3320 25. 9. 2015.
Како је оживела Књига о џунгли
МОЈ БРАТ
Чувена прича Радјарда Киплинга постала је стварност када је не тако давно у дивљини Намибије на свет дошла девојчица која ће кроз наредних десет година оживела чувени лик Моглија...
асних осамдесетих година Ален Дегре и Силви Роберт, млади љубавно-фотографски пар из Француске, отпутовао је у Африку да направи серију фотографија природе и дивљих животиња. Међутим, тамо су се задржали много дуже него што је било потребно за лов на добре кадрове дивљине. Године 1990, током њиховог боравка у Намибији, на свет је дошла девојчица која ће детињство провести као члан мешовитог чопора, који су чинили лав, гепард, слон, змија, ној, меркат и гуштер.Пар Дегре је кћерци Типи дао јединствен поклон – детињство далеко од градске вреве. Првих десет година провела је у дивљини са родитељима, који су између својих путовања по Боцвани и Јужноафричкој Републици живели у камп-приколици, стално мењајући место боравка. Како никада није научила да се плаши дивљих животиња, а оне су јој истовремено, осим родитеља, били једини пријатељи, Типи се потпуно саживела с њима. Далеко од школе и уобичајеног васпитања, није била свесна да њени пријатељи не припадају њеној врсти.
Према речима њене мајке Силви, веровала је да су она, гепард, ној и слон – иначе нераздвојна дружина – исте величине, да говоре исти језик и мисле о истим стварима. Ствар је у томе што су на овај начин и животиње мислиле исто. За читаву деценију, колико је Типи провела са својим несвакидашњим другарима, напад је доживела само једном, када ју је меркат ујео за нос.
Силви Робертс је током одрастања кћерке направила низ фотографија које су овековечиле ова пријатељства. У међувремену, за безбедност детета страховала је онда када би девојчица претерала у игри с репом младог лава Муфасе или заспала наслоњена на слона Абуа, али се трудила да своју узнемиреност не пренесе на кћи, која је уживала слободу живота без страха.
''Типи није стигла да научи да се плаши'', тврдила је њена мајка
Оваква могућност указала се захваљујући мештанима који су имали обичај да усвајају напуштене младунце и припитомљавају их. Тако се родило велико пријатељство. Беба Типи и слонче Абу заљубили су се на први поглед. Када су поодрасли, Абу је допуштао својој двоножној другарици да га слободно јаше и игра се седећи на његовим леђима. Када је слонче довољно ојачало, игра се проширила и на заједничка купања и луде вожње на сурли. Изморен играњем, овај двојац би и заспао заједно. Камера Типиних родитеља је, на срећу, била будна и спремна да овековечи ове тренутке.
Након што је прерасла пелене, девојчица је иступила из крда и упознала се са локалним племенима. Природу и друштво учила је од Бушмана и припадника племена Химба, који су је обучили да преживљава у дивљини, разликује јестиве бобице и корење од отровних, да говори њихов језик и служи се локалним оруђем и оружјем.
После десетог рођендана Типи је морала да напусти чудесну дружину и с породицом се пресели на Мадагаскар, а затим у завичајну Француску. Након онако посебног одрастања, школа у Паризу била је тежак изазов. После безуспешног покушаја да се уклопи међу мале Парижане, Типи је напустила одељење и наставила да се школује код куће. Данас, као двадесеттрогодишња девојка, завршава студије филма на Универзитету Сорбона у Паризу и не престаје да гаји везу са својим афричким детињством. Осим што је издала књигу у којој описује пустоловине и која је преведена на неколико језика, Типи се неколико пута вратила у Намибију и тамо снимила шест документарних филмова о природи за канал „Дискавери”. Нашла је начин и да своју везу с дивљином досели у Европу, поставши део екипе међународне такмичарске емисије надметања у вештинама преживљавања. Назив њеног радног места гласи: надзорник тигрова.
Аутор:
В. Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
