак одложен за март текуће године, а светлост дана коначно је угледао 1. јуна путем Егзитовог сајта, док је физички примерак објавила дискографска кућа „Одличан хрчак”. Судећи по ономе шта чујемо на њему, то вишемесечно чекање и те како се исплатило.
Реч је о поп албуму, који одликују заразне мелодије, интелигентни стихови и савршена продукција. Већина песама са ове плоче уђе вам у уво већ након првог слушања, а није ли то најважнија ствар када је поп музика у питању? Различити сензибилитети три главна аутора у групи (Горан Васовић, Петар Долинка и Милан Главашки) можда су и највећа вредност ове плоче. Њих тројица надопуњују се готово без грешке и управо кад један мало претера у нечему, на сцену ступа други који песму одведе на ново место, док трећи све време у позадини свира нешто што овој двојици у датом тренутку уопште није пало на памет. Отуда и тај стилски шарениш између песама.
Продукцијски и аранжерски, „Playback” слободно може да се такмичи са албумима сличног жанра који су снимљени у иностранству. Снимити плочу по таквим стандардима у земљи у којој лик Здравка Чолића вреба из сваке трафике, у којој је Срђан Гојковић Гиле из „Електричног оргазма” приморан да прави договоре са мобилним оператерима не би ли после тридесет година бављења музиком зарадио какву-такву плату – најблаже речено је храброст. Кад уз то додамо неизвесност када ће и за кога тај албум бити објављен, као и одлуку групе да га пласира бесплатно преко нета, долазимо до јединог могућег закључка, а то је да је „Еви Браун” музика битнија од свега. И то се чује у свакој песми на плочи „Playback''.
Аутор:
Владимир Скочајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
