3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ –
МАНИЋ
Чувајмо маниће, да бисмо их још више волели, макар у славу Чехова
ма Антон Павлович Чехов, који је и сам био страствен риболовац, савршену, духовиту кратку причу под насловом „Манић”. У њој сиротани Герасим и Љубим, потом и пастир Јефим и кочијаш Василије, а на крају и само високоблагородије Андреј Андрејич, сви одреда скинути у доње рубље, покушавају да из подлокане обале и густог сплета врбових жила рукама извуку крупног манића, „дугог цео аршин, а тешког пет ока”, са великом џигерицом. Кад најзад, после много галаме и узајамног отресања, некако успеју у томе, манић „сасвим изненада, начини нагао и јак покрет репом навише” и уз звучан пљесак, ослобођен, нестане у дубини.Сваки искуснији риболовац потврдиће вам да је последњи, очајнички трзај ухваћене и ма колико изморене рибе уједно и најопаснији. Стога се, неретко, и окорелим рибарским вуковима догоди да баш у том, последњем, одлучујућем, адреналинском тренутку изгубе улов. О каквом је разочарању реч знају само они којима се то десило. А ја знам да се правим риболовцем постаје тек када после секунде или два беса што (вам) се догодио такав пех, успете да савладате узбуђење и наставите с ловом. Није свим рибама суђено да буду уловљене, нити сваки риболовац може да ухвати баш све рибе (мада то, инстинктивно и потајно, свакако жели). И још да додам да су сви људи сујеверни, али риболовци су у томе прваци света, имају стотину знакова препознавања „малера” и још толико мантри за њихово неутралисање. Што је, дабоме, претерано. Срећа и малер део су, па и драж, сваког риболова, али њихов значај природно бива сведен на праву меру растом неопходног искуства, вештине и знања, а посебно развијањем и испливавањем на површину оног миленијумима стицаног ловног инстинкта који је затомљен у сваком модерном човеку.
По свему, манић је заиста руска риба. Код нас се, сразмерно ретко, среће у Дунаву и његовим већим притокама, али ни по величини ни по масовности не може да се мери са својим рођаком из великих руских река, где се сматра трофејном грдосијом (и преко 10 кг). У Србији се манић (Lota lota) не лови тематски, осим по изузетку, и углавном је узгредни плен и у спортском и у привредном риболову. На цени је само свеж, док залеђен сасвим губи укус, па га и не треба чувати у замрзивачу. Нема много костију. Посебан специјалитет манића је његова џигерица (јетра), изузетно велика у поређењу са истим органом код других рибљих врста.
анић личи на сома, али само на први поглед. Са сомом није ни у каквом сродству, али јесте, гле чуда, са бакаларом, па га понегде и зову „речни бакалар” (локални називи: жабар, дерача, менка, мењка). Он је једина врста из бакаларске породице Gadidae која живи у севернијим европским рекама, о чему можда најбоље говори обрнути календар његовог понашања. Док све друге слатководне рибе постају активније са растом температуре, манић чини сасвим супротно. Лети запада у сан, завлачи се у рупе и чкаљ чим вода пређе 15C, да би у зиму, са доласком хладних дана, постао живахан, и врло прождрљив. Зато га је на рибљим пијацама могуће наћи само током зимских месеци. У жарко доба године једноставно га нема. Ишчезне, забијен у најхладнијој воденој тами, у дубоким јазбинама, и тако некако ипак преживи врућине које не подноси и на које генетски није навикао, јер се у наше реке дошуњао из северних мора вероватно још у ледено доба. (Занимљиво је да на спољашњим, пучинским, окомитим странама јадранских острва обитава манићева рођака звана „табиња”. Њеним прапрецима очигледно се није допала слатка вода, па су остали у сланој.)
анић је врло слузав, кожа му је прекривена једва видљивим крљуштима и није чудо што се измигољио из руку Андреја Андрејича. Има шиљату главу (манић, а не племенити Андрејич), са једним брком на доњој вилици, издужено тело са леђним перајем које се протеже до малог, овалног репа, што указује на то да није нарочит пливач и да никада не одлази далеко од скровишта, чак ни када се мрести или када ноћу крене у лов. И анално пераје му је налик сомовском, допире такође до репа, а по телу чија боја варира од светло до тамнозелене има карактеристичне црне мрље. Уста су му пуна сићушних, оштрих зуба (отуда оно локално име „дерача”). Не подноси ни топлу ни загађену воду, па се загревањем планете, општим климатским променама и онечишћењем овдашњих водотокова разложно тумачи стално смањење његове врсте. Старији извори кажу да су до пре стотинак година у Дунаву и Великој Морави ловљени манићи и преко три килограма тежине. Данас је и онај од пола кила већ сасвим пристојан улов. Он је лења и слабо покретна риба, дању углавном мирује и чмава, а ноћу излази у лов, халапљиво гутајући све на шта наиђе. Није биљојед, него је стрвинар, и због тога је користан. Храни се ситном, болесном рибом, раковима, жабама, пуноглавцима и глистама.
а разлику од других риба које чекају да вода отопли да би се мрестиле, манић чека да се охлади, па баца икру од децембра до краја фебруара, а када су хладна пролећа и током марта. Женке су врло плодне, али ни пет милиона јајашаца колико положе на тврдо дно, у мирнијем току, не обезбеђује да ће се број манића повећати или барем одржати на подношљивом минимуму. Напротив, одлично памтим како је на Земунској пијаци пре двадесет година још могао да се нађе понеки крупнији манић, а данас су уловљени примерци у просеку много ситнији. Исти је случај и са кечигом, о којој ће бити речи у наставку приче. Манић је канибал, не опрашта сопственом породу, и да би излегла млађ досегла пуну зрелост мора да осим погодних услова, каквих је, авај, све мање, има и бескрајну срећу.Ко се одлучи да по сувомразици ипак изађе у лов на манића, зна да се он обично лови дубинским начином, при самој обали, а да су најбољи мамци ситни кедери, рибљи филети (може и од морске рибе, записан им је у генима тај мирис), пилећа црева, комадићи свеже, крваве животињске изнутрице, глисте и жапчићи, којих у то доба иначе нема. Могуће га је пецати и на лагану шетњу, идући уз обалу са штапом без машинице и претраживати дно, али чему, боље остати крај ватре. Мамцу манић прилази пипаво, али кад га узме не испушта га, па су промашаји права реткост. Ако предуго чекате да му дате контру мораћете или пресећи предвез или прстима који се леде изигравати зимског рибљег хирурга. Понекад дотакне и силиконску варалицу намењену смуђу и сому, али не јури за њом. Слаб је борац, но уколико придремате, одвући ће плен у своју јаму, па ето дупле штете. Обашка што ћете остати без олова и удице, него што ће риба угинути у свом заклону.
ад је сом активан, манића нема ни од корова, јер му велики грабљивац не опрашта. Будући да је манић стационарна риба, не миче из рупе и са дна, у лову је најважнија процена где му се налазе јазбине. Када се то установи, довољно му је пред легло спустити меснате мамце и улов неколико комада је загарантован. Али, побогу, кад ухватите више од два или три, промените место, јер ћете га истребити и идуће године ту нећете имати шта да пецате. Ретко, али не сасвим случајно, манић уме да се подигне и за живом рибицом која је намењена штуки. Тако сам, једног касног новембра, у Тиси уловио јединог свог манића. И вратио сам га у воду, наравно, мада знам да ми сиротани Герасим и Љубим, пастир Јефим и кочијаш Василије, па и његово високоблагородије Андреј Андрејич, нипошто не би одобрили тај потез. Али, друго су руске реке, где манића има у изобиљу, а друго наши опустошени, истањени водотоци у којима неке врсте риба полако постају истинска реткост. Чувајмо маниће, да бисмо их још више волели, макар у славу Чехова!
Аутор:
Михајло Пантић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
