3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Константин Коча Поповић
МАРШЕВИ РЕАЛНОГ
„Од свих надреалиста Коча је једини који је остварио сан, да из литературе пређе у свет акције”, записао је Јован Христић, наш угледни писац
о је Коча Поповић? Уметник, песник, надреалиста, филозоф, ратник, генерал, циник, државник, размажени богаташки син, генијални војсковођа или бонвиван? Србин који је пре матерњег научио француски језик, убеђени комуниста који се подсмевао комунистичкој догми, спортиста, потпредседник Југославије који је на посао долазио својим „спачеком”?... Одговор на ова питања могао би да гласи: све ово помало и ништа од овога сасвим. У ствари, ко је Коча Поповић остаје и дан данас тајна...Константин Коча Поповић рођен је 14. марта 1908. у Београду, у богатој цинцарској породици (видети оквир). Отац му се звао Александар а мајка Ружа. Имали су два сина и пет кћерки. У својој четвртој години, Коча се с родитељима одселио у Швајцарску. Основно образовање стекао је у Доминиканском манастиру у Лозани, где је био соло певач на мисама. Када се вратио у Београд, наставио је школовање у Трећој мушкој гимназији. Био је одличан ученик. Тренирао је бокс и пливање.
Године 1926. одлази у Сарајево где завршава школу за резервне артиљеријске официре и добија чин артиљеријског потпоручника. После завршеног служења војног рока Коча одлази у Француску где завршава прву годину права. Али убрзо напушта ове студије, окреће се филозофији и прилази надреалистима.
У време летњег распуста долази у Београд и све време проводи у „Боб клубу” с Вјером Бакотићкоја, поред осталог, открива зашто је Коча носио бркове.
„Обично се мислило да он носи бркове да би подражавао Салвадора Далија. Не, већ да би личио на Чарлија Чаплина! Као младић волео је да узме штап, обуче са као Чарли Чаплин и изађе у Кнез Михаилову – да завитлава пролазнике...”
Пешице у Шпанију
Загрејан за Фројда и психоанализу, посећује психијатријску клинику Свете Ане у Паризу и бележи своја опажања у тексту „Записи из луднице”. Уједно пише своје прве песме које објављује у београдском надреалистичком часопису „50 у Европи”. Године 1930. прикључује се групи београдских надреалиста потписујући уводни текст алманаха „Немогуће”. Имао је тада само 22 године.Један број надреалиста, међу којима и Коча, Оскар Давичо и Ђорђе Јовановић, опредељује се 1933. за социјалну уметност и Комунистичку партију. О томе Коча каже: „Ту, ничим изнуђену, ни од кога сугерисану одлуку доносим у Француској, дакле изван југословенске ситуације. Тамо, у драматичним околностима, постајем комуниста, опредељујем се за акцију у предвечерје Другог светског рата, доживљавајући све очигледније надирање фашизма као изазов на који нема другог одговора: морамо се тући. Нема више смисла да пискарам некакве полуразумљиве песме, морам да се покренем.”
Одлази у Франкфурт на продужетак студија филозофије и психоанализе. Заједно са Марком Ристићем објављује „Нацрт за једну феноменологију ирационалног”. Коча касније каже:
„Надреализам ми је, рекао бих, само олакшавао да очувам извесну, макар и замишљену критичку дистанцу, да ни комунистичку утопију не узимам баш буквално.” Вративши се у Београд из Немачке Коча бива одмах ухапшен. Одузети су му књижевни и филозофски списи и том приликом уништени. Вјера Бакотић каже да јој је чињеница да се њен младић налази у затвору била симпатична и да га је, сва поносна, тамо посећивала. У то време, девојке из финих кућа највише су привлачили политички кажњеници.
„У нашим очима, изгледали су као принчеви и биле смо с њима буквално спремне на све”, каже она...
