Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Ратовање у сликама


ЛУДАК СА


                                       
Српска војска била је једина у Европи која је увела звање ратног сликара. Међу онима, који су имали улогу посебног учесника, сведока и ратног хроничара био је и Михаило Миловановић.



ихаило Миловановић рођен је 24. фебруара 1879. године у селу Гостиници код Ужица. Као и већина сељачке деце, детињство је провео у крајњој оскудици, па од шесте године почиње да зарађ, тако што чува свиње и козе код сеоског газде. Како се мали козар по бистрини издвајао од вршњака, то га родитељи дају у основну школу у Карану, коју прекида већ после другог разреда, кад му умире отац, па се на мајчин захтев враћа на имање да помогне. Да заради још неки динар, сиротиња увече служи и код сеоског механџије, и ко зна како би се све то завршило да комедијант случај није по обичају умешао прсте.
    Кафански слуга имао је обичај да се забавља клесањем камена, а то је приметио неки рођак, иначе кириџија, и предложио му да га води у Ваљево, да учи занат. Самоуког клесара, који је већ раније одлучио да побегне у бели свет, није требало много наговарати, па са 14-15 година стиже у Ваљево. Једино што је имао од пртљага и провијанта биле су гусле, комад проје и главица лука.
   Први мајстор каменорезац код кога се појавио на вратима га узима за шегрта. Шегрт убрзо постаје одличан радник, уноси многе новине у занат израде надгробних споменика. У Ваљеву се упознао и са професором латинског у тамошњој гимназији, који радозналом клесару на располагање ставља школску библиотеку и бодри га да стално чита и усавршава се.

                                       У лету с летећим одредом

   Миловановић би вероватно до крај свог века остао начитани клесар, да није зарадио тешку упалу плућа. Тада су му доктори наредили да се мане камена, јер ће му прашина коју стално удише извесно доћи главе.
Куд ће, шта ће, после одслужене војске одлази у Београд, а у намери да упише уметничку школу Кирила Кутлика. Испоставило се да је због скупе школарине то велики залогај за сељаче из Гостинице, па се у Београду издржава како зна и уме, од сликања портрета, до истоваривања џакова. После неких портрета урађених по наруџбини, коначно сакупља новац за путовање у Минхен, у то доба један од центара европског сликарства.
 


    Уписује се у сликарску школу Словенца Антона Ажбеа, и то потпуно бесплатно, пошто је овај препознао даровитост. Поред Михаила, код Ажбеа су учили и Љуба Ивановић, Коста Миличевић и многи други српски сликари. После Ажбеове смрти прелази у школу Вајнхолда, а најпосле се уписује на чувену минхенску Академију, и то код професора Фон Хабермана, једног од оснивача минхенске сецесије.
   Школовање у Минхену је по обичају праћено оскудицом, па је радио све послове којих је могао да се дохвати, као и у Београду. Ипак, брзо улази прво у руске, па у немачке кругове, и од израде портрета добија могућност да живи од свог рада. Улази у удружење српских студената „Србадија”. Пошто нису имали своје просторије, друштво је састанке одржавало где друго него у кафанама и пивницама. На тим састанцима, Миловановић је умео да се дохвати и оних гусала, које је све време вукао са собом.
    На академији му је колега и немачки сликар Штокхаузен, чије ће презиме неколико деценија касније судбински утицати на Миловановића.
   Када су 30. септембра 1912. сигналне ватре по брдима, звоњава црквених звона и пуцњава прангија у Србији објавили почетак опште мобилизације за рат са Турском, одјеци су се чули по целој Европи.
   Миловановић, који је вест прочитао у новинама, седа на први воз који из Минхена креће ка Србији. По доласку у Ужице, јавља се команди, која га распоређује у Дринску дивизију другог позива, будући да је имао 33 године. Дивизија је била у саставу Треће армије, која је ослободила Приштину и Метохију. Тада је први пут видео обешене људе, неке Арнауте, који су пре тога с леђа побили српске коњанике на бунару.
   Ваљало је разбијене Турке гонити у Албанију и избити на море, па је Врховна команда образовала два гонећа одреда. Један је био Дринско-албански, у ствари, реорганизована Дринска дивизија другог позива. У оквиру овог одреда организован је посебан Летећи одред, на челу са пуковником Милорадом Плазином. Овај човек је од сељака редова у рату 1885. године догурао до пуковника. Лудо храбар, одличан командант, лично је одабирао људе за свој одред, једног по једног. Међу одабранима је био и Миловановић.
    Пут Летећег одреда био је тежак, преко планина Северне Албаније, по снегу, слабо опремљени, гладни. Пре тога им је група Арнаута побила стражаре у позадини и покрала целу комору. Без обзира на услове који ће се поновити три године касније приликом Албанске голготе, Летећи одред је 18. новембра 1912. избио на море и после тешке борбе заузео тврђаву Љеш. Том приликом дошло је и до радосног сусрета српске и црногорске војске.
   Код борби на Скадру Летећи одред учествује у ноћном нападу на Брдицу, приликом кога је рањен и пуковник Плазина. Миловановић га је изнео са положаја на сигурно.

                                                     И гусле уз бок

   После мира с Турском, избио је рат са Бугарском, у коме такође учествује. Из ратова износи велики број скица, ради и слике „Војници у борби”, „Артиљерци”. Биће да је тада одлучио да се више посвети ратном сликарству. И поред позива да оде у Париз, средиште уметничког света, њега је више привлачила Москва или Петроград, како је рекао „чини ми се да је Сунце у Паризу зашло, а на словенском истоку се рађа огромно Сунце, чија ће топлота огрејати цело човечанство”.
   Ипак, променио је одлуку, па се с јесени 1913. обрео у Прагу, са све коферчетом, гуслама и тамбуром. Праг је тада био град највише захваћен духом словенства, оснива се Гимнастичко друштво „Соко”, Томаш Масарик (1850–1957) будући први председник Чехословачке држи пансловенске говоре, а омладина Јужних Словена, између осталих, слуша га отворених уста.


 
   У том и таквом Прагу Миловановић наставља рад, ту настају неке од његових важних слика, не нужно ратне тематике. На пример, „Модерна Хетера”, касније нетрагом нестала. Присуствује свим пансловенским приредбама, неретко се хвата за гусле. У Прагу упознаје и Валпургу Валу Салашкову. Ова девојка из добростојеће куће убрзо му постаје вереница.
   И све је то било лепо до сарајевског Видовдана и хитаца Гаврила Принципа. Аустроугарска је једва дочекала повод, и одмах после атентата у многим градовима царства почео је прогон Срба. Тако је било и у Прагу, где полиција упада у атеље и хапси Миловановића. Главни доказ била је нека комитска фотографија, из ослобођеног Љеша, на којој су Миловановић и пуковник Плазина. Никада се није открило ко је ту фотографију доставио аустријској полицији.
   Уз помоћ чешких пријатеља, већ следеће ноћи бежи из затвора, из атељеа узима гусле од којих није хтео да се растане ни за живу главу, поручује вереници да га чека. Преко истих чешких веза пребацује се у Берлин, где су му обезбедили руски пасош, одатле до Варшаве, па преко целе Украјине до Одесе. Коначно, после месец и по дана, преко Црног мора, Румуније и Дунава, стиже у Прахово, у Србију.
   Већ 18. септембра 1914. јавља се у штаб своје Дринске дивизије. Упућен је у Четврти пук, што је кренуо у борбу против Аустријанаца, који су већ направили мостобран на десној обали Дрине, код Аде Курјачице. Први напад је одбијен, уз велике губитке, а мостобран је коначно уништен тек 14. октобра.
   Следе борбе на Гучеву, а Миловановић уз пушку и гусле носи и блок, стално нешто црта, што у почетку не наилази на добар пријем код војника, којима у том хаосу и кланици само фали неки лудак са скицен блоком. Ту су гусле да изваде ствар, па војници схватају да то „мазало” зна нешто корисно да ради.
   После свих битака, јуриша, погибија, наступања, 1915. долази до повлачења кроз Албанију. Ту је и Миловановић, са војском и народом, гледа старог краља Петра на воловским колима, трпи глад, скоро све је исто као 1912. године.
   На Крф стиже 9. фебруара 1916. После каквог-таквог опоравка, прави споменик за војничко гробље Дринске дивизије.
   Убрзо је званично постављен за ратног сликара, један од њих четрдесетак који су „имали да се што више унесу у суштину борбе, да понесу што јаче импресије и касније их сведоче”, како је стајало у упутству Врховне команде. У атељеу у Солуну радили су и Коста Миличевић, Живорад Настасијевић, Милош Голубовић. Ту настају Миловановићеви чувени портрети војвода, слике из војничког живота...

                                                 Глава за главе

   После пробоја Солунског фронта, цео ратни сликарски атеље сели се у Београд. Већ 1919. године у Паризу се одржава велика изложба југословенског сликарства. Ето разлога да се оде и до Прага, у ком га чека Вала. Доводи је у Србију и венчавају се у августу 1919. године. У новембру 1919. у Београду се одржава изложба ратних сликара, са незапамћеним успехом. Велике групе посетилаца долазиле су са заставама, стално је била гужва.
   Године 1920. се сели у Ужице. Тада настаје велики број слика, спомен-плоча широм Србије, споменик Хаџи Мелентију у манастиру Рача. Ниже се изложба за изложбом, широм Југославије, с великим успехом.



    Године 1926. добија поруџбину за израду споменика палим ратницима у Младеновцу. Уз то, договорено је да уради и иконостас и фрескопис цркве Успења Пресвете Богородице. Како је реч о огромном послу, сели се у Младеновац са целом породицом, у ком бораве до 1929. Споменик је висок шест метара, представља српског војника са пуном ратном спремом, који испред себе држи пушку и гледа у Шумадију.   Свечаном откривању споменика 26. октобра 1926. присуствовао је краљ Александар с краљицом Маријом, патријарх Димитрије, Арчибалд Рајс, као и готово цела Шумадија. На свечаности вајар се опет дохватио оних гусала, уз клицање народа.
   После споменика, на реду је црква. Ту је урадио велики иконостас, од педесет квадратних метара, са десет икона, а занимљиво је да је престону икону Богородице с Христом урадио по својој супрузи Вали и сину Момчилу. Патријарх је цркву освештао 18. августа 1929.
   Од зарађеног новца, сликар је подигао кућу у селу Рибашевини, код Ужица, па се породица коначно скрасила. Кућа је била велика, са атељеом, клавиром, библиотеком. Укратко, чудо невиђено за то доба и то место. У њу је уграђено 100.000 цигала, па би се сељаци вероватно мање изненадили да се у Рибашевини тада спустио свемирски брод.
   Сликар је и даље неуморан, један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду, Удружења Ужичана, а круна каријере била је изложба „Србија у рату и миру”, одржана априла 1938. у Београду.  Изложено је преко сто слика. У мају се сели у Нови Сад, где такође доживљава успех.
------------------------
НОВИ СВЕДОЦИ

Иако су ратни сликари деловали и у Балканским ратовима, све се сводило на лично заузимање. Тек 20. августа 1914. године војвода Радомир Путник потписао је уредбу „Правила о ратним сликарима”, која је детаљно регулисала ово питање. Наредбом је било предвиђено да ратни сликари наступају са војском, прате ток битака, дешавања у позадини, и све то у склопу тренутних могућности преносе на папир, да би оставили сведочанства о ратним напорима народа и војске. Регрутовани су из редова академских сликара или посебно даровитих аматера, а добијали су посебне објаве у којима је стајало да су „ратни сликари”, које су им омогућавале да пролазе где год су сматрали за сходно. По завршетку рата, били су дужни да слике, скице и остали материјал најпре понуде на откуп Министарству војном.
Занимљиво је да су слике и цртежи за време ратних операција морали прво да прођу кроз руке цензуре, како случајно не би одали положаје или ратне планове. По преласку Албаније, Врховна команда у Солуну је организован Атеље ратних сликара, у коме су ови могли на миру да раде. Ту су радили Михаило Миловановић, Коста Миличевић, Живорад Настасијевић и други. Сликарски материјал било је прилично тешко набавити, па су се сналазили како су могли, чак су га довлачили из Италије. Добар део слика из тог периода откупљивали су и савезнички официри, па није реткост ни данас наићи на неко дело, рецимо, Васе Ешкићевића негде у Француској.
-------------------
   Идилу прекида рат. По окупацији, за фелдкоманданта у Ужицу постављен је пуковник Штокхаузен. Ако је презиме познато, то је стога што је пуковник син оног сликара из Минхена, Миловановићевог колеге. Почетак рата углавном проводи у селу. Убрзо почињу напади на Немце, диверзије, Штокхаузен узима таоце. Сликар користи познанство са његовим оцем, спасава све те људе већ виђене за стрељање. Сви они су извукли живу главу, али не и Миловановић.
   Током постојања (партизанске) Ужичке републике револуционарни суд радио је без престанка. Многи су страдали због лажних оптужби.    Тако је и Миловановић ухапшен у Рибашевини, као енглески шпијун и петоколонаш, иако у животу никакве везе с Енглезима није имао. На све то су му додали и познанство и везе код фелдкоманданта Штокхаузена, иако је тако спасао и многе којима се смешио стрељачки строј.
   Погубљен је у ноћи 28. новембра 1941. године, у ужичком предграђу Крчагово. Тек после месец дана његова жена Вала успела је да дође до посмртних остатака и да их сахрани у Рибашевини. Због таквог краја деценијама је прећуткиван и изостављан чак и из ликовних енциклопедија, али се то мења последњих деценија, па је у Ужицу отворен и његов легат.


Аутор: 
Немања Баћковић
број: