У потрази за скривеним благом

Омиљени Хитлеров генерал Ервин Ромел, у паузи између битака у Северној Африци, опљачкао је баснословно богатство. Велики део нестао је у водама Корзике где и данас врви од ронилаца који верују у свој сребрњак среће

Једна од највећих трагедија које су се икада обрушиле на човечанство, Други светски рат, постала је тужна похвала не само злочина и суровости већ и лакомости, пљачки и грамзивости. Многа добра, разбојнички опљачкана у тим страшним временима, испуњеним јадом и крвљу, болом и сузама, на крају рата претворила су се у блага. Новопечени богаташи, у генералским униформама, морали су опљачкано злато, сребро и друге драгоцености да закопају у земљу, потопе на дно мора или га зазидају у дебеле зидове до бољих времена. Али, на срећу добрих и поштених људи, ова боља времена нису ни настала, тако да су драгоцене пошиљке остале неиспоручене. Разбацане по целом белом свету оне су, као магнет, привлачиле свакојаке ловце на благо. Ово је прича о благу из Другог светског рата, благу нацистичког генерала Ервина Ромела.
До краја 1940. године Трећи рајх је у Африци окупирао Мароко, Алжир и Тунис. Генерал Ервин Ромел, након што је кратко време био нацистички батинаш, убрзо је постао Хитлеров омиљени генерал. Пре него што је отишао на фронт, управљао је војном академијом и официрима Вермахта држао запажена предавања о офанзивном вођењу рата. Тешко да је и претпостављао да ће га судбина ускоро одвести у Африку...
Своју прву офанзиву почео је 24. априла 1941. године, неколико недеља након што је Хитлер прегазио Балкан. Продро је у Египат и за собом оставио усамљену британску посаду, одсечену у либијској луци Тобрук. Из упоришта на Сицилији и либијском Триполију, авиони Луфтвафе почели су с нападима на Александрију, Порт Саид и Суец и пресекли главни пут за Индију и угрозили снабдевање британских јединица.

Контејнери на дну мора

Након Ромеловог доласка у Либију, ратна срећа у пустињи се четрнаест месеци осмехивала час једнима, час другима. Чете су далеко напредовале и опет се повлачиле, али одлучне победе није било у простору где су били „само километри и километри и крвави километри, проклети заувек”, како се Ромел често изражавао. Војници су научили навигацију као морнари, па су у ширинама без ознаке користили двоглед, компас брзиномер и звезде. Ноћу би се и једне и друге јединице утабориле не знајући где се налазе противнички тенкови ниског трупа. Хектари равних пустиња били су испресецани траговима гусеница и гума, знаковима протеклих битки, покривени гомилама бензинских канистера и одбачених конзерви на којима су се ројиле муве.
Још на почетку 1941. године је наименован за главнокомандујућег официра свих окупационих снага у Северној Африци. Помоћ локалном становништву није био један да најважнијих циљева. Главна пажња поклоњена је пљачки традиционалних предмета афричког континента – злата и драгог камења. Ако би се у видокругу вештог фелдмаршала нашле древне музејске вредности, накит, сликарска платна или други уметнички радови, чекала их је иста судбина. За две године верне службе Ромел је опљачкао баснословно благо, при чему је лавовски део присвојио за себе.
Али, у пролеће 1943. године околности су се промениле. Под командом генерала Бернарда Монтгомерија, савезници су напали силе Осовине код Ел Аламејна и потерале их у бег који се претворио у једно од најдужих успешних повлачења у историји. За 80 дана Ромел је прешао 2800 километара. За собом је остављао пустињски песак начичкан спаљеним тенковима и хиљадама мртвих и рањених. На крају се нашао пред британском Првом армијом и Американцима који су надирали са запада. Уз подршку нових оклопних јединица, Ромел је забио клин у савезничке редове и поразио их у чувеној бици у кланцу Казерино. Предало се око 3000 америчких војника, а Ромел се из Бизерте пребацио у Италију. С њим је отишло и неколико контејнера с опљачканим вредностима. Терет је срећно пловио од Туниса до Корзике, али су их ту напали амерички авиони, а СС трупе, које су обезбеђивале пртљаг, хитно су морале да одлуче шта даље с драгоценостима.
Вођа обезбеђења био је оберштурмбанфирер Тео Шмит, потчињен Хајнриху Химлеру. Пошто није имао могућности да ступи у везу с Берлином, решио ја да на своју одговорност, а уз Ромелову сагласност, главни део блага сакрије у мору у близини корзиканске обале. Шест контејнера са опљачканим златом и дијамантима отишло је на дно. Преостали део – претежно слике и банкноте – приспео је на копно. Шмит их је похранио у два скровишта, пећине: у Аустрији код Салцбурга и у Италији, у околини Вијаређа. За та склоништа је Химлеров повереник урадио детаљне мапе.

Неславан крај

У јесен 1943. године Ромел је, на фирерову жељу и заповест, кренуо у инспекцију немачких одбрамбених положаја на Атлантику и установио да ни издалека на задовољавају додељену им намену бедема Хитлерове европске тврђаве. Очито је било немогуће саградити неосвојиву линију од Холандије до Шпаније, све да је и било времена напретек, али Ромел је добро знао, као и сви остали, да им време не иде наруку. „Рат ћемо добити или изгубити на обалама”, рекао је и латио се посла да оне постану заиста негостољубиве, ако већ не могу да буду неосвојиве. Поткрај 1943. радило је, према његовим плановима, већ пола милиона људи. Већи део радова извођен је код Калеа где је, по његовом мишљењу, било највероватније да ће савезници покушати да се искрцају, јер је тамо Ламанш најужи.
Крајем маја 1944. године показало се да посао добро напредује, па је Ромел себи приуштио кратак одмор код жене којој је, 6. јуна, био рођендан. То је био судбоносан дан за многе, па и за фелдмаршала. Фон Штауфенбергов атентат на Хитлера није успео и завереници су похапшени. Један од њих био је и Ромел. Пошто је био херој Трећег рајха, допуштено му је да у својој вили попије отров и тихо умре. У мају 1945. и Химлер је нестао с овог света, пошто је у затвору прегризао капсулу с отровом. И тако су нестала два сувласника афричког блага Пустињске лисице. Али, жив је остао Тео Шмит који је имао мапе и знао тачно место где би благо требало тражити. Истина, он више није био официр већ затвореник у логору Дахау.
Међу затвореницима се налазио и СС наредник Клаус Флејг, Шмитов земљак. Брзо су нашли заједнички језик и спријатељили се. Шмит је, будући да му је картон садржавао податке о учествовању у масовним убиствима мирног становништва и небројеним пљачкама, знао да га чекају вешала или дугогодишња робија. Због тога је Флејгу одао тајну и предао му мапе. Флејгови греси били су знатно мањи, могао је да рачуна на скоро ослобађање. Договорили су се да Флејг извуче благо из скровишта, узме половину, а да половина чека Шмита и његов могући повратак с робије. У случају да Шмит буде стрељан, како је очекивао, Флејг се обавезао да ће половину блага предати његовом сину. Дечко је тада имао седам година. Тако се појавио нови газда скривеног блага, али ни он сам није знао кад ће моћи да крене у потрагу. Шмит је одведен из логора на суд и осуђен на најтежу казну.
Да би убрзао своје ослобађање, наредник Флејг је затворском управнику одао тајну блага скривеног у Аустрији и Италији, док је за себе сачувао мапу контејнера потопљених крај Корзике. Мапе нису лагале: у планинама, у близини Салцбурга, америчка комисија нашла је стару напуштену шталу и пећину, недалеко од ње, добро маскирану грањем и засађеним стаблима јела. Пећина је била крцата уметничким благом из Африке. Комисија је затим прешла италијанску границу и стигла у Вијаређо. Тамо је нађено друго склониште с папирнатим новцем, дијамантима и сребрнином. Папирнати новац предат је савезничкој команди, а благо је у тајности пребачено у САД. Флејг је, према погодби, поново постао слободан грађанин – могао ја да оде куда хоће.

Загонетне смрти

Већ у лето 1948. године Флејг је, глумећи туристу, страственог рониоца, стигао на Корзику, унајмио собицу у хотелу на обали мора и почео потрагу. Али, неколико недеља рада и стотине сати проведених под водом нису дали никакав резултат. То није ни чудно; јер тачка на мапи, чак и при најмањој размери, представља стотине метара морске површине – треба имати доста среће да би се нашло тачно место на толиком простору. Изгубивши сваку наду и оставши без новца, Флејг је прекинуо потрагу и напустио Корзику.
Вратио се тек после тринаест година, 1961. године. На ту његову одлуку утицали су чудни, крајње загонетни догађаји који су се овде дешавали током првих година после Флејговог одласка. Његова свакодневна испловљавања чамцем и вишесатна роњења нису остала непримећена, па су Серђо Еле, рибар и власник хотела у коме је Флејг одсео, и његов другар Бепо Канчелиери одлучили да наставе тамо где је наводни ронилац стао. Изнајмили су јахту и кренули да свакодневно гњурају где је и Немац проводио највећи део одмора. Изгледа да се њихове намере нису уклапале у нечије планове: на једном изласку из пристаништа, 1950. године, у њихову јахту случајно се зарио много јачи брод, скренуо их с курса и ловци на подводно благо једва су се спасили. Но, то их није поколебало у намери да наставе са истраживањем дна. После четири месеца Еле је погинуо под неразјашњеним околностима, док је ронио. Идуће године, на путу ка Ајачију, Канчелиери је изненада изгубио контролу над аутомобилом и у пуној брзини пробио банкину одлетевши у провалију дубоку триста метара.
Након још једног покушаја 1961. године Флејг је одустао од потраге за Ромеловим благом. Мапу је продао адвокату Сепу Фелеру из Бона за педесет хиљада марака и кућу у аустријском зимовалишту Цирхен. Овај је брзо окупио групу стручњака и љубитеља подводног лова на благо и истраживања су обновљена. Одвијала су се у тајности али, како се ускоро показало, не за све. Фелер је примио кратко писамце с текстом опомене:
„Господине адвокате! Саветујем Вам да се не мешате у тражење Ромеловог блага. Зар Вам је мало убијених? Ово злато је наше. Не забадајте нос у Корзику. Ваши пријатељи”.
Који су ти пријатељи? Да ли преживели есесовци или корзиканска мафија? Фелер није хтео да изазива судбину. Отпутовао је до Флејга у Цирхен да од њега потражи бар део објашњења. Овај му је признао да је копију мапе продао корзиканском хотелијеру за две хиљаде марака јер је остао без пребијене паре. Овим је објашњено зашто су двојица Корзиканаца страдала. Благо није нађено јер је Флејгова копија била нестручно урађена.

Шта је нашао Линк?

Изгубивши свако интересовање за трагање, адвокат је ступио у везу са Едвардом Линком, Американцем славним по успешном лову на потонула блага, и продао му мапу за 200.000 долара.
Јахта „Морски гњурац”, на којој су се налазили Линк и његова екипа, данима је, од раног јутра до касне вечери, у лето 1964. године пречешљавала део мора уцртан на мапи. Посебним магнометром су на морском дну откривени само стара сидра, ужад и други гвоздени предмети, али није било одустајања. А онда је магнометар регистровао, како се испоставило, велику количину злата – налазило се испод песка, прекривено муљем који без посебног уређаја није могао да се уклони. Јахта се вратила у пристаниште и тек после два месеца поново се појавила на лицу места. Да ли је Едвард Линк нашао Ромелово благо?
У истоименој књизи адвоката Сепа Фелера, објављеној 1966, аутор тврди да јесте, мада је сам Линк био неодређен у одговору на ово питање. У писму Фелеру Линк каже да је лепо што овај пише књигу, али да због прецизног уговора, склопљеног с послодавцима и „Националном географијом”, може да даје само податке које му они одобре. Да ли је Линк извадио ово афричко благо тешко да ће се икада сазнати. Приобаљем Корзике и данас роне разни пустолови у нади да Американац није успео или, бар, да није покупио све .