Јула 1937. године, по избијању Шпанског грађанског рата, одлази из Француске пешке преко Пиринеја у Шпанију и сврстава се у редове Шпанске републиканске армије. Прво је био борац, затим артиљеријски инструктор, па командир батерије и, најзад, командант артиљеријског дивизиона. Стиче чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествује у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, до последње битке за Мадрид.
После слома Републиканске армије Шпаније, фебруара 1939. Коча Поповић, заједно с осталим саборцима интернационалних бригада, прелази у Француску. Због учешћа у Шпанском грађанском рату интерниран је и март и април 1939. године проводи у концентрационом логору Сен Сипријен. Избављен је интервенцијом својих француских пријатеља.
Септембра 1939. преко партијских веза из Француске враћа се у Југославију.
Прва пролетерска
Крајем 1940. године Коча је поново ухапшен и мучен у београдском затвору Главњача. У затвору на Ади Циганлији проводи шест месеци, а на слободу је пуштен почетком марта 1941. године. Коча се, наводно, у затвору недостојно држао пред класним непријатељем, због чега је искључен из КПЈ фебруара или марта 1941. године. Према Ђиласу, Коча је после „краћег батинања одао Ранковићево име”. Према Кочи: „Ђилас се слабије држао на робији. Непоштено је мене оклеветао иако је знао да нико због мене није ухапшен.”
Пред сам рат, као резервни официр, позван је у Ваљево. Тамо га затиче капитулација Краљевине Југославије. Враћа се у Београд. Средином јула 1941. саопштава мајци да одлази у иностранство. Његова жена Вјера (Бакотић) једина зна да он одлази у партизане. Коча решава да је не поведе са собом. Предлаже јој да поведе бракоразводну парницу, за случај да је ухапсе и оптуже за сарадњу са комунистима...
Успева да се пробије до космајских партизана где, као искусни шпански борац, одмах бива постављен за команданта Космајско-посавског партизанског одреда. Јосип Броз Тито позива га у Ужице, ка коме се повлачи главнина партизанских јединица, и наређује му да организује одбрану. За тако нешто је, међутим, већ касно.
Борци Првог посавског батаљона и Ужички раднички батаљон заузимају положаје на најугроженијем правцу – Кадињачи. Жртве на Кадињачи биле су велике. Готово цео Раднички батаљон је изгинуо. Сам Коча са дванаест бораца бива одсечен и почиње да се пробија преко четницима опседнуте територије ка Дрини, и преко реке ка Босни. Двадесет дана се не зна да ли је уопште успео да се пробије и да ли је жив...
Устаници су у јесен 1941. доживели пораз због надмоћи немачке окупаторске силе. Тито је схватио да мора да промени начин партизанског ратовања и створи јединицу која ће по способностима бити другачија, јача. За разлику од партизанских одреда, који су деловали у свом крају, организоване су бригаде које нису биле везане за одређено подручје. Пред сам крај 1941. године створена је Прва пролетерска бригада у месташцу Рудо. За њеног команданта постављен је Коча Поповић...
Сутјеска
Прво велико искушење Прва пролетерска доживела је током Игманског марша. Када је у околини Сарајева главнина бригаде била опкољена, Коча се решава на рискантан потез: по ужасном мразу, пролази Немцима испред носа, преко Сарајевског поља, реке Босне и упућује се ка планини Игман. Ипак, прелазећи реку, многи газе у воду и ноге им се смрзавају. Промрзло је 172 бораца од којих је шесторо умрло. Ипак, био је ово велики подвиг младе војске...
У новембру 1942. године Тито окупља још већу јединицу, Прву пролетерску ударну дивизију и за њеног команданта поставља Кочу. Јануара 1943. године почиње битка на Неретви у којој је Броз извео чувени маневар – срушио мост који га је одвојио од Немаца и четника, па када су они отишли, ипак прешао преко те рушевине и домогао се слободног подручја. Непријатељи то нису очекивали и то је спасло партизанску војску. Коча је, међутим, сумњичав у погледу осмишљености те акције:
„Цела ствар је логички апсурдна: ко је тада, у тадашњим ратним условима, уз тако оскудне техничко-инжењерске снаге могао извести операцију такве деликатности? Да се минирањем сруши мост а да његов костур остане у таквом положају погодном за пребацивање људи и опреме преко плаховите реке?” У сваком случају, остала је легенда о генијалној замисли врховног команданта која је деценијама била обавезно штиво у школама Титове Југославије...
Петнаестог маја 1943. судариле су се Прва брдска немачка дивизија и јединице Прве и Друге пролетерске дивизије – почела је битка на Сутјесци. Партизани су се поново нашли у смртоносном окружењу. Коча је поново дошао на замисао да дивизију „провуче” беспутицом. Пролаз је био опасан и непријатељу „испред носа”. Њим је касније прошао и Врховни штаб.
У првом тренутку, Тито није веровао у успех овог маневра и поручио Кочи, који је већ био ван окружења, да неће кренути истим путем. Коча му је иронично одговорио:
„Желимо вам срећан пут и да се ускоро састанемо. Коча.” Касније ће сведочити:
„Мислим да се Тито у једном тренутку осетио готово изгубљеним, јер је укупна ситуација била крајње драматична а његова позиција изузетно тешка, већ и због тога што се нашао близу зачеља, где се налазио и велики број за борбу неспособних рањеника. То је у рату најтеже.”
У јеку офанзиве, очито у паници, Тито решава да смени Кочу, оптужујући га за бекство из борбе. Поврх свега, прошавши ипак некако немачки обруч, Броз је залутао и остао само са двојицом људи. У очајању, шаље му поруку: „Кочо, ја сам овде сам, пошаљи ми мало ракије и дувана!” То је био знак да се предомислио. Касније се испоставило да је Кочина одлука да се пробије кроз обруч и отвори пут осталима била спасоносна за партизане...
Вјера и Лепосава
Како се рат ближио крају, Коча је све време мислио на своју супругу Вјеру. Тринаестог фебруара 1944. године записује:
„Ноћас сам доживео Вјерину смрт у – сну. Грозно, и бесмислено као што може само у сну да буде.”
На крају рата, Друга армија под командом Коче Поповића победоносно се креће ка северу земље и 8. маја 1945. године са својим дивизијама Коча улази у Загреб... Али, Коча једва чека да стигне у ослобођени Београд. Тамо га чека супруга коју није видео више од три године. Записује:
„У штабу се појавила изненада. Седео сам за столом. Неко ми је рекао: неко ти је дошао. Руковали смо се. Вјера и ја, после три године растанка, да се не ухватимо за руке? Али, тако јесте. Она има један јак аргумент: 'Зашто сте ме оставили?'... Вјера и ја сигурно више нећемо бити муж и жена. То је наказно, непоправљиво, незамисливо, али то је стварност.”
Много година касније, Вјера каже:
„После Кочиног одласка у партизане Кочина сестра ме је одмах истерала, да их не компромитујем. Потуцала сам се по Београду без личне карте док ме нису ухапсили и узели за таоца. Рекла сам да не знам где ми се муж налази и да сам покренула бракоразводну парницу...”
Другу супругу, Лепу Перовић, Коча је упознао још 1933. године, када су се обоје нашли у затвору на Ади Циганлији. Она је била сеоска учитељица а он надреалистички песник. Он је имао 25 а она 22 године. На прослави 1. маја 1946. године у Белом двору Коча је поново среће и од тада до краја живота она ће му бити животна сапутница. Никада се нису венчали али су у суду склопили уговор о заједничком животу и имовини...
Септембра 1945. године Коча Поповић је постављен за начелника генералштаба Југословенске армије. Први му је задатак био да од шаренолике војске направи праву армију, са школованим официрским кадром. Позива официре бивше Краљевине Југославије, који се враћају из немачког заробљеништва, да се придруже војсци нове Југославије.
Почетком 1951. године, по Титовом налогу, Коча тајно путује у Америку на разговоре о војној помоћи Југославији. О томе Коча каже:
„Имао сам веома неугодно суочавање са директором ЦИА генералом Беделом и са Аленом Далсом, шефом контраобавештајне службе САД. Њих двојица су кидисали на мене тражећи свакојаке податке. Није ми пало на памет да им откривам било какве тајне.” У то време створен је Балкански савез између Југославије, Грчке и Турске. Тиме је Југославија ушла у Европску одбрамбену заједницу и повезала се са НАТО пактом, чиме се коначно обезбедила од совјетске најезде...
Шта је одлучило да, јануара 1953. године, Коча постане државни секретар за иностране послове? Можда реченица коју је изговорио Иво Вејвода:
„Шта ми уопште разбијамо главу око министра иностраних послова, када нам Коча Поповић, човек рођен за тај посао, седи ту преко пута, у генералштабу?”
Коча је био играч великог формата. Својом елоквенцијом и углађеношћу, на једној страни, и спонтаношћу на другој, он је постао истакнута личност у свету дипломатије. Образовање на Сорбони и учешће у Шпанском грађанском рату отварали су му сва врата. Показивао је изузетну вештину у стварању равнотеже између западних земаља и социјалистичких држава. Уједно, отварао је Титу пут ка трећем свету, то јест ка будућем Покрету несврстаних, следећем Титовом великом заокрету...
„Спачеком” на Тјентиште
После смене Александра Ранковића, на положај потпредседника изабран је Коча Поповић. По његовим речима, положај је прихватио на наваљивање српског партијског руководства, уплашеног реакцијом српског народа на смену Ранковића, и ношен варљивом надом да је то почетак демократизације друштва. Испоставило се да је то била само илузија.
„Могао сам претпоставити да се тражи 'одговарајући украс'... Јадан сам ја био Титов потпредседник. Он је потписивао помиловања, а ја смртне пресуде којекаквим убицама и силеџијама.” На том месту остао је само годину дана.
Коча је дубоко разочаран Титом, схвативши да је он из њега исисао сав револуционарни занос и искористио га, као и многе друге, које је на суров начин уклонио са свога пута, хрлећи ка апсолутној власти која је постала на крају сама себи циљ. Схвативши да је био само „кондотјер”, то јест најамник, Коча записује ове горке речи:
„У средишту наших властитих хтења, разумности и поштења лежи и вреба отровни паук, стар али опак, благоглагољив али суров, тобоже чио али прождрљив. Корозиран и труо, тобоже благ, а себичан и бездушан, од власти и старости... оцеђени старац који, без обзира што се шепури и скакуће – хоће да буде главни глумац у свему.”
Иако је био командант Прве пролетерске дивизије која је начинила чувени продор на Сутјесци, Коча није позван на прославу четрдесетогодишњице те битке. Ипак је дошао, својим „спачеком”, поздравио своје саборце, окренуо се и отишао.
Када је умро Јосип Броз Тито, Коча је стајао у почасној стражи његових најближих сарадника и револуционара. Није желео да у том тренутку показује своје наслагање са покојником. Величина и господство његовог духа још једном су изашли на видело.
Коча и Лепа купили су мали стан у Дубровнику и ту проводили мирну и лепу старост. Коча је био одличан подводни риболовац, одличан тенисер, увек окружен људима који су га поштовали. Не само као војсковођу, не само као уметника, већ пре свега као присног, топлог и ведрог човека. Умро је 20. октобра 1992. године.
***
Текст је, уз сагласност аутора,заправо скраћени сценарио за биографски документарни филм „Константин Коча Поповић” Горана Марковића, снимљен у продукцији Филмских новости из Београда.
Аутор:
Приредио Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
