3320 25. 9. 2015.
БРАЋА ПО ПЕСМАМА
МАРКО И ШИШМАН
Прошлост Бугара и Срба испреплетана је појавом Турака на Балкану
егде око 1348. године, можда у пролеће, заљубио се бугарски цар Јован Александар Асен у Сару, Јеврејку. Цар је био човек зрелих година, одавно ожењен, с бројном породицом и неколико одраслих синова. Међутим, ни године, ни чињеница да је девојка била врло млада, ни царево понашање, па ни разлика у друштвеном положају нису толико изненадили његову околину колико необична владарева жеља да се свечано ожени – из љубави.
Ретко се, наиме, памтило у та доба позног средњег века да неки владарски брак не буде истовремено у првом реду државни посао, односно нека врста политичког уговора. Бракови великаша склапали су се да би се потврдило савезништво две државе или два владара, или подржао споразум о миру зараћених, утврдио вазалски однос. Тако је и прва жена Јована Александра била влашка принцеза Теодора, из суседне покрајине која је била у вазалном односу према бугарском владару. Његов најстарији син и савладар Михаило Асен IV беше (од 1339. године) ожењен византијском принцезом Иреном-Маријом (кћи Андроника III Палеолога) што је обезбеђивало мир на границама две земље.
Љубав и осећања у оваквим државним везама нису, наравно, неминовно сметали, али, питали су се саветници на двору, зар владар није могао да задовољи своју страст за младом женом, при томе Јеврејком, и без потребе да тражи црквено покриће у виду церемоније брака? Питање новог царевог венчања заокупило је његову околину можда чак и више него озбиљне несреће које су у та доба нахрупиле на Бугарску царевину, попут турских упада који од 1346. године нису престајали, или страшна епидемија куге која је, током 1348. и наредних година, покосила можда и трећину становништва Европе.
Писани споменици нису нам оставили детаљнији опис цареве љубави нити приказ младе и отресите жене необичног порекла, чија је лепота без сумње пленила. Можемо само да наслутимо да су поглед лепе Саре, трептај њених тамних очију и мирис косе постали све у животу педесетогодишњег цара, коме ни државни послови нису били значајнији од звука девојачког смеха и погледа на усне иза којих су блистали сјајни зуби... Млада девојка му је населила мисли, па Јован Александар више није желео нити могао да слуша савете мудрих.
Претходна царева супруга, Влахиња, била је приморана да се са горчином и сузама повуче у манастир. Сара је у међувремену прекрштена и постала православка Теодора. Пут за ново венчање најзад је био отворен. Царева, а још више жеља младе жене биле су испуњене – Сара-Теодора постала је бугарска царица. Али мудрим старим саветницима на двору, које нико није слушао, било је јасно да долазак нове и амбициозне владарке може да доведе до тешких спорова у царској породици и додатно угрози земљу, ионако „начету” верским и политичким поделама, епидемијама, најездама и сиромаштвом. И били су, као што то често бива, у праву...
Вршњаци са Велбужда
Бугарски цар Јован Александар несумњиво је био владар који је ценио лепоту, и то не само код жена. Био је и велики ктитор и покровитељ уметности и писмености. По годинама био је вршњак српског владара Стефана Душана. Обојица су учествовала у великој бици код Велбужда (1330), иако на супротним странама. У време српско-бугарског рата, Јован Александар, сестрић тадашњег цара Михаила Шишмана, носио је титулу деспота и господарио градом Левечом. Наследник српског престола, „млади краљ” Душан, водио је у бици код Велбужда једно крило војске и, по сопственим речима, био заслужан за победу у којој је страдао и бугарски цар.
Много година после битке, Душан је у предговору „Законику” (1349) описао како се „седам царева” било подигло на Србију и „кад су ови стигли у земљу нашу, место звано Велбужд, њих 80 тисућа и многа зла сатворили крајини тој, и кад смо ми чули да уђоше у земљу нашу са многом јарошћу, ми сабрасмо војнике земље отачества нашег, које сам припремио за борбу, око 15 тисућа... и тако налетесмо на њих и милошћу Божијом поразисмо све победом великом...”
Битка код Велбужда била је одлучујући догађај, не само због тога што је после ње Србија постала водећа сила на Балкану. Њен исход значајно је утицао и на животе и будућност двојице вршњака, Стефана Душана и Јована Александра. Наиме, обојица су већ следеће 1331. године ступили на престоле Србије, односно Бугарске, и то након смене њихових претходника. Српска властела, незадовољна помирљивом политиком краља Стефана Уроша III Дечанског, подржала је његовог ратоборног сина Душана у борби за престо. У Бугарској, немири настали као последица пораза на Велбужду, довели су такође до смене младог цара Јована Стефана на чије место је доведен Јован Александар. Двојица младих и амбициозних владара, желећи да избегну даље невоље са суседима, запечатили су међусобни мир склапањем брака (1332) између српског краља и бугарске принцезе Јелене, сестре Јована Александра.
Душану је предстојала сјајна владавина у току које ће на рачун Византије удвостручити земљу и понети титулу цара. Пред Јованом Александром била је врло дуга владавина од четири деценије која је имала два различита раздобља. У првом, бугарски цар је младалачком енергијом учврстио власт, добио неколико битака са Византијом и донекле обновио и проширио земљу ка југу. Посебно је подстакао обнову и процват културе. Грађени су лепи манастири украшени фрескама и цветала је књижевност. У другом делу владавине, који се некако преклапа са царевим старењем и његовом другом женидбом, све је кренуло низбрдо.
Добро планирани упади
Нови брак цара Јована Александра покварио је његове односе са синовима и наследницима, рођеним у првом браку. Следећи византијски обичај из тог доба, Јован Александар је сву тројицу синова из првог брака – Михаила Асена IV, Јована Страцимира и Јована Асена IV – прогласио „савладарима”, што не само да је било претерано већ је само по себи отворило питање поделе власти и наслеђа. Уз то, врло брзо се показало да нова царица Сара-Теодора има високе амбиције за своје потомство које је ускоро подарила поносном младожењи. Родила је синове Јована Шишмана, Јована Асена V, као и неколико кћери. И док је његов српски сусед и шурак, цар Душан освајао византијске земље и ширио моћ, бугарски цар је мање ратовао, али је зато бар могао да се утеши љубавним успесима и великом породицом. Душан је држао многе области, али је имао тек једног и то „нејаког” сина и наследника. Јован Александар имао је бројне синове, који су почели да се споре између себе око наслеђа и са оцем око власти. Истовремено, Бугарска се суочавала са све већом опасношћу од Турака.
Прво Селџуци, а затим и Османлије почели су упаде у бугарске земље још током четрдесетих година четрнаестог века, када су као најамници учествовали у византијском грађанском рату. Византија више није имала довољно сопствене војске, па су супарници за власт у Цариграду на све стране тражили спољне савезнике – Турке, Бугаре, Србе и друге. Међутим, најамничке војске мање су помагале него што су гледале како да се напљачкају или, пак, да за себе откину поједине области од Византије. Турски упади у бугарску Тракију забележени су 1346. године, затим 1347, онда 1349, а постали су нарочито жестоки након коначног насељавања Османлија на европским обалама Босфора, после 1352. године.
Турска освајања свуда су следила исту тактику: прво су, годинама, мање пљачкашке групе носилаца „светог рата” – џихада упадале преко границе и пљачкале и палиле по туђој покрајини, протерујући становништво и исцрпљујући непријатељску земљу. Они су тако и боље упознавали супарника и испробавали његову способност отпора. Затим би долазили на ред напади већег обима, под вођством самог султана или великог везира, којима би се задавао тежак ударац супарнику, било у једној или у више битака. Тада би се заузимали и главне непријатељске утврде или градови. Пограничне земље које су биле под ударом претваране су у вазалне области са локалним владаром, под врховном влашћу султана. Најзад, у трећој, последњој етапи, султанова војска уклонила би и последње трагове локалних владара и њихову аутономију и освојену земљу претварала у султанов посед.
Свађе у царској породици
Нису се Бугари лако предавали пред најездом. Момчило, познати хајдук и народни вођа, једно време господар области Родопа на јужној граници Бугарске са Византијом и Србијом, чији је лик запамћен у српским и бугарским народним песмама, страдао је у борбама против Селџука (1345). У једној од битака са пљачкашким одредима 1349. године погинуо је и „млади цар” Јован Асен (IV), најмлађи син Јована Александра из његовог првог брака. „Турци убише Асена и погину велики број Бугара”, забележила је анонимна бугарска хроника.
Ипак, Асенова жртва није била потпуно узалудна, јер су током неколико година Турци одустали од пустошења по Бугарској. Али када су се поново појавили, 1355. године, допрли су чак до Средеца (Софије). Ту се одиграла крвава битка у којој је страдао и најстарији царев син, „суцар” Михаило Асен IV.
„Скупили су се Бугари под водством Михаила, Александровог сина, и наста жесток бој, и убише Турци Михаила и погину велики број Бугара.”
Ипак, као да ратовање са Турцима није било довољно, продубљавале су се свађе у владарској породици. Године 1356. под утицајем и притиском своје младе жене, цар Јован Александар променио је ред наслеђа, па је за наследника престола означио Јована Шишмана, сина из другог брака, који је тада био седмогодишње дете. Једином преживелом сину из првог брака, Јовану Страцимиру, цар је као надокнаду наменио управу над области Видина уз Дунав. Тако је сам бугарски владалац подстакао поделу земље на два дела – уз „Трновско царство”, појавило се и „Видинско царство” с Јованом Страцимиром.
„Пошто га је отац сувише нежно волео”, пише у свом „Краљевству Словена” Дубровчанин Мавро Орбин, „никада није ударио на њ, већ га је пуштао да ради шта хоће, трпећи чак да се назива царем.” Уз то, на истоку земље уз Црно море, осамосталио се око 1354. године као практично независан владар великаш по имену Добротица. Његово име Турци су изговарали као „Добруџа”, па ће област којом је владао у делти Дунава све до наших дана носити његово име.
На колена пред султаном
Почетком седме деценије 14. века Османлије су добиле новог вођу – окретног и лукавог султана Мурата I (његов отац Орхан умро је 1361. године). Турски напади и освајања из године у године постајали су жешћи. С друге стране, у Србији је нестало силног Стефана Душана, док се његово царство раздробило на низ самосталних државица. Не успевши силом, Јован Александар покушао је да заустави Турке милом, односно као њихов савезник. Ово му је само донело непријатељство са Византијом, као и нападе из Угарске, па и губитак неких бугарских поседа и тврђава на Црном мору које су 1366. освојили западни крсташи. Тих истих година Турци су заузели низ градова у Тракији и Бугарској: Дидимотику, Једрене, Аркадиопољ, као и Филипољ (Пловдив) и Вероју (1371).
Пред крај живота Јована Александра, Бугарска је већ била тако слаба да је чак претрпела пораз и од нејаке византијске војске. Јован Александар је умро исте године када се одиграла судбоносна битка Турака и Срба на Марици (1371). Међутим, његови наследници Јован Шишман (у Трнову) и Јован Страцимир (у Видину) нису ни у условима крајње угрожености од Турака успели да краљу Вукашину и деспоту Угљеши упуте помоћне трупе за битку. Уместо тога, почели су међусобни рат па је тако Јован Страцимир једно време преотео Софију од полубрата, из које га је касније протерао Јован Шишман.
Велики српски пораз на Марици имао је непосредне последице и по Бугарску. Након те битке, цар Јован Шишман је 1372. године као вазал признао турску власт и своју сестру, лепу удовицу Керецу Тамару, послао у харем султана Мурата I. Али докази покорности само су накратко смањили турски притисак. Постепено, поход за походом, турске војводе, Дауд-паша, Џедит-паша, Ибрахим-паша заузимали су утврду за утврдом, насеље за насељем, област по област. Бугарска тврђава у Родопима, Цепина, пружала је отпор девет месеци пре пада. Румелијски беглербег Лала Шахин-паша после дуге опсаде заузео је Софију 1382. године. Турско напредовање остављало је за собом крваве трагове, смрт, ужас, облаке дима над рушевинама. Крици жена и деце одведених у робље мешали су се са певањем мујезина чија се победничка молитва разлегала са торњева нових џамија у које су преобраћене цркве.
Тврђава Трново, упориште цара Шимана
Али чак и у овако тешким околностима, хришћански господари Балкана налазили су начин да се и даље међусобно гложе и ратују. Између 1384. и 1386. заратили су цар Јован Шишман и влашки војвода Дан I. Јован Страцимир из Видина помагао је Влахе. Дан I погинуо је у овом сукобу, а у исто време Турци су заузели Пирот и Ниш (1386). У току следећег таласа освајања војска од 30.000 турских ратника које је водио велики везир Али-паша прво је заузела Овеч и Шумен, затим опколила Видин и на крају заробила цара Јована Шишмана који је побегао на крајњи север своје земље, у тврди Никопољ на Дунаву. Историја је запамтила слику трновског цара како заједно са женом и децом клечи пред султаном Муратом, молећи за милост. Мурат се привремено смиловао и оставио бугарског владара и даље на престолу као вазала. У то време припремао је војску за битку са много тежим противником – са Шишмановим тастом, кнезом Лазаром (Шишман је био ожењен Драганом, кћерком српског кнеза).
Александар постаје Искендер
Последице битке на Косову 1389. године врло брзо су се осетиле и у Бугарској. Један за другим пала су и последња упоришта бугарске независности. У пролеће 1393. године султан Бајазит опсео је и након три месеца заузео главни град некада славног царства – Трново. Херојски отпор Бугара које је предводио патријарх Јефтимије Трновски, касније проглашен за свеца, није издржао пред нападима огромне војске и након издаје.
„Велика исламска најезда десила се и дошло је до потпуног уништења града и његове околине.” Турци су окупили и погубили 110 најугледнијих грађана Трнова. Велики део становништва послат је у Анадолију. Патријарх је одведен у изгнанство из кога се више неће вратити. Цар Јован Шишман још неко време одржао се на северу, у Никопољу. Али, када је заробљен, изјаве вазалне покорности му више нису помагале пред неповерљивим Муратовим сином Бајазитом I. Јуна 1395. трновски цар је погубљен. Само годину касније, након велике победе над крсташима у бици код Никопоља, Турци су заробили и Шишмановог полубрата, видинског цара Јована Страцимира. Он је одведен у некадашњу турску престоницу Брусу, где је 1397. године погубљен. Био је то крај Бугарског царства. Границе поседа Османског царства већ су досезале Дунав, од Видина све до Црног мора.
Ни после пада Трнова и Видина и погибије њихових владара, Бугари се нису сасвим мирили с поразом. После погубљења султана Бајазита I након битке код Ангоре (1402) и привременог слабљења османске власти, два бугарска принца – Константин, син Јована Страцимира и Фружин, син Јована Шишмана (и унук кнеза Лазара) покушали су да – уз подршку Влашке, Српске деспотовине и Угарске – ослободе бугарске земље. Након неколико година борби устанак бугарских принчева доживео је пораз. Принц Константин своје последње дане провео је на двору кнеза Стефана Лазаревића, у Београду. Умро је 1422. године. Константин Филозоф, иначе Бугарин, записао је како је српски деспот оплакао Константинову смрт:
„Њега благочастиви овај (деспот Стефан) оплакиваше као приснога брата и много раздаде за душу његову.” Фружин је умро негде у Угарској након 1444. године. Један од његове браће, Александар, кога су Турци заробили још као дечака, примио је ислам и касније као Искендер-паша био управник Смирне, у Малој Азији. Погинуо је 1418. године.
***
Током векова ропства Бугари су, као и други хришћански народи Балкана, памтили ликове оних који су се као војвода Момчило или патријарх Јефтимије борили против турских освајача. Протоком времена, слично као и у случају легендарног Марка Краљевића, лик цара Шишмана, последњег владара слободне Бугарске, попримио је митске размере. У легендама и народним песмама Шишман је постао непоколебљиви борац за слободу који предводи бугарске јунаке у биткама у којима убија на хиљаде јаничара. Према легенди, у последњој бици код Костенца, близу извора Марице, Шишман је био смртно рањен са седам рана. Пре смрти сакрио је царско благо које ће се, према легенди, наћи онда када Бугарска буде ослобођена. На попришту битке појавило се седам бистрих извора, као успомена на цареве ране.
Аутор:
Д. Лопандић
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
