3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Ђузепе Арчимболдо
МАЂИОНИЧАР
Радећи портрет цара у чијој служби је био, уместо носа насликао је крушку! А цар га је наградио племићком титулом
ндре Бретон, француски песник, теоретичар надреализма и писац првог Надреалистичког манифеста, сматрао га је зачетником надреализма. Салвадор Дали, шпански надреалистички сликар, један од најзначајнијих уметника 20. века, назвао га је оцем надреализма. Необично је да „зачетник” и „отац” надреализма Ђузепе Арчимболдо у време настајања надреалистичког покрета, двадесетих година прошлог века, више од три стотине година није био међу живима.Леонардовим стопама
Ђузепе Арчимболдо рођен је 1526. или 1527. године у Милану. Занимљиво, податак о времену његовог рођења остао је сачуван захваљујући документу којим је, 11. јула 1593. године, оглашена његова смрт „у шездесет и шестој години, или приближно”.
Уз оца Бјађа стекао је прва знања о сликарству. Учио је и од Леонарда. Иако је ренесансни геније окончао живот готово деценију пре Арчимболдовог доласка на свет, седамнаест година његовог рада на миланском двору и мноштво цртежа које је за то време створио били су младом уметнику изванредан путоказ и драгоцена лекција. Оно што је умногоме утицало на Арчимболда били су Леонардови цртежи природе – анатомски цртежи, цртежи биљака и животиња, воде, стена… И, понајвише – гротескне главе, карикатурални прикази људи необичног изгледа, које је чувени британски историчар уметности Кенет Кларк описао као изразе Леонардове љубави према „феноменима ексцентричне природе”.
„Лето”, 67 × 51 cm, 1563. година
Најстарији сачуван запис о Арчимболдовом раду, из 1549. године, извештава о томе да му је исплаћен новац за рад на скицама за витраже Миланске катедрале. Седам година касније отпочео је рад на фрескама у Базилици Светог Јована Крститеља у Монци. Израдио је, 1560. године, нацрте за таписерије које и данас могу да се виде у Катедрали у граду Комо.
У служби владара
А онда, 1562. године, Ђузепе Арчимболдо преселио се у Беч, на двор Фердинанда I Хабзбуршког, цара Светог римског царства. Шта га је препоручило за положај дворског сликара остаје тајна. Ипак, цртежи настали током уметниковог живота у Милану, недавно нађени у Бечу, Дрездену и Болоњи, наговештавају да се, као даровит и вешт, прочуо читаву деценију пре напуштања родног града.
Већ следеће, 1563. године, Арчимболдо је насликао једно од најпознатијих дела, слику коју чине четири слике – тетраптих „Годишња доба”. Цртање биљног света нашло је у његовом првом великом раду праву примену. Наиме, годишња доба су портрети на којима су људска лица сачињена од најразличитијих делова биљног света: Пролеће је украшено безбројним цветовима, Лето и Јесен плодовима које доносе, а Зима је насликана као чворновато, суво стабло. Потпис „Givseppe Arcimboldo F” уткан је у житни оковратник Лета. О томе да су „Годишња доба” насликана за Максимилијана II, сина Фердинанда I, сведочи слово „М” којим је украшена одора Зиме.
У лето 1564. године, након смрти цара Фердинанда I, титулу цара Светог римског царства понео је Максимилијан II. Ђузепе Арчимболдо нашао се у његовој служби. Током дванаест година Максимилијанове владавине Арчимболдо је био „дворски портретиста”, израђивао је нацрте за балске костиме, украшавао је дворане у којима су одржаване раскошне свечаности и био главни организатор свих свечаности које су се одигравале на двору.
„Годишња доба” из Лувра, 1572. година
У славу владара и династије којој је служио, 1566. године израдио је још једну четвороделну слику – алегоријске портрете Ватре, Воде, Ваздуха и Земље, заједнички назване „Елементи”. Ваздух је сачињен од птица, Земља од животиња које ходе по њој, Вода од риба и других морских створова, а Ватра од ватре саме и свега што гори.
Ђузепе Арчимболдо својим делима недвосмислено шаље поруку која годи цару Максимилијану II – да његова лоза влада и добима и елементима, да је њихова владавина у сагласју са свим силама света и да је, као таква, воља и природе и Бога. Иако је значење „Годишњих доба” и „Елемената” јасно, те слике су много више од пуке похвале, од онога што би данашњим језиком могло да се назове пропагандом. Оне су производ маште и оригиналности, надахнућа и генија свог творца. И као такве надживеле су време у коме им је задатак био да пошаљу поруку. О успеху Арчимболдових слика говори и то што је, по налогу цара, 1572. и 1573. године, израдио још три верзије „Годишњих доба”, врло сличне првој.
Данас се „Лето” и „Зима” из 1563. чувају у Музеју историје уметности у Бечу. „Пролеће” се налази у Мадриду, а „Јесен” је изгубљена. Сва четири дела друге верзије налазе се у Паризу, у Лувру. Потоње верзије чувају се у Минхену, Денверу и Хјустону. „Ватра” и „Вода” такође су у Бечу. Није извесно да ли су „Земља” и „Ваздух” из 1566. сачувани, али постоје касније верзије „Елемената” у приватним збиркама у Аустрији и Швајцарској, као и у Краљевском музеју уметности у Бриселу, у Белгији.
--------------------
НАОПАКЕ СЛИКЕ
Ђузепе Арчимболдо знао је много начина да се својом уметношћу нашали, да буде духовит. Слика „Кувар” настала је око 1570. године и налази се у Стокхолму. „Повртар”, благо музеја у Кремони, насликан је двадесет година касније. У исто време настала је и „Корпа воћа”. Она је данас у Њујорку. Чини се да је назив само последње од ове три слике јасан. А да ли се нешто крије иза преостала два? Наравно. Потребно је само погледати слике наопако.
--------------------
Јесен 1576. године донела је нову промену – на престолу се, после смрти Максимилијана II, нашао његов син Рудолф II. Наследио је царство, али и многе уметнике и научнике који су радили на двору у Бечу. Међу њима и дворског сликара – Ђузепа Арчимболда.
У Прагу Рудолфа II
Рудолф II био је необичан владар. Беч је напустио 1583. године, и одселио се у Праг. Окупио је око себе неке од највећих умова свог времена, уметнике, астрономе, математичаре, алхемичаре, мистике… Праг његовог доба постао је средиште европске културе. Карел ван Мандер, фламански сликар и песник, Рудолфов савременик, записао је: „Ко год, данас, има страсти, треба само да се упути у Праг (ако може), највећем заштитнику уметности на свету нашег века, римском цару Рудолфу Другом.”
Питер Маршал, енглески филозоф, историчар и песник, верује да „нигде у Европи уметници нису тако високо цењени као на Рудолфовом двору”, а Арчимболда сматра „најмаштовитијим и најоригиналнијим” међу онима који су на том двору радили.
Остало је забележено да је Ђузепе Арчимболдо Рудолфу II поклонио књигу у црвеном кожном повезу, која је садржала 148 цртежа костима, шешира и украса које је израдио за свечаности и балове. Уметник је цару написао и посвету: „Непобедивом цару романског света, његовом вечном и најблагонаклонијем владару и Величанству Рудолфу II”. Али је чак две године уметник морао да сачека на одобрење свог патрона да му буде допуштено да се повуче и старост проживи у свом родном граду. У Милано се вратио 1587. године.
У том, последњем раздобљу, 1590. године, дубоко у седмој деценији живота, Ђузепе Арчимболдо створио је дело по коме ће и он и цар за кога је и даље радио остати упамћени – „Портрет Рудолфа II као Вертумна”.
Вертумно, божанство етрурског или римског порекла, симболизује промене које се дешавају у природи. Легенда каже да се, да би завео нимфу Помону у коју је био заљубљен, преобразио у ратара, па у жетеоца, па у виноградара, и на крају се сјединио с богињом вртова у обличју младог човека у цвету лепоте. Промене кроз које је пролазио означавале су годишња доба.
Одајући почаст цару, Арчимболдо га је приказао као божанство, а обиље од кога је сачињен указивало је на процват царства под његовом владавином. Али није могао да побегне ни од комичног у свом стваралаштву – необични портрет примљен је на двору с одушевљењем али је изазивао и буре смеха.
„Портрет Рудолфа II као Вертумна” је, током Тридесетогодишњег рата који се водио од 1618. до 1648. године, запленила шведска војска. Данас се налази у дворцу Скоклостер, недалеко од Стокхолма.
Рудолф II доделио је, 1592. године, Ђузепу Арчимболду титулу палатинског грофа, исту ону којом је цар Карло IV, по коме име носе прашки универзитет и чувени мост, окрунио великог италијанског песника Франческа Петрарку, више од два века раније.
Наредне године Арчимболдов живот се завршио.
Убрзо након смрти пао је у заборав. На поновни повратак у средиште уметничких збивања морао је да сачека до 1936. године и изложбе „Фантастична уметност, дада, надреализам” одржане у Музеју модерне уметности у Њујорку. Од тада, заузео је оно место које је за живота имао и које му несумњиво припада.
***
Живот Ђузепа Арчимболда одиграо се у раздобљу омеђеном настанком Пармиђаниновог „Аутопортрета у конвексном огледалу”, завршеног 1524. године, и Каравађовим сликама ствараним током последње деценије 16. века. Било је то доба у коме је маниризам био преовлађујући стил у уметности. Умберто Еко, књижевник, научник, професор Универзитета у Болоњи, у књизи „Историја лепоте”, о маниризму и маниристима написао је:
„Наизглед подражавајући узоре класичне лепоте, маниристи им разбијају правила. Класична лепота доживљава се као празна, без душе.” Готово никад не пропуштајући прилику да проговори о Арчимболдовој уметности, Еко сматра да „зачуђујуће композиције, портрети на којима су ликови сачињени од предмета, биљака, воћа изненађују и забављају посматраче” и закључује да је „лепота код Арчимболда потпуно лишена класичног изгледа и испољава се као изненађење, као неочекиваност и духовитост”. И да „Арчимболдо показује да и шаргарепа може да буде лепа”.
У књизи „Маниризам: криза ренесансе и почеци модерне уметности”, Арнолд Хаузер, мађарски историчар уметности, пише: „Маниристичко уметничко дело увек је нека бравура, мађионичарски трик, ватромет светлости и боја.” Арчимболдови „мађионичарски трикови” међу најбољима су, наизглед једноставни, а у ствари – непоновљиви.
Аутор:
Владимир Ранковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
