3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Мимар Коџа Синан
МИКЕЛАНЂЕЛО
Од Меке до Будима оставио је бројне окамењене трагове времена процвата исламске архитектуре. Нама је, поред других грађевина, запала ћуприја преко Дрине ...
Ћуприју на Дрини, грађену од 1571. до 1577. године, први градитељ Царства посетио је само једном 
пис је уверљив, као да је сам аутор растао у времену старијем од себе четири столећа:„Кад је стигао у Босну, неимар Синан имао је осамдесет година. Већ сам помен његовог имена изазивао је опште задовољство и усталасано узбуђење, јер се знало да он у своје руке једино може узети величанствену градњу, која мора бити понос сваког града или читаве земље. Све очи су биле пуне његових грађевина, раскошних, белих и сјајних, нестварних као окамењени стих, које је он руком чудотворца расејао широм Царства.
А онда се појавио старац, погрбљен, сув, лелујав у црном минтану, дуге, беле, на све стране слободно израсле браде. Неједнако заустављене и превучене опном, очи су му се губиле под подливеним и обешеним капцима, али су обрве над њима биле снажне, чупаве и црне. Носио је чалму овлашно и неуредно савијену, па се увек чинило да ће се сваког часа сама од себе размотати. Било је јасно: то није човек као други, и ако велики неимар мора располагати само њему докучивим тајнама зидања, које су ванљудског порекла, он их је несумњиво, ко зна како, покупио...”
Тако је у сјајној књизи „Мехмед Соколовић”, првој у трилогији – уз „Сулејмана и Рокселане” и „Османа”, где је вешто спојио науку и литературу – највећег турског мимара (градитеља) видео наш академик Радован Самарџић, историчар. А једини белег физичког изгледа Мимара Коџе Синана (овде коџа значи уважени, поштовани) сачуван је на једној минијатури на основу које му је исклесан споменик на платоу испред Филозофског факултета у Анкари.
Без потписа
Ко је заправо Мимар Коџа Синан кога су познаваоци његовог дела назвали, врло звучно, Микеланђело Истока? (Поред осталог, обојица су стварала у приближно исто време, крајем 15. и у добром делу 16. века.) Укратко, Синан је човек који је за дуга живота – две године мање од целог столећа – подигао: 81 џамију, 50 месџида (мања богомоља), 55 медреса (средња и висока школа у исламским земљама), 7 мектеба (основна школа), 19 турбета (наткривена гробница), 14 имарета (јавна бесплатна кухиња), три болнице, 16 каравансараја (свратиште, хан), 33 сараја (двор), шест подземних магацина и 33 хамама (јавно купатило). Испод подвучене црте стоји бројка од 322 објекта. А тешко да би се све то поуздано знало да није било Мустафе Саије, Синановог биографа, који је оставио два пописа његових грађевина.
Аутор овог скромног текста имао је задовољство да пре двадесет пет година присуствује саветовању одржаном у Сарајеву које је било посвећено четиристогодишњици смрти (1588) Мимара Коџе Синана. Иначе, те, 1988, године у свету је, под покровитељством Унеска, прослављено четиристо година од последњег овоземаљског даха градитеља о коме се у западној цивилизацији мало зна.
Џамија Селимија у Једрену грађена је од 1569. до 1579. године и сматра се најважнијим делом
великог неимара. Од 2011. године уписана је у Унескову листу светске баштине
Скроман, какав је био и за живота, највећи турски архитекта сахрањен је, фебруара 1588. године, у ћошку комплекса џамије Сулејманије у Цариграду, уз малу фонтану намењену жеднима, што је један од исламских идеала.
Уводно слово на том сарајевском скупу одржао је професор Филозофског факултета у Београду др Андреј Андрејевић, изузетан зналац исламске уметности. Обиљем података прикупљених по турским и другим архивама, професор је, бар делимично, приближио Синаново дело нашим савременицима и устврдио да је Мимар Коџа Синан један од највећих архитеката у повести исламске уметности и један од оних великана који могу да се пореде с ренесансним мајсторима као што су Микеланђело, Леонардо, Рафаел. великог неимара. Од 2011. године уписана је у Унескову листу светске баштине
Скроман, какав је био и за живота, највећи турски архитекта сахрањен је, фебруара 1588. године, у ћошку комплекса џамије Сулејманије у Цариграду, уз малу фонтану намењену жеднима, што је један од исламских идеала.
Цивилизацијска је неправда, једна од многих, да су томови и томови студија посвећени италијанским мајсторима ренесансе а о Синану је исписано тек неколико књига. Можда се разлог недовољног познавања, и признавања, Синановог дела може наћи у обичају исламске уметности да аутори не остављају писани траг, потпис, на рукотворини.
А Синан је, колико се зна, то учинио само једном: на чувеном мосту Биг чекмеџет између Цариграда и Једрена. Ни тај потпис у камену, михраб, није сачуван. Наиме, после Првог светског рата мештани су сазнали да је то потпис највећег турског архитекте и, верујући да се иза њега налази скривено благо којим су га султани награђивали за бројне грађевине, динамитом га разорили.
Улога Свете Софије
Тешко да би моћно Турско царство толико дуго било моћно да није било аџамиоглана, дечака који су прикупљани „данком у крви” и одгајани за јаничарски подмладак и дворске службе. Поуздано је утврђено да је и Синан био исламизовани хришћанин из једног малог места код Цезарије у Малој Азији. Не зна се тачно његово порекло (тада то, вероватно, није ни било толико важно), помиње се Грчка, али и Балкан, одакле се, наводно, његова породица преселила у Малу Азију. Извесно је да се први пут помиње као добар стручњак у јаничарским јединицама задуженим за подизање понтонских мостова.
Године 1539. Синан постаје мимар-баша, први градитељ Царства. Историја сведочи да је, слично великом везиру Мехмед-паши Соколовићу с којим је пријатељевао, на том месту служио тројицу султана: Селима I, Сулејмана Величанственог (у Турској познатог и као Законодавац) и Мурата III. И то управо у доба процвата свеколике исламске уметности.
Карађозбегова џамија у Мостару, изграђена 1557–1558, највећа је у Херцеговини и везује се за
Мехмед-бега Карађоза, синовца тадашњег везира Рустема
Ваља подсетити да су у то време многи турски угледници, од султана и његове бројне фамилије, па све до везира, паша, бегова и ага, подизали задужбине широм пространог Царства. Да кроз те окамењене трагове трају и након физичке смрти. Дакле, право време за Мимара Коџу Синана јер нису подизане само џамије и други верски објекти, већ и болнице, хамами, безистани (трговачке четврти), каравансараји, сараји...
Од освајања Цариграда (1453) турским градитељима узор је била Јустинијанова Света Софија из 6. века, па ни Синан ту није био изузетак. Помно је проучавао користећи нека њена решења у својим градњама, многа усавршавајући. До средине века за нама нико од архитеката није тако зналачки и пажљиво студирао конструктивни и просторни склоп Свете (Аја) Софије као Синан. Није без значаја да је он на њој обављао и конзерваторске радове учвршћујући је својим потпорним конструкцијама са северне и јужне стране, што је умногоме допринело да највећи и најлепши објекат на Истоку надживи и људе и време.
Камена чипка Селимије
Синан није био мимар заљубљен у себе. Зна се да је био у току свих теоријских расправа италијанске ренесансе, да је чак нешто примењивао у свом градитељству, али увек остајући свој на своме. Поуздано је утврђено да је познавао такозвани златни пресек, оно што Европљани данас славе као део своје историје културе.
По сведочењу свог биографа Мустафе Саија, Синан је пред смрт често говорио да три грађевине, све три велелепне, најочигледније говоре о њему као мимару. Шегртско дело му је Шехзада џамија у Цариграду, у част трагично умрлих синова Сулејмана Величанственог; рад калфе је џамија Сулејманија, такође у Цариграду, а мајсторлук џамија Селимија у Једрену, и то у време кад је имао преко осамдесет година.
Селимија је заиста врхунско дело уметности у камену. Њена четири минарета и данас су право архитектонско чудо. Висока 80 метара, у пречнику имају тек четири метра, а унутра по троја степеништа, једна изнад других да се мујезини не могу срести. Наиме, сваки минарет има по три шерифата, балкона за молитву, и уистину је била потребна велика вештина да се, по обављеној молитви, мујезини не сретну. Зидови Селимије налик су каменој чипки с великим бројем прозора који савршено осветљавају унутрашњост богомоље. Наравно, треба имати на уму да је уз џамију изграђен читав мали град за потребе султана и осталих високоугледних верника.
Сулејманија у Истанбулу, изграђена око 1550. године, задужбина је султана Сулејмана
Величанственог који је и сахрањен у њој (слика десно доле) и у чијем
ћошку се налази и турбе градитеља Синана
Тешко је и делић онога што је урадио Мимар Коџа Синан сместити у један новински текст. За нас је, ипак, најзанимљивије да је он оставио трага и на овим просторима. Ту је, пре свега, ћуприја на Дрини код Вишеграда, Карађозбегова џамија у Мостару, огромни безистан и каравансарај у Београду који, нажалост, нису надвладали људе и време...Помињу се још многе грађевине, али поузданих података о томе нема. Чувени путописац Евлија Челебија (1611–1682) чак наводи да је изградио хамам у македонском Кратову, приписује му и Стари мост у Мостару, мада знамо да га није радио Синан него његов ученик Хајрудин. Извесно је, међутим, да је мимар-баша, у цариградском архиву о томе постоје документи, учествовао у пројектовању те чувене ћуприје на Неретви.
***
Мимар Коџа Синан није физички могао да стигне на све своје грађевине – све су прилике да је ћуприју на Дрини посетио само једном у току градње (1571–1577) јер је у то време предано радио на Селимији – али је из његове мајсторске радионице Дар-ул-хендесе с цртежима и налозима одлазило мноштво његових ученика. Неколико њих је, верује се, много касније учествовало и у градњи надалеко гласовитог Таџ махала.
Скроман, какав је био и за живота, највећи турски архитекта сахрањен је, фебруара 1588. године, у ћошку комплекса џамије Сулејманије у Цариграду, уз малу фонтану намењену жеднима, што је један од исламских идеала.
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
