Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Живот је бајка – Брижит Бардо


МАЧКА ПРЕТВОРЕНА


На врхунцу славе чувена француска глумица пленила је лепотом, младошћу, слободом, дрскошћу. Мало ко је знао да се у души осећала као „изгубљени псић” и да је неколико пута покушала самоубиство.

рижит је рођена 28. септембра 1934. године у Паризу, у имућној породици фабриканата Бардо. С три године млађом сестром васпитавана је строго: већ од малена научила је да се понаша како приличи деци имућних, намешта кревет „под конац”, поштује старије, моли се пре спавања. Обожавала је дадиљу Италијанку, која је пазила, мазила и звала „Бебе”, док је истовремено жалила што такву блискост нема с мајком и оцем.
   Кад је једном случајно сломила скупоцену кинеску вазу, кажњена је с два шамара и двадесет удараца шибом, уз наређење да се родитељима убудуће обраћа на „ви” (што је целог живота чинила). Приликом одласка код бабе и деде у Лувесјен, имање удаљено петнаест километара од Париза, добијала је веће слободе. Уживала је у башти, ружичњаку и воћњаку, а посебно је волела да се игра са животињама. Кад је једном сазнала да за вечеру служе зечји паприкаш и да је њен љубимац Гарави нестао, толико је очајавала да су сви за столом одбили да једу.

    Чим је открила очев фонограф на навијање, с много заноса предала се музици и плесу. Ускоро је кренула на часове балета, где се истакла као једна од најбољих ученица. Осим окретности, имала је правилно држање, јер је мајка терала да вежба ходање с лончићем воде на глави. Као балерина низала је успехе и награде, али се у основној школи доста лоше показала.
   У кући су је грдили и поредили са сестром одликашицом, а једном је чула разговор мајке с пријатељицом: „Срећна сам што имам Мижину, која ми даје све радости. Јер, јадна Брижита је тако ружна и неспособна.” Пошто је носила наочаре и протезу за зубе, мала Бебе поверовала је у ту причу, па је од муке наставила да сиса палац.

                                                Вук на вратима

   По препоруци породичног пријатеља почела је да наступа с балетском трупом: добила је улогу малог црнца и Шубертову „Дечју сцену”. За десет минута паузе морала је да опере боју са лица и преобуче се у кринолину, па је у журби ударала главом у греду и саплитала се. Иако је на бини губила качкет и подсукњу, у игри је толико блистала да су је новинари запазили и позвали на модно фотографисање.
   У пратњи мајке 1949. године сликала се за „Ел” и постала заштитно лице часописа. Ускоро је скренула пажњу режисера Марка Алегреа и његовог помоћника Рожеа Вадима, који су припремали филм. Кад је добила понуду за пробно снимање, у кући је настао хаос. Жестоку расправу прекинуо је деда који је лупио руком о сто уз речи:
   „Ако је суђено да ова мала постане проститутка, постаће то и без филма!”
   У надметању са двадесет девојака Брижит је освојила прво место, али се од снимања филма одустало. Роже Вадим је младу наду испратио кући и прихватио позив да остане на вечери. Није знао да ће послуга након његовог одласка, по наређењу госпође Бардо, пребројавати сребрни есцајг.



   Брижит је касније написала: „Није узео кашичицу, али је украо моје срце и ушетао у мој живот.” Питала се зашто је човек који „личи на вука” у исто време привлачи и одбија?
   Ускоро су почели кришом да се забављају, а када се тајна открила, породица је решила да је пошаље у Енглеску на школовање. Брижит је написала опроштајно писмо и чекала да остане сама у стану. А онда је ушла у кухињу, пустила плин и ставила главу у рерну! Пуком срећом спасли су је родитељи који су се вратили из позоришта због отказане представе.
   Чим се опоравила, у пратњи рођаке отишла је на крстарење, где је на броду наступала са забављачима. Њени су се надали да ће упознати неког имућног индустријалца, адвоката или лекара и да за зета неће добити „сиромашног комунисту”. Пошто су видели да ни Вадим не одустаје од љубави, чак ни пред претњама пиштољем, помирили су се са судбином. Венчање је обављено 21. децембра 1952. године и за Брижит је почео нови живот!
   Уз образованог супруга почела је да учи и креће се у уметничким круговима. Упознала је Колет, Жана Коктоа, Жилијет Греко, Жана Женеа, Пикаса... Једном је код пријатеља срела и омиљеног Марлона Бранда: када је сва усхићена ушла у собу да му донесе доручак, буновни глумац је уз узвик „Губи се кучкин сине!” гађао куваним јајетом.

                                                Звезда или мајка?

   Иако је снимила неколико филмова, које јој је уговарала Олга Хорстиг (пореклом Српкиња), млада глумица осећала је незадовољство: плашила се да је у неким сценама од тридесет секунди гледаоци нису ни видели, јер су баш у том тренутку кинули, као њена мајка. Није волела што су јој за лик сељанчице у „Нормандијској рупи” фризерке лаком слепљивале косу, а шминкерке упорно смањивале усне. Срећу је потражила у Италији, где је неко време живела у хотелској соби с Урсулом Андрес, са којом је делила трошкове.
   Добила је малу улогу у америчком филму „Јелена Тројанска” и врата успеха полако су се отворила. Пошто је себе већ замислила као звезду, у остварењу „Мој син Нерон” затражила је да се купа у правом млеку, а не у води обојеној скробом.
   Пошто је са супругом излазила на отмена места, друштво је очекивало да носи елегантне хаљине, ципеле са штиклама, бунде, пунђу. Како није подносила уштогљеност, међу званицима се све чешће појављивала с распуштеном косом, у панталонама, мини сукњама, балетанкама. На пријему код Аге Кана у Кану, дрско и неспутано играла је ча-ча-ча боса, што је Вадим искористио за део сценарија филма „И бог створи жену”.



   Снимање су почели у малом рибарском селу Сен Тропе и Брижит је изјавила: „То није био филм, то сам била ја!” Француска критика дочекала их је строго, са замеркама да глумица растеже док говори и делује „полуписмено”. Међутим, филм је у САД остварио невероватан успех, са закључком – звезда је рођена!
   Осим победе на пословном плану, током снимања стекла је и нову љубав: након развода са Вадимом, 1959. године удала се за глумца Жан-Луја Трентињана. Новине су писале о вези „секс симбола и сељачета”, а чак се појавио наслов „Звезда и црв”. У исто време добијала је бројна писма и телефонске позиве од обожавалаца, па је морала да запосли секретара.
   С поносом се сећала гала пријема код енглеске краљице у Лондону, где је срела Мерилин Монро, а трудила се да заборави покушај самоубиства због ожењеног Жилбера Бекоа. Пошто је супруг убеђивао да учврсте брак дететом, невољно се одлучила на тај корак, јер је један прекид трудноће памтила као „божју казну”. С ужасом је гледала како због принове постаје све дебља, што је у аутобиографији описала речима: „Доживљавала сам га као тумор који се хранио мојим телом”.  
   По рођењу сина Николе претрпела је нервни слом. Викала је: „'Носите га, нећу да га видим!”, а онда је одбила да га доји и негује. Предала га је бризи дадиље и супруга, док се сама сместила у други стан на истом спрату зграде.

                                            Једна најлепша ноћ

   Мислила је да ће мир наћи у кући „Мадраг”, коју је купила у Сен Тропеу, али грдно се преварила. Насртљиви фоторепортери и радознали туристи пратили су је на плажи, улицама и мору, па се осећала као прогоњена звер.
   Међутим, ништа је није толико љутило као Жан Луј, који је захтевао да одбаци глуму, постане домаћица и посвети се материнству. Чула га је како пред „мама Олгом” виче: ''Нема више коке која носи златна јаја, готово је с тим, готово!” Право на избор свог посла бранила је и песницама, али је у тучи извлачила дебљи крај.
   На прослави свог двадесет шестог рођендана, у пастирској кући у Базошу, нагутала се таблета и шампањца, а потом пререзала вене. Пробудила се на психијатријској клиници, где су јој објаснили да ју је пријатељица пронашла како лежи у коми. Од тада је гледала да никад не остаје сама, како не би поновила исту грешку.
   Од мрачних расположења, која је звала „фуј-бљак”, бранила се љубављу и бригом о животињама – псима, паткама, кози, овну, магарцу. Пријало јој је и дружење са старијим женама, дадиљама и служавкама, код којих је налазила мајчинску топлину и нежност. Желела је да остане слободна и неозбиљна девојка, а не одрасла особа која мора да брине о детету, порезима, рачунима, уцењивачким писмима.
   Након Годаровог „Презира” пристала је да с глумицом Жаном Моро снима филм „Вива Марија” у Мексику. Кад је схватила да се налази у сенци изузетне колегинице, свим силама решила је да се наметне. Одевена или обнажена, позирала је фоторепортерима од јутра до вечери, што је публика дочекала с одушевљењем. На гостовању у Лондону и Њујорку задовољно је закључила да се изборила за положај светске звезде. Маса обожавалаца тискала се да је види, док су јој новинари тражили интервјуе. Разговоре је водила на изазован и враголаст начин. Рецимо, на питање „Кад се догодио најлепши дан у вашем животу?”, одговорила је „Једне ноћи!”

