3320 25. 9. 2015.
Трагом једног писма
ЛУБЕНИЦА УМЕСТО ПАРАДАЈЗА
Боја плода је иста, црвена, али то не ствара никакву забуну. Непогрешиво се користе – један плод као посластица, а други као салата – иако је посластица поврће а салата воће
Испод зелене коре крије се сочно црвено ’месо'
Да ли је лубеница поврће, а парадајз воће? Звучи ли чудно ово питање? Шта је шта? Знамо ли или не знамо шта, и уз шта, и кад и како треба да једемо?
То се запитао један Мирослав из Новог Сада, који нам је послао писмо са својом недоумицом јер је чуо да је наведено слатко воће поврће, а накисело поврће – воће, и откуд научницима, ако је то тачно, право на такву поделу.
И нашли смо одговор. Очекиван или неочекиван, задовољавајући или зачуђујући, тек – тачан.
Освежење за летњу жегу
Чврста тамнозелена кора, често прошарана светлијим пругама, испод које се налази сочно и слатко месо плода црвене боје које је, добро расхлађено, лети права освежавајућа посластица, несумњиво указује да је лубеница воће.
Ипак, закључак на који упућују искуство и наше чуло укуса је погрешан. Научници кажу да је лубеница, или бостан, латинског имена Citrullus vulgaris, једногодишња зељаста биљка, у ствари поврће из породице бундева у коју спада и краставац. Пореклом је из тропских области Африке. Према неким подацима које наводи Дејвид Ливингстон (1813–1873), британски лекар, мисионар и велики истраживач Африке, изворно потиче с руба пустиње Калахари. Он је ову биљку необичних и укусних лоптастих плодова, која врежама пузи по тлу, 1850. године ту нашао у изобиљу и одушевио се укусом.
И као салата и као посластица
Верује се да је прво узгајање лубенице као домаће врсте почело у Египту, а потом се проширило по целом свету. Највећи произвођачи лубеница у свету су Кина, Турска и Русија, а међу европским земљама предњаче Грчка, Италија и Шпанија. Постоји више врста лубеница насталих укрштањем, а разликују се по величини, облику, боји плода који може да буде наранџаст или чак жут. Све садрже мноштво корисних састојака, а нискокалоричне су. У саставу плода има највише воде, чак 90 одсто, врло мало беланчевина и воћног шећера, па је лубеница погодна за дијеталну исхрану. Садржи каротине, витамине групе Бе и мало витамина Це. Наравно, лубеница садржи и минерале попут калијума, магнезијума, фосфора, калцијума, цинка, гвожђа и бакра. Извор је бета-каротена и ликопена.
Због слатког, сочног, јестивог плода лубеница се користи у исхрани у готово свим земљама света. На нашој трпези најчешће се налази од јуна до августа као посластица.
Али, пошто је према агрономској подели, ипак, поврће, не би било на одмет пробати је послужену као, рецимо слано предјело – као штапиће увијене у пршуту или као салату уз печење исечену на коцкице с листовима свежег босиљка или ситно исеченог першуна и јаког белог сира тек благо преливену маслиновим уљем.
Јабука за царску слату
За парадајз, Solanum lycopersicum, научници кажу да је вишегодишња биљка из породице помоћница и спада у воће. Али, састав ћелија указује и да је у блиском сродству с дуваном, паприком, кромпиром, патлиџаном. Како није сладак као плодови које називамо воћем, с кулинарске тачке гледишта парадајз је поврће и најчешће се служи као салата или се користи за кување, а не као посластица попут већине воћа.
Успева у умереном климатском појасу као једногодишња биљка длакаве и лепљиве дрвенасте стабљике и лишћа, достиже висину и до три метра и често се успиње као пузавица уз друге биљке. Цветови су ситни, жућкасте боје, с пет зашиљених латица. Плод парадајза у почетку је зелен, а сазревањем добија загаситоцрвену боју.
Утврђено је да парадајз има благотворно дејство на здравље. Плод парадајза богат је витамином Це, каротином, витамином Бе1, а има и витамина Е, али и знатних количина калијума, мангана, гвожђа, бакра, као и ликопен, један од најзначајнијих антиоксиданса. Сок од парадајза посредством калијума снижава крвни притисак, а повећава излучивање желудачних и цревних сокова, што олакшава варење.Потиче из Јужне Америке, тачније из Перуа. Генетички докази указују на то да је предак парадајза била зељаста биљка ситних зелених плодова која је успевала на перуанским планинама. Од те биљке, према наводима научника, настало је десетак врста парадајза које знамо данас. Ипак, поузданих података кад је врстаSolanum lycopersicum пребачена у Мексико, где је у праисторијско доба узгајана за исхрану тамошњег народа, нема.
Верује се да је парадајз на Стари континент донео шпански истраживач и освајач Фернандо Кортес (1485–1547) средином 16. века, мада постоје оправдане сумње да су Европљани за њега сазнали много раније и да га је још 1493. године открио италијански морепловац Кристифор Колумбо (1451–1506).
Најстарији запис о парадајзу, а уз то и стручан, потиче из 1544. године, а сачинио га је италијански лекар и ботаничар Пјетро Андреа Матиоли. Случајно или због изгледа који га је подсећао на познато воће, ботаничар је парадајз назвао „pomo d’oro”, што значи „златна јабука”.
Иако је основа најомиљенијих и најцењенијих салата уз месне гурманлуке и један од најзаступљенијих састојака у бројним јелима, као посластица парадајз није нашао сродан додатак или зачин који би га учинио непоновљивим слатким ужитком.
Ипак, свеже убран са стабљике, јединственог, помало опорог мириса, изазов је за праве љубитеље и они посежу за њим приносећи га устима баш као јабуку.
Аутор:
С. Делибашић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Wed, 06/07/2011 - 10:04
#1
Manolo Blahnik
On design, multi-level crisscross weave and Manolo Blahnik around the ankle to bind belt is inherited the Rome of Manolo Blahnik Canada sexy enchanting and cool shoes are fashionable, send out the Manolo Blahnik Sandals people cannot be ignored the existence feeling, will be women's independence temperament Cheap Manolo Blahnik Sandals full expression.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
