Вук који није хтео да буде пудлица

Михаил Булгаков

Путујући возом на Кавказ, војни лекар Михаил Булгаков у доколици је написао приповетку и на успутној станици предао је локалним новинама. Много година касније његов роман „Мајстор и Маргарита” испеваће химну вечној љубави

   Дванаест је тајанствен број, њиме одзвањају и свемир и земља, и дубоко море и историја. Исус је имао дванаест апостола, краљ Артур дванаест витезова Округлог стола, Херкул је извео дванаест подвига, дванаест је знакова зодијака и Михаил Булгаков је дванаест година писао своје ремек-дело, роман под називом „Мајстор и Маргарита”, у коме је успео да обједини Нови завет с Гетеовим „Фаустом”, Дантеовом „Божанственом комедијом”, Гогољевим „Мртвим душама”, као и делима Пушкина, Давида Штрауса, Анатола Франса и Фредерика Фарера. Сажимајући сва космичка питања у једно, средишње, у љубав из које све извире и у коју се све улива, Булгаков врхунском вештином, служећи се и сатиром и филозофијом и религијом, у свом делу обједињује вечите теме узвишених духова и води нас, попут алхемичара, кроз цео поступак кристалисања њихове бити.

    На широком пољу руске литературе ја сам био књижевни вук. Саветовали су ме да пребојим длаку. То није леп савет. Пребојени или острижени вук подсећа на пудлицу.

    Године 1891. чувени геолог Јован Жујовић основао је у Великој школи у Београду „Српско геолошко друштво”, а у Кијеву (у данашњој Украјини), као најстарији син, у породици која ће након њега имати још шесторо деце, родио се будући писац Михаил Афанасјевич Булгаков. Породица у којој се Михаил родио била је изразито религиозна, јер не само да је његов отац био професор на теолошком факултету, већ су му и деде, и по оцу и по мајци, били свештеници. Од малих ногу окружен хришћанским темама, симболима и питањима, Михаил је сасвим природно развио не само занимање за њих, већ се с њима подробно упознао. Након завршене основне школе, уписао се у Прву кијевску гимназију и управо у овом раздобљу почели су да га занимају књижевност и позориште, али и опера. Ипак, кад је дошло време за факултет, уписао је медицински, који је и завршио, дипломиравши 1916. године, усред Првог светског рата.

    На песника се незадрживо обрушавао дан.
    („Мајстор и Маргарита”)

    Пре него што се Михаил Булгаков 1913. године венчао с првом женом Татјаном, њих двоје су заједно, у кијевском позоришту, гледали, ни мање ни више него десет пута, оперу „Фауст”, коју је компоновао Француз Шарл Гуно 1859. године, а која спада међу најомиљеније опере 19. века. Булгаков је био страствени љубитељ Гетеовог ремек-дела, али се чини да се још више дивио Гуноовој оперској верзији, која ће снажније од саме драме утицати на његове замисли при писању романа „Мајстор и Маргарита”. Булгаков је био велики љубитељ и познавалац класичне музике, али је и сам одлично свирао клавир и певао.

    Опростите, ви можда, уосталом, чак ни оперу „Фауст” нисте    слушали?
    („Мајстор и Маргарита”)

   Године 1917. Булгаков и Татјана вратили су се у Кијев, у коме је у то време буктао грађански рат између Црвене армије (бољшевика) и армије Белих (антибољшевика). Живели су у његовој породичној кући, с његовим родитељима и родбином. Власт над самим градом у кратком временском раздобљу мењала се чак десет пута, али су и Црвени и Бели увек користили Булгакова као лекара.

   Револуција: У политици, промена једне лоше управе другом лошом управом.
   (Емброуз Бирс, „Ђаволов речник”)

Булгаков је неуморно писао, али тек с трећом супругом, Јеленом Сергејевном (на слици), досегао је звезде

    Кијевски Бели последњи пут су га регрутовали 1919. године, кад су га послали као војног лекара на север Кавказа, где је и остао све до 1921. Његов боравак на Кавказу битан је за историју књижевности, јер је управо тамо и тада почео списатељску каријеру. Путујући возом, током једне ноћи 1919. године, како би испунио време, али и како би сажео нагомилане утиске, Булгаков је написао приповетку. У граду у коме се воз зауставио, предао је причу локалним новинама које су је, захваљујући уреднику који је имао њуха да препозна о каквом се таленту ради, одмах објавиле. Тек тада је и сам схватио какав потенцијал поседује, па је наставио да шаље овим новинама не само своје прозне радове, већ и различите фељтоне и чланке и убрзо је постао најчитанији писац у граду и околини. Како је његов књижевни и новинарски углед растао у овом делу Кавказа, тако је и он бивао све одлучнији да напусти медицину и да се посвети искључиво писању.

    Паметан је – помисли Иван – мора се признати да се и међу интелектуалцима понекад нађе неко паметан...
    („Мајстор и Маргарита”)

    Након што је Црвена армија 1921. године однела коначну победу над Белима, одмах је почела да се свети пораженим непријатељима и свако ко је могао бежао је из земље. Али, Михаил Булгаков, који не само да је био рањен током свог боравка на Кавказу, већ је и оболео од тифуса, није могао да оде с остатком фамилије. Његова породица прво се преселила у Француску, а одатле је после свако ишао својим путем, и док је један од Михаилове браће, Николај, касније постао чувени бактериолог, други, Иван, дошао је у Србију, где је радио као свирач балалајке у руском ресторану „Казбек” у Београду, у данашњој Улици краља Милана. Иван је редовно обавештавао свог брата Михаила о догађањима у свету, али и о реакцијама јавности и критике након премијере његовог комада „Зојкин стан”, одржане у Народном позоришту у Београду 1934. године. Ова вест свакако је пријала Булгакову, коме су у то време сва дела у Русији била забрањивана.

    Боље је да заслужујете награде а да их немате, него да имате награде које не заслужујете.
    (Марк Твен)

   Кад се опоравио након дуге и тешке болести, Михаил Булгаков је неколико пута покушао да емигрира преко неке од лука на Црном мору, али није успео. Након извесног времена проведеног у лутању од Владикавказа до Батума, крајем 1921. године отишао је у Москву, решен да ту заувек и остане. Занимљиво је да се одмах населио у близини Патријаршијског рибњака у Садовој улици, месту познатом свим љубитељима његовог ремек-дела. Комбинујући писање чланака и приповетки за различите часописе с чиновничким послом (радио је при Народном комесаријату за образовање), Булгаков је покушавао да прехрани и себе и жену, али му чак ни ово није било довољно, па се извесно време бавио и глумом, прикључивши се једном позоришту с обода града.

    Дакле, човек који је описао случај Понтија Пилата одлази у сутерен, с намером да се тамо згрчи поред лампе сиротује?
   („Мајстор и Маргарита”)

На основу романа 'Мајстор и Маргарита' снимљено је 13 филмова. На овим снимцима су сцене из истоименог филма нашег Александра Петровића.

    У овом раздољу, од боравка на Кавказу до доласка у Москву, Булгаков је стекао једну лошу навику, која је отежавала његов положај и умножавала новчане неприлике – постао је зависник од морфијума. Због ране добијене у рату, у пределу стомака, осећао је хроничан бол који је довољно дуго лечио морфијумом да би на крају постао зависник. Зато су ове године, осим што су биле испуњене неизвесношћу у покушајима да се изгради као писац, биле испуњене и зависничком грозницом која је на крају прерасла у неуротичарску хипохондрију. Успевши снагом воље и уз свесрдну помоћ супруге Татјане да се реши ове опаке зависности, Булгаков је написао књигу под насловом „Морфијум”, у којој је детаљно описао ова своја искуства, слично као што ће Олдос Хаксли, британски писац, неколико деценија касније, писати књиге о свом огледу с дрогама.

    Можда је наш свет пакао неке друге планете.
     (Олдос Хаксли)

    Вилем Ејнтховен, холандски лекар, оснивач електрокардиографије, 1924. године добио је Нобелову награду за медицину, а Михаил Булгаков, након што се развео од прве супруге, венчао се с другом, Љубов Берозелском. Исте године часопис „Русија” почео је у наставцима да објављује његов роман „Бела гарда”. Роман је, наравно, штампан у цензурисаној верзији, али с обзиром на то да ће у будућности његова дела углавном бити на црној листи и да нико у Русији неће смети да их штампа, и овако објављено дело може да се сматра успехом.