                                         Страх од бездана самоће

   Пошто је решила да се проведе након рада, позвала је друштво у Сен Тропе и частила себе аутомобилом „ролс-ројс”. На једном од излазака упознала је милијардера Гинтера Сакса који ју је одмах запросио. Како је мислила да се ради о љубави на први поглед, без размишљања је прихватила понуду. Венчање је уговорено у Лас Вегасу, али већ првог месеца приметила је ствари које су јој засметале: у раскошном стану сијао је лажни мермер, камин је имао електрично светло, иза корица књига крио се бар. Гледала је вереника како с немачком тачношћу планира превоз, број званица, фотографе, па јој се учинило да игра у документарцу о себи.
   Читала је новине које су писале да се удаје у правилним размацима, с питањем: „Ко ће бити нови изабраник Б. Б. 1973. године?” На меденом месецу чекала је да остане сама са супругом, али у стопу су их пратили његови другови. Схватила је да „племе плејбоја и ласкаваца” на жене гледа као на трофеје и бира само „слатке глупаче”. Случајно је открила да се Сакс оженио због опкладе, па се након годину дана њихова љубавна ватра претворила у пепео.



   После развода направила је маскенбал у Сен Тропеу, где се прерушила у дивљу краљицу амазонку. Пошто се ужасно плашила „бездана самоће” почињала је површне везе са младићима, који су је све више искоришћавали. Чудила се људима који је доживљавају као једну од најслободнијих жена, јер се осећала као робиња страха. Бодрила се музиком (слушала је „Битлсе”, „Ролингстонсе” и класику), па се одважила да као певачица сними неколико плоча.
   Међутим, од „мама Олге” добила је савет да се позабави очувањем славе, јер се за глумице које имају више од тридесет година говори да су „старе”. Пошто је послушала, наставила је да ниже филмове: „Шалако” са Шоном Конеријем, „Медвед и лутка” са Жан Пјером Каселом, „Почетница на плочнику” с Ани Жирардо, „Револверашице” с Клаудијом Кардинале... Након четрдесет осмог филма „Заводник Колино” (1973) изјавила је да заувек напушта глуму: у последњем снимљеном кадру, где држи голуба у руци, видела је знак будућег живота.
   Од тада се у потпуности посветила заштити животиња, што чини и данас, после четрдесет година. Основала је „Фондацију Брижит Бардо” и са бројним члановима успела да пружи помоћ угроженим врстама широм света. Повела је борбу против исхране коњским месом и гушчјим паштетама, као и черупања перја паткама и гускама. Недавно је написала писмо мачки модног дизајнера Карла Лагерфелда: замолила је нежну Чупет да се код свог „татице” заузме за одбацивање бунди, које односе животе недужних бића.
   У свему што ради славна Б. Б. добија подршку четвртог супруга Бернара д'Ормала, некадашњег саветника Жан Марија Ле Пена и десничарске странке „Национални фронт”. Под његовим утицајем заборавила је младалачко чланство у комунистичкој партији и тврдње да су сви људи браћа: због изјава о муслиманима француски суд неколико пута казнио ју је за „подстицање расне мржње”. Устала је и против савремене Европе са сексуалним слободама, мада је сама доприносила да се оне уведу. Међутим, у једном погледу није се нимало променила – остала је искрени и предани „поштовалац вере животиња”. Себе и даље описује реченицом: „Ја сам заправо мачка претворена у жену. Предем. Гребем. А понекад и уједам.”



Аутор: 
Весна Живковић
број: