Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Како се некад летовало


МОРЕ


Ко је веровао да нешто значи у престоном Београду неизоставно је на одмор морао у Врњачку бању



ош су стари Римљани знали за постојање топлог минералног извора на данашњем подручју Врњачке Бање. Народ је благодети топле воде обилато користио у вековима који су уследили, и то је тако трајало, све док кнез Милош није 1835. године позвао у помоћ саксонског геолога и рударског стручњака барона Хердера, тадашњег управника краљевских рудника у Фрајбургу. Приликом боравка у Карановцу, данашњем Краљеву, Немац је имао прилику да проба воду коју су му донели из села Врњци. Рекао је да је вода млака и кисела, и упоредио је с лековитом водом Шлосбруну у Карловим Варима у Чешкој, а није се превише разликовала ни од воде у Карлсбаду, тада најчувенијој бањи Европе. А кад могу тамо нека места у Чешкој, може и село Врњци. Већ 1868. године група од једанаесторо угледних људи основала је „Основателно-фундаторско друштво лековите кисело-вруће воде у Врњцима”. Почело се са темељним уређењем земљишта, болесници су стизали са свих страна, подизали су се објекти за боравак, какви-такви.
   Преломна година за Бању је 1883. Тада су Врњци признати за државну бању, и почиње убрзани развој. Граде се купатила, базени, нове куће, прави се и урбанистички план који делује по начелу „онај ко има пара, може да зида где хоће и шта хоће”. За разлику од последњих неколико деценија, кад је такав план упропастио многе некада лепе и дивље делове земље, све у жељи да се узме нека пара од туризма, у Бањи је то тада значило да се праве лепа здања. Тада је никла и до данас најлепша грађевина, вила генерала Јована Белимарковића, једног од намесника малолетног краља Александра Обреновића. Отвара се и железничка станица, да се олакша долазак људима који ће доћи, наћи лека својој бољци и, сходно свему, оставити неки динар.

                                             Нове Карлове Вари

  Бања је лепо радила до Првог светског рата. Кад су се Аустроугарска, касније и Немачка, свом силином обрушиле на Србију, некако се учинило да је потпуно природно да дотадашње бањско лечилиште постане велика болница. Као да масовна погибија у биткама није била довољна, Србију је 1915. године напао још један непријатељ, против кога метак и бајонет нису помагали. Тифус. Дошао је с аустроугарским ратним заробљеницима, а од епидемије, која је уследила, умрло је више од 200.000 људи. За дивно чудо, Бања је остала поштеђена ове пошасти. Или то ипак није било толико чудесно спасење, поготово када се зна да су овде биле смештене многобројне савезничке медицинске екипе. Особље је и знало и успевало да се супротстави болештини. Као куриозитет за историју остаје и податак да су тифусари, поред строгог карантина, лечени и концертима. Почетком августа 1915. године у сали Државне гостионице изведена је симфонија „1812” Петра Иљича Чајковског.



   По завршетку Првог светског рата, уморним и обогаљеним ратницима био је неопходан одмор и опоравак. А где, него у Бању? Већ од 1921. године Врњачка Бања постаје убедљиво најпосећеније бањско лечилиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тада и званичним актом, уз Липик и Рогашку Слатину, постаје бања првог реда.
   Додуше, они уморни ратници су, као и увек, на опоравак ишли преко својих представника. Врњци постају „нобл” и „шик”, а шта ће на таквом месту неко из првих борбених редова који је шест година пре тога крварио по рововима, кога су гризле вашке и стенице? Боље да се он врати у своје село, док неки следећи пут не затреба држави. У Бањи најредовнији гости постају министри, генерали, али и крунисане главе. А како таквим високим гостима да се квари уживање погледом на неког обогаљеног војника, па макар имао и Карађорђеву звезду на грудима.
   Ко није био у Бањи, тај није превише значио ни у Београду. Усред сезоне било је крајње уобичајено да се варошица од неких три хиљаде душа удесетостручи.

                                            Лекари су први људи

   А све њих ваљало је прво некако довести до Бање. Јесте постојала директна возна линија, али су убрзо почели да возе и аутобуси. Организован је превоз и из оближњег Сталаћа, докле је такође могло да се дође возом. Аутобус чека на долазак воза, па онда док се путници претоваре, одмах креће даље. Грађанству је нарочито скретана пажња да узима карте искључиво до Сталаћа, да се не би излагало већим трошковима превоза. Сходно захтевима, убрзо је успостављена и директна аутобуска линија из Београда. Чудо технике звано аутобус ишло је више пута дневно, у оба правца. Подразумева се да се онај свет у црним оделима и генералским униформама није гурао по аутобусима и возовима. Не бива да се гужва одело и прља парадна униформа, да падне гар с локомотиве. Свако мало у Бању је улазио неки „пакард”, касније није недостајало ни „мерцедеса”.
    Овакви гости нису превише бринули за смештај, одраније би резервисали места по најбољим вилама. Оне који су долазили возом или аутобусом од саме станице пресретали су момци који су нудили смештај, „много повољно”. А Бања је, по званичној статистици, 1935. године имала 257 смештајних објеката. Та бројка односи се само на оне званично категорисане. Као и у сваком месту у које долазе туристи, становници покушавају да издају сваки слободан квадратни центиметар простора. Њихови представници чуче по станицама и салећу госте. Издавало се буквално све где може да се стави неки кревет.
   Они бољи пансиони рекламирали су се по новинама. Посебно је истицано да су собе модерно уређене, све по примеру страних бања. У свакој од њих електрично осветљење, водовод, па онда дивоте од паркета, тераса за сунчање, енглеских клозета.
   Како се у Бању ипак долазило на лечење и опоравак, највећа пажња поклањала се лекарским ординацијама. Лекари су или гостовали по пансионима или држали своје сталне ординације, а тридесетих година прописано је да сваки „који би болестан дошао” има три пута да се прегледа. Први пут одмах по доласку, други пут негде на половини боравка и, коначно, непосредно пре повратка. Тачно се знало за шта је бањска вода лековита и шта присутни лекари лече. Од болести органа за варење, обољења крвних судова и јетре, бешике и бубрега. Нису заборављена ни добра дејства код шећерне болести, гојазности, хроничне дизентерије.

                                           Вода за преко рамена

   Један од главних начина помоћи невољницима било је и преписивање дијете. Сви бољи ресторани и пансиони имали су лекаре који су посетиоцима преписивали дијеталне оброке, а некада се ишло у такве крајности да су се гости жалили да је храна потпуно неслана, бљутава и нејестива. Природно, лекари су истицали умереност у јелу и пићу, а неки су ова упуства изгледа мало преозбиљно схватили, као несрећник који је у писму кући завапио да „нема нити бифтека, нити шницли, три дана празан се проводим”. Да све буде забавније, ресторани су се рекламирали својом дијеталном кујном, а онда додавали, као узгред, да уз такву кујну има и „млада прасетина, јагњећина на ражњу, пилетина”. Уз такве ситнице, просто је гре’ота да се гост не заложи и добрим жупским вином, а узгред је додавано и да се кисела вода служи бесплатно. Ваљда да се пресече оно вино.



   Када се заложе дијеталном јагњетином, гости морају нешто и да раде, дуг је дан. Друштвени живот у Бањи углавном се одвијао у вечерњим часовима, као и у сваком летовалишту, до дана данашњег. Преко дана су се сва шеталишта пунила људима који су преко рамена носили некакве чудне шарене торбице цилиндричног облика. У њима су се налазиле чаше којима се захвата вода са извора, а како не иде да се чаша цео дан вуче са собом по рукама, домишљате сељанке из околине развиле су посао плетења посебних торбица. Оне зараде неки динар, господа не морају да трпају чаше по џеповима или их крију по шибљу, сви срећни, сви задовољни.
   Често су организовани променадни концерти, а од 1937. године Оркестар краљеве гарде добија дозволу да редовно музицира у Бањи. Када оркестри не би били слободни, из било ког разлога, домаћини су развлачили жице и на места предвиђена за музику монтирали радио-апарате. На отвореном простору тешко да се чуло нешто, макар били скроз појачани. Додуше, то никако није спречавало бањске власти да уредно наплаћују музичку таксу, мада никоме није било јасно зашто. Тим темпом отплаћивали су радио после два-три дана.

                                        Ми смо добро и здраво…

    Зато је сваки туриста мало дубљег џепа са собом носио приручни радио. Ови апарати, мало мањи од оних стандардних, рекламирани су као „савршени за излете и бање”. Како са собом вући дрвени радио лампаш тежак „свега пет килограма” на излет и у бању, нико није објаснио.
   А кад гостима досади бањање по кадама и базенима, у близини је и Морава. Боље освежење за време летњих врућина тешко да може да се замисли. Плаже су ницале једна до друге, а није једном избила туча међу сопственицима и малим привредницима где је чија међа, и ко докле сме да наплаћује. Као и увек, побеђивала је снага аргумената, праћених моткама, камењем и свиме што би супротстављене стране могле да дохвате. Кад наиђу неки туристи, новопечени привредници се, наравно, смире и заједно покушају да им удовоље како знају и умеју. Плажосопственици су своје благо оглашавали по бандерама, у виду плаката. Највише се истакао данас непознати власник који је огласио да је „његово да госте чека, а њихово да ли ће доћи”. Никоме он нема намеру да шаље лимун и кићену чутуру. Само што не стоји да они њему лепо пошаљу паре поштом, а не морају ни да долазе.
------------


ДУГО ПУТОВАЊЕ КРОЗ ПРОШЛОСТ

Недавно је у центру Врњачке Бање отворен Музеј бањског лечења, као одељење Музеја науке и технике из Београда. Поставку је осмислила кустос овог музеја, Одељење Музеј Српског лекарског друштва, др Јелена Јовановић Симић. Од самог уласка у Музеј посетилац има утисак као да је у времеплову. Поставка је замишљена као путовање у Врњачку Бању прошлог века, од самог доласка који симболизују кофери и посудице за слатко и воду. Ту су и рекламни проспекти, бањски водичи, старе разгледнице, фотографије, биографије чувених лекара који су радили у Бањи. У витринама су и стари апарати коришћени при лечењу, стари медицински инструменти, све до збирке чаша за киселу воду из шездесетих година. Где су чаше, ту су и торбице. А и стари термоси који изгледом подсећају на ракете. За сваког посетиоца Бање изложба је свакако вредна пажње. Да се види како је то некада изгледало.
 
-----------

   Поред апотекара, лекара и кафеџија, прави златни рудник намирисали су и тамошњи штампари. Масовно су се штампали водичи кроз Бању, са све саветима лекара о начину лечења, здравом животу, а није изостајао ни поступак по повратку кућама, како да дејство лековите воде што дуже потраје. А туристи као туристи, више воле да шаљу разгледнице него ‘леба да једу. Да би им се изашло у сусрет, штампари су пред сваку сезону радили у три смене. У тој брзини би им се омакла и понека грешка. Тако се вероватно многи прималац дописнице из Врњачке Бање на чијем је реверсу стајало уобичајено „Ми смо добро и здраво што и вама од срца желимо” грдно изненадио када је окренуо предњу страну и изнад текста „Излет посетилаца на Гоч” угледао слику повеликог стада коза.
   Та и таква идилична слика бањског туризма потрајала је кроз цело међуратно раздобље. У Другом светском рату у Врњачкој Бањи уточиште су нашли многи писци и уметници, од Иве Андрића, до Марка Ристића, који је у Бањи провео скоро целу окупацију. После рата већина вила и пансиона је национализована, и претворена у одмаралишта. Некадашња одмаралишта предратне елите претворена су у синдикална, а Бања нови успон доживљава почетком седамдесетих. Али, то је нека друга прича.



Аутор: 
Немања Баћковић
број: