3320 25. 9. 2015.
Стари Нови Сад
МАГАРЦИ
Повест не чине само озбиљни догађаји, у њу се ушуњају и многе шале. Ово су неке од њих...
Балови су били прилика не само за забаву и познанство, него и за потврду важности. (Из монографије ''Име и презиме Нови Сад'' - Прометеј)
невне новине „Дан” уредника Лазара Атанацковића биле су једне од читанијих у Новом Саду пошто су извештавале не само о важним вестима из земље и света, већ и о занимљивим локалним догађајима, анегдотама и трачевима. Излазиле су од 1935. све до избијања Другог светског рата у Краљевини Југославији, у пролеће 1941. године.Као кроз Борхесов алеф у коме се у истоименој причи огледао цео свет, тако нам се кроз потамнеле странице „Дана” повезаног у тешке књиге, у читаоници „Матице српске” отвара мало шпијунско окно у изгубљену и заборављену свакодневицу Новог Сада ког (одавно) више нема.
Чувај се влажних прстију!
Један текст из тридесетих година прошлог века говори о малој експлозији на игранци у којој су била повређена извесна господа Брикер и Парошки. Све је почело тако што је њихов пријатељ Фрања Ромели, трговачки помоћник, на забаву донео шест грама праха који експлодира у додиру с влажним прстима.
Ромели је на игранци извео неколико шаљивих експлозивних 'напада' претварајући се да жели да се рукује с гостима, да би на крају, кад му је цела ствар досадила, пакетић са преосталим прахом поклонио Брикеру. Брикер је хтео да покаже прах Парошком, али је овај заборавио да обрише руке пре него што је узео пакетић, тако да је преостали прах експлодирао одједном, остављајући их обојицу са лакшим повредама.
У завршници ове шашаве историје полиција је ухапсила само несрећног Ромелија. А на крају текста непотписани новинар „Дана” мудро закључује: „Тако је неслана шала, настала због младићке непромишљености, довела свог аутора у дотицај с полицијом што ће га убудуће свакако научити да не треба да прави такве глупости!”
Успавани свирач
Још једна забавна историја одиграла се крајем децембра у Зрењанину (тадашњем Петровграду). Свирач Бела Немет, прилично припит, запутио се после лумперајке кући, али се показало да то и није тако једноставан подухват.
Сувише обезнањен да би приметио да је погрешио кућу, Немет је ушао у стан Антала Ленхарда и, чим је видео први кревет, почео да се свлачи. Ленхардова жена је уз помоћ укућана узалуд покушавала да истера незваног госта увереног да се налази у сопственом дому. Најзад је у очајању позвала полицију.
Када су стигли, полицајци су свирача затекли како тврдо спава у туђем кревету. Пошто никако нису могли да га пробуде, на крају су га носилима пренели у полицију, где се пробудио тек сутрадан ујутру. Како „Дан” извештава, господин Немет се по буђењу веома изненадио и енергично протестовао што су га привели.
У архиви фото-клуба „Ројал” нађени су снимци са весеља у месном Џокеј клубу
Једна од најомиљенијих приредби које су се о покладама одржавале у Новом Саду био је бал под маскама који је организовао Џокеј клуб у балској сали Удржења трговаца. Овај бал спадао је у посебне догађаје у граду, и њему су могли да присуствују само они са позивницама. Обично се после њега дуго препричавало какве су маске виђене те вечери, ко је носио најскупљу хаљину или која је дама била најлепша. Једне године све ове уобичајене теме остале су у сенци нечег другог.
У намери да ураде нешто још невиђено на новосадским свечаним приредбама, аранжери џокеј клуба мало су се занели, и у балску дворану, на чело поворке с маскама, уместо почасних гостију поставили два магарца! Једног од њих је јахао познати новосадски господичић чије пуно име се не наводи, али се каже да је био омиљен у друштву и страствен јахач Џокеј клуба. Прави магарци усред свечане сале изазвали су тако огромно изненађења да су многи посетиоци из оближње кафане и ресторана „Лојд” појурили у балску дворану Удружења да виде необичну поворку.
Смех и бег
И можда би све остало само за препричавање наредних неколико дана, а потом било заборављено да није дошло до случаја сасвим непримереног балској дворани. Један магарац, не поштујући бонтон, без пардона се олакшао на средини плесног подијума!
Новинар „Дана” то овако описује:
– „Магарци су и на балу остали магарци. Кад је весеље достигло свој врхунац, у свечаној поворци настало је комешање. Маске су се разбежале, смех, узвици и кикот се разлегао по дворани. На средини сале стајао је непомично магарац који није ни слутио како се страшно огрешио о бонтон! Служитељи су улетели у дворану и за неколико тренутака нестао је последњи траг овог незгодног инцидента. За кратко време започела је игранка која је малерозним аранжерима бала повратила добро расположење.”
Међутим, повест с магарцима не завршава се овде. Неколико дана касније, новосадски адвокат др Жарко Томин у име трговца Јована Ћулума подигао је тужбу против лица која су увела животиње на бал, карактеришући то као увреду. Главни оптужени био је Мирко Фукс, организатор поменутог маскенбала и богати новосадски трговац аутомобилима.
Њега су теретили највише због непромишљеног телефонског разговора који је наводно водио с још једним чланом Џокеј клуба, Миланом Поповим, такође трговцем. По тужитељевој тврдњи, на питање како је прошао бал, господин Фукс је у телефонском разговору Попову одговорио овако:
– Лепо је било, али чујем да се нека господа љуте и протестују што је тако било, што сам довео магарца у дворану, а ја сам поручио секретару нашег удружења да су мени милија она два жива магарца, него сви они што висе тамо у сали (мислио је ту на слике добротвора Удружења трговаца). Извин'те ако сте и ви међу њима.
Локални догађаји и трачеви преносили су се од уста до уста
Тако је гласила тужба коју је поднео г. Ћулум, сматрајући да су том изјавом озбиљно увређени сви добротвори удружења чије су се слике налазиле у дворани где је бал одржан. На питање судије да ли се осећа кривим, Фукс је мирно одговорио:– Не осећам се кривим. Разговор је текао у пријатељском тону. Мало смо се и зафркавали. Нисам ја сам магарце у салу уводио, било је тамо и других аранжера. Г. Попов ме је питао откуд то да ми као јахачко удружење магарце уводимо у салу, а не коње, а ја сам рекао да можемо да уводимо шта год хоћемо, пошто смо салу уредно изнајмили. Не разумем зашто ме г. Ћулум тужи.
Потом је у салу уведен први и једини сведок, г. Попов, који је у судницу ушао осмехујући се широко.
– Ко се смеје зло не мисли – забележено је да је тад приметио судија г. Томић, очигледно врло забављен случајем.
Ипак, добро расположење није потрајало јер је убрзо дошло до жестоког сукоба између адвоката г. Томина, и адвокатице Катарине Ленголд Маринковић која је заступала окривљеног Фукса.
Судија је узалуд покушавао да иих смири, док је Попов довикивао Фуксу да призна да је у разговору било намере да увреди.
– Та, господине Фукс – довикивао је Попов са свог места. – Ви сте одувек били џентлмен (додуше, помало пргав), требало би да признате!
Најзад се Попов самоиницијативно заклиње да је разговор текао баш како је наведено, иако је адвокатица Ленголд заклетву покушала да спречи јер је и Фукс у међувремену подигао званичну тужбу протов Попова за клевету!
Општа збрка завршила се пресудом у корист тужитеља. Господину Фуксу је наложено да исплати 1200 динара казне за увреду (поређења ради, примерак „Дана” у коме смо о овом случају прочитали коштао је један динар.) Ипак, повест с несрећним магарцима није се завршила ни овде. Господин Фукс је одмах по завршетку суђења, изнервиран, пресавио табак и подигао жалбу.
Аутор:
Настасја Писарев - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