    Ах, увреда је уобичајена награда за добро дело!
    („Мајстор и Маргарита”)

Прва нецензурисана верзија 'Мајстора и Маргарите' објављена је у Совјетском Савезу тек 1973, тридесет три године после мајсторове смрти.

   Стил Михаила Булгакова настао је у потпуности под утицајем једног другог украјинског писца – Николаја Гогоља, па отуда не чуди што многи књижевни критичари данас његов роман „Мајстор и Маргарита” називају гогољијадом. Не само да никад није крио своју духовну сродност с овим великим сатиричарем 19. века, он ју је и насловима својих дела јасно сугерисао, па је тако 1924. године издао збирку приповетки „Ђаволијада”, а годину дана касније и роман „Чичиковљеве авантуре”, у коме главну улогу има, наравно, Гогољев Чичиков из „Мртвих душа”.

    Мој дух је сатиричан. Пишем приповетке које вероватно нису драге комунистичком режиму. Али, ја увек пишем оно што видим, поштено! Негативне ствари у совјетској земљи привлаче моју пажњу и хране моја сатирична дела.

    Булгаков је неуморно писао. Драме су се низале: „Бег” (1926), „Пурпурно острво” (1927), „Робовање лицемера или Молијер” (1929), али су све завршавале далеко од позоришног програма, на столу неког комунистичког цензора. Булгаков се поново нашао у животној кризи, а кад га је жена молећивим гласом упитала зашто не може просто да напише неку похвалну драму о Црвеној армији и тако не само олакша судбину, већ и прокрчи пут ка сигурнијој књижевној каријери, он јој је у очајању одговорио:

    Како не схваташ, веома бих желео да напишем такву драму. Али ја не могу да пишем о нечему што не разумем.

    Булгаков је 1928. године почео рад на свом будућем ремек-делу, једном од бисера светске књижевности, роману „Мајстор и Маргарита”, али је, незадовољан написаним, у очајању, по узору на свог омиљеног писца Гогоља, рукопис спалио. Али, само годину дана касније у његов живот закорачила је жена којој је било суђено не само да заувек промени њега, већ и да утиче на целокупну светску књижевност; жена без које ни Булгаков не би осетио право значење речи љубав, нити би његово надахнуто дело икада њоме тако снажно одисало. Јелена Сергејевна, жена која је Булгакову послужила као надахнуће за вечну Маргариту, његовом роману дала је онај суштински састојак на коме се све заснива и који све прожима, од кога је све створено и ка коме све води, дала је смисао његовој филозофско-религиозној потрази, усмеривши његов пут ка љубави. До 1940. године Булгаков ће написати чак осам верзија овог романа, диктирајући исправке до пред смрт и тиме поново обједињавајући стварност с маштом, стваралачки гениј с вечном љубављу, уткавши дубоко и неизбрисиво у само дело и самога себе и своју вољену Јелену, односно Маргариту.

    За мном, читаоче! Ко ти је рекао да на свету нема праве, верне, вечне љубави! Нека лажову буде одрезан његов поган језик! За мном, читаоче, и само за мном, и ја ћу ти показати такву љубав!
    („Мајстор и Маргарита”)

Одбачени камен с Гогољевог гроба нашао се над земним остацима Булгакова и његове Јелене.

   Прича почиње доласком професора Воланда (иначе ђавола лично) у Москву, који долази да би приредио уобичајени годишњи бал, који се сваке године приређује у другом граду. Али Булгаковљев ђаво није разарачка сила, он није бестидни демон који заводи људе, већ својим деловањем само омогућава да се јасно, као на длану, прикажу пороци, самољубље, подаништво, славољубље, сујета, жудња за новцем и влашћу који већ постоје у Московљанима. Због тога што не изазива зло, већ га само чини видљивим у људима, многи ово Булгаковљево дело називају апологијом ђавола, али порука руског писца је јасна – не пребацујте зло на друге, оно је у вама.

    Нема књижевности без духовног револта. Нема уметности без политичке опозиције времену.
     (Борислав Пекић)

    У том изузетно исквареном систему, каквим Булгаков слика Москву тридесетих година 20. века, дакле управо ону у којој је у то време диктаторски владао сам Стаљин, а у коме су се само ништарије и скоројевићи осећали као риба у води, живео је и радио и један „Мајстор”. Иако је употребио овај епитет како би у једној личности насликао све усамљене и презрене генијалне ствараоце, није тешко увидети колико у овом лику има и Булгакова лично. Сувише је алузија и животних подударности да то не бисмо одмах схватили. Баш као и Булгаков, и „Мајстор” је изгнани писац, који се у очајању креће по ободу друштва; и он спаљује рукопис свог дела о Понтију Пилату, баш као што је то учинио и Булгаков с првом верзијом рукописа свог романа; „Мајстор” има своју Маргариту, коју не само да упознаје на истом месту на коме је и Булгаков упознао Јелену Сергејевну, већ и с којом има подједнако дубоку, страствену и тајанствену везу. „Мајстор” је и нека врста Гетеовог Фауста који симболише истакнутог појединца спутаног културом осредњих и који се стога, сасвим логично, осећа прогнаним, изолованим, немоћним. Фауст је заштиту од света потражио у изолацији своје готске собе, коју је ипак доживљавао као тамницу, а „Мајстор” се својевољно повукао у собу у једној психијатријској установи, бежећи од сурових књижевних критика и животних разочарања.

    ... онај ко воли, мора да дели судбину онога кога воли.
    („Мајстор и Маргарита”)

    Воланду је неопходна Маргарита, јер се усталио обичај да се домаћица сатаниног годишњег бала зове управо тим именом. Али и Маргарити је потребан натприродан савезник, макар он био и сам ђаво, који ће је поново спојити с човеком кога је волела више од свега, па и од самог живота. Уместо „Мајстора”, Булгаковљевог Фауста, Маргарита је та која склапа договор с нечастивим, али не у име више спознаје, већ у име вечне љубави. И управо том својом особином, снагом љубави, она не само да превазилази зла којима је окружена, већ себи и свом „Мајстору” обезбеђује вечност, јер је она отелотворење вечно женског принципа, оног који у мушкарцу, својом љубављу и топлином, буди врело стваралачке силе.

    Рукописи не горе!
     („Мајстор и Маргарита”)

    Године 1940. немачка војска спремала се за спровођење тајног плана о освајању Москве, под шифром „Операција Барбароса”, а Михаил Булгаков умро је у свом кревету, након дуге и тешке болести због које је последње недеље живота провео потпуно слеп. До 1950. године комунистичка власт није допуштала да на његовом гробу буде било каквог обележја, ни крста ни звезде, све док једног дана његова жена Јелена није на гробљу приметила велики одбачен камен. Радници су јој објаснили да је то постоље од крста, под називом „Голгота”, које је уклоњено с Гогољевог гроба кад му је постављен нови споменик. Јелена се истог тренутка сетила речи свог супруга који је, сећајући се Гогоља, једном приликом записао: „Покриј ме својим гвозденим шињелом”, па је ово постоље поставила на гроб вољеног мужа.

      Они те кажњавају због свих твојих врлина.
     (Фридрих Ниче, „Тако је говорио Заратустра”)

    Јелена Сергејевна, љубав Булгаковљевог живота, вечна Маргарита, остала је верна завету који му је дала. Не само да се деценијама трудила да његово ремек-дело штампа у њиховој домовини, већ је пре тога обавила, можда још већи посао – сложила је читав џумбус од исправки и допуна које је њен супруг до две недеље пред смрт непрестано диктирао, у јединствену књигу. До 1966. године Јелена је „Мајстора и Маргариту” шест пута узалудно нудила различитим издавачима, да би напокон тек те године, тринаест година после Стаљинове смрти, угледни часопис „Москва” пристао да роман објави у наставцима. Дело је, наравно, било цензурисано, па је тако из првог дела романа уклоњен чак двадесет један пасус, док је други део прошао још горе, јер је из њега избачено чак двадесет одсто оригиналног текста. У Совјетском Савезу прва нецензурисана верзија штампана је тек 1973, али је дело 1989. године поново штампано у поправљеном издању, тако да и данас постоји недоумица како заправо изгледа оригинал.

Аутор:

Драган Матић

Вук који није хтео да буде пудлица

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту