У Прованси, домовини лаванде

Стара провансалска изрека каже: Поље лаванде много је боље од сваког поља жита! Постоји још једна изрека о лаванди: Добар мирис може да отера сећање на најгоре догађаје!

– Да ли вам је можда познато каква је разлика између лаванде и лавандине (лавандице)? – у знак добродошлице пита насмејани младић у кецељи из које вире струкови набране лаванде. На југу Француске, у Прованси, ведар је, сунчан и ветровит августовски дан. Баш онакав какве је некада у писмима брату описивао сликар Винсент ван Гог. Младић из џепа вади две танке исечене стабљике, једну већу, другу мању, љубопитљиво их показујући.
– И?
– Чини ми се да знам, али било би много лепше кад бисте ми ви испричали ту причу!
– Хоћу, под условом да ми кажете одакле сте, јер на ово место последњих двадесет година залазе поклоници лаванде из целог света. Зато ми то бележимо.
– Из Србије!
– Из Србије?! Како је то занимљиво! Ево, сад ћу да погледам базу података. Знао сам! Нико нас из Србије до сада није посетио! Право да вам кажем, госпођо, до сада нисам уживо видео ниједног Србина! Нисам знао како изгледају.
– Извол’те, гледајте! Сад бар имате прилику.
– Па ви уопште не изгледате лоше! Пријатно сте ме изненадили – наставља младић осмехујући се срдачно, очигледно ослобођен неког незгодног предубеђења.
– Дакле, пођите са мном у обилазак Музеја...

130 килограма за литар

Кад се од Сен-Ремија путем пође према древном провансалском граду Авињону, или према Апту, путника ће путокази обавештавати да се управо ту, међу маслињацима, виноградима и пољима лаванде налази музеј који се савршено уклапа у крајолик: Музеј лаванде. На породичном имању – Шумском дворцу, од 1820. године на осам хектара земље под сунцем Средоземља узгаја се чувена биљка којој је посвећен музеј. Млади кустос брзо наставља своју причу:
– Фина лаванда, односно Лавандула ангустифолиа или Лавандула вера, расте на сувим провансалским планинама, на висини већој од осам стотина метара. Прилично је мала и ситна, а на свакој стабљици има само један цвет. Називају је и народном лавандом, тачније, плавим златом. Јер, од давнина је лаванда била позната као лековита биљка, а међу онима који су се бавили производњом парфема, по освежавајућем и пријатном мирису. Уосталом, због тога је и називају фином лавандом – закључује водич и додаје још неколико података:
– Да бисмо дестилацијом добили литар етарског уља лавандуле вере, потребно је око сто тридесет килограма цветова. Другим речима, од једног хектара поља ове лаванде, могуће је добити само око двадесет пет литара етарског уља!
За разлику од фине лаванде, лавандина, односно лавандица расте на надморској висини до 800 метара и то у целом свету. Позната је и као приморска биљка. Лавандица је већа од раније поменуте и настала је укрштањем фине лаванде и биљке Лавандула латифолиа. Лавандица се гаји тек нешто дуже од шездесетак година, заправо од педесетих година прошлог века. Њен мирис је, међутим, много јачи, а не користи се као лек. Она игра кључну улогу у производњи парфема и сапуна, у козметичкој индустрији. Поред тога, осушене цветове често држимо у кесицама од платна како би просторије и ормани лепо мирисали… За литар етарског уља лавандице потребно је око четрдесет килограма цветова. Једна наша изрека каже: Добро поље лаванде много је боље од сваког поља жита! Постоји још једна изрека о лаванди: Добар мирис може да отера сећање на најгоре догађаје!
На питање ко су били први берачи лаванде, водич из Музеја истиче да су то биле Провансалке. А затим најамници, Швајцарци и Италијани, онда кад се лаванда већ прочула по изузетним особинама. И Провансалци су брали, разуме се, али мање. Жене и деца сакупљали би лаванду у кецеље које су носили преко одеће. У лето би са срповима одлазиле с децом у планине. Наиме, у средњем веку, у области која је светом прославила лаванду, биљка је расла дивље. Видевши да је посао уносан, женама су се прикључили и мушкарци. Они су убрану лаванду преко рамена носили у великим завежљајима од белог платна.

И цврчи, цврчи цврчак...

У Музеју који одише мирисом лаванде, поред ношњи и кецеља, старинских бочица за етарска уља и парфеме, сачувани су и стари котлови за дестилацију, на дрва. Најстарији који се чува у Музеју потиче из 1626. године. И тај, као и они направљени педесетак година доцније, сачињени су од бакра. Добар глас далеко се чује, па је тако и до Граса стигла вест о миомирису с провансалских планина. Трговци парфемима почели су да наручују све веће количине лавандиног уља. Пролазиле су године и векови. На котловима су се појавили манометри. Ток дестилације био је знатно бржи.
На имању власника Музеја, годишње се дестилује лаванда с десетак хектара плантаже. На помен лаванде сви замишљају бледољубичасте цветове и лето. У ствари, кад земља почне да се топи од зимских мразева, а то је почетком марта, с кореном се ваде младице лаванде из планине и саде у већ припремљену земљу. То се ради веома пажљиво уз помоћ нарочитих пинцета. У реду, једна за другом, на сваких тридесет центиметара. Размак по ширини између леја износи метар и по. Средином јуна пупе први цветови. Припремају се и котлови за дестилацију. Мери се садржај кишнице у цистерни, количина гаса који је одавно заменио дрва. Између 20. и 27. јула почиње берба. Два дана после бербе врши се дестилација Уколико киша не поквари редослед, берба и дестилација трају петнаестак дана.
После бербе, лаванду треба очистити од корова, а ону стару, старију од десет година, ишчупати. Тада се полако припрема земља за нове младице које стижу у марту. Децембар, јануар и фебруар су месеци кад узгајивачи лаванде могу да предахну.
Климатске промене учиниле су да лаванда некад касније (због кише) а некад раније процвета. Тако се и бербе померају. Музеј лаванде и читав предео између Арла, Авињона и Апта, прве недеље августа мирисао је на покошену лаванду. Уз љубавно даноноћно дозивање цврчака (иначе знамена Провансе!), мирис делује умирујуће. Једини немир уноси ветар који стално дува, окрећући под бистрим плавим небом листове маслина на сребрнкасту страну. Маестрал не посустаје ни ноћу. То је онај исти који је Ван Гогу стално обарао штафелај док је грозничаво сликао на пољима око Арла.

Да је Ван Гог знао

– Још су стари Римљани, који су тутњали овим крајевима, у своје купке обавезно стављали лавандино етарско уље – наставља водич своју причу. – Лавандом су мирисали и тоге. Уколико узмете чисто уље фине лаванде, можете успешно да се борите против несанице, пише у старим провансалским летописима. Довољно је попрскати неколико капи по јастуку, или намазати по слепоочницама.
Уједи комараца, кијавице, упале синуса, па чак и гушобоља, све се то лакше подноси уколико при себи имамо потпуно чисто етарско уље лаванде, онакво какво се производи на мајуру крај Шумског дворца у Прованси. Набрајањем бројних лековитих својстава лаванде и посетом музејској продавници завршава се обилазак Музеја лаванде. Водичи, и даље насмејани, машу посетиоцу из Србије који одлучује да им добаци:
– Грађани Арла пре више од сто двадесет година писали су петиције да се Холанђанину Винсенту ван Гогу забрани становање у њиховом граду, те да се протера. Или да се бар пошаље у лудницу. Он је управо у Арлу и Сен-Ремију, од 1888. до 1890. године, насликао своја најзначајнија дела. Да је тада било вас да му кажете да за узнемирење и вртоглавице користи лавандино уље као лек!
Кустоси из Музеја плавог злата слежу раменима и машу у знак поздрава.
Нажалост, сиромашни геније Винсент није марио за лековита својства провансалске биљке. Држао се великог броја шољица кафе сваког дана, и још веће количине апсинта, јаког алкохолног пића које се такође добија од једне биљке. Али не лаванде. Реч је о биљци Артемисиа абсинтхиум. Али о њој неком другом приликом .