3320 25. 9. 2015.
Књиге које су ми промениле свет / Угљеша Шајтинац, писац
МОЈИ САВЕЗНИЦИ
Колико су само моћне! Књиге и стрипови спасавали су ме хиљаду пута. Од досаде, света одраслих, мисли испуњених страхом и стрепњом. 
ад сам био још сасвим мали, прву књигу су ми поклонили родитељи. Вративши се с пута по Русији, донели су ми шарену сликовницу „Ладушки” (нешто попут „таши-таши-танана”). Била је пуна илустрација и док нисам научио да читам све чудесне слике које сам тамо виђао служиле су ми да сам стварам приче. Сваки час сам, до школског узраста, бивао по одељењима градске болнице. Тек тамо су се књиге показале изузетно важне. Једном су ме сместили у приземну зграду поред саме мртвачнице. 
Огромни ходници повезивали су прилично удаљене собе. Можете да замислите како ми је било кад падне мрак. У соби сам био сам. Ужас! Али, онда је дошло јутро и у помоћ су ми дојахали, доједрили – Робин Худ, Хенк Морган („Јенки на двору краља Артура” Марка Твена) и Били Боунс („Острво с благом” Р. Л. Стивенсона). Била је то моћна дружина, савршено приказана илустрацијама Рамона де ла Фуентеа. 
осадну лектиру која је дошла с првим разредом основне школе читао сам „за доручак”. Ипак, Могли, Багира, Балу и Ка уселили су се у моју машту а да нисам ни трепнуо. Дакле, пустоловине, далеки предели, древна приповедања – схватио сам, све ме то занима. Приче о Херакловим подвизима, Зигфриду и патуљцима који чувају рајнско злато, Ункас (најбољи пријатељ међу свим пријатељима) из „Последњег Мохиканца” Фенимора Купера ускоро су ме држале будног чак и после целодневне вожње „понијем” или пикања фудбала. Онда сам опет заглавио у болници и све што сам имао у резерви био је „Биоскоп у кутији шибица” Владимира Стојшина, тој књизи дугујем буђење знатижеље за историју непосредног окружења, породице, града у којем сам растао. 
Неко ми је, сам сам то тражио, објаснио да постоје књиге у којима читамо о измишљењим догађајима или онаквим какви су се могли збити, без доказа да је баш тако било, али да постоје и оне друге – тамо пише како је стварно било. Онда сам зграбио Дија Брауна („Дивљи запад” и „Сахраните ми срце код Рањеног Колена”). Много сам се разочарао читајући о неправди учињеној староседеоцима Северне Америке. Тада сам открио да „Индијанци” није леп израз. То вређа све Сијуе, Команче, Дакоте, Апаче, Семиноле, Вране, све народе који имају своја имена и с поносом их носе. У венама Дија Брауна текла је и индијанска крв (моја учитељица, која га је лично упознала у Америци, открила ми је – „док је ходао нисте могли да чујете његове кораке по ситном камењу”). Откриће Џека Лондона, његових прича са далеког севера, из Океаније, Оуклендског залива и забити непрегледне Америке било је и остало откриће безбројних светова – још ако је „сваки човек свет за себе”, онда ни реч „безбројно” не звучи довољно добро. Са севера на југ, међу Астеке, Маје, Олмеке, па још јужније, Инке. Гарсиласо Инка де ла Вега и његове „Хронике” из царства Инка биле су можда и последње штиво из детињства. Свет је био и биће пун неправде, толико о томе.
исам поменуо ни „Винија Пуа”, ни Салтеновог „Бамбија” (а то нису наивне књиге!). Пушкинову „Капетанову кћи” читао сам и у детињству али и касније, баш као и Дефоовог „Робинзона Крусоа”. Причу о гаврану и орлу коју Пугачов приповеда код Пушкина као дете нисам ни разумео. Ах, каква ујдурма испод Оренбурга! Дефоов бродоломац, неваљалац који се до краја приче покаје и спозна „велике истине”, у првом читању је за мене био само сналажљиви усамљеник на далеком острву. Све што се у читанкама осамдесетих година налазило било је тако досадно и споро – али, за добру оцену и то се читало. 
Никад ми није било јасно зашто су све школске приче морале да личе на одраз стварности у пишчевом „огледалу”. Али, крај досади учинили су стрипови ! Одувек ту, од оних из „Забавника”, „Стрипотеке”, „Стрип Арта”, „Ласера”, „Екса” и још многих других. Али, ту већ почиње друга, не мање занимљива прича о моћи речи и цртежа. Силна прича о мојим савезницима у непрекидној борби против глупости и досаде.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
