3320 25. 9. 2015.
Живот пише драме
ЛОПТОМ ПРЕКО МОРА
Јаке струје одвукле су Душана Кекића далеко на пучину. Кад год је покушао да заплива према обали, вода га је као орахову љуску бацала натраг. И тако сатима...
д раја до пакла и назад... Тако би, отприлике, могао да се опише један сасвим обичан, летњи дан на мору, који је Београђанину Душану Кекићу, његовој пријатељици Маји Ступалов и бројним друговима и рођацима могао да се претвори у дан највеће трагедије. А све је почело као прича из бајке, када је друштво из Београда, на летовању у Сутомору, одлучило да дан проведе на Ади Бојани. Дивно сунчано јутро, тиркизно море и зелена река, дуга песковита обала и ведро расположење, обећавали су дан за незаборав. Нажалост, на неки начин то је и био. Дан који ће наши јунаци памтити целог живота. – Прошлог лета, почетком августа, Маја и ја смо из Београда отишли у Сутоморе – сећа се Душан. – Тамо су нас дочекали Никола и Тијана Попадић, мој брат и сестра од стричева и њихови родитељи, а намеравали смо да се на мору задржимо најмање две недеље, до петка, 13. августа. Све до тада време смо проводили свакидашње, као и увек када сте на мору, уз купање и сунчање. Жеља за променом највише је и допринела да кренемо на овај излет, не слутећи да би могао да нам промени и сам живот.
руштво је желело да дан проведе на ушћу Бојане у Јадранско море, прекрасном острву познатом по нестварним бојама и предивним плажама. Најпре су свратили у Улцињ да купе неке ситнице, а на списку се, између осталог, нашла и једна обична лопта за одбојку, која ће само неколико сати касније имати пресудну улогу у спасавању Душана Кекића. – Преподне смо провели у сунчању и купању у плићаку – прича нам Маја о најтежим тренуцима свог живота. – Око тринаест сати, Никола и Душан играли су одбојку у води, док смо ми лежале на плажи. У једном тренутку, Душан се пожалио да га хвата грч у десној нози, па је Никола пришао да му помогне. Није било ништа драматично, јер су стајали у плићаку, свега неколико метара од обале. А онда је почело нешто што не могу ни данас лако да објасним. На тренутак се све ускомешало, чула сам повике људи да се неко дави, Тијана и ја смо скочиле као опарене и унезверено гледале место на коме су доскора стајали наши пријатељи. Тамо их више није било.
Иако су били заједно, морска струја која се појавила изнебуха, раздвојила је Николу и Душана. Првог је почела да одвлачи на исток, ка Албанији, а другог на запад, према Улцињу. У почетку им је све то некако било и забавно, али је ситуација почела драматично да се мења. Струја је била све јача, песак под њиховим ногама се одрањао, а покушај да се домогну обале био је све тежи. Душан је приметио брод иза леђа, али му је пажња углавном била усмерена ка брату који се губио из вида.
Илустровала Тања Милатовић
– Гледам неку ужурбаност на обали, али нити ме ко види, нити ме ко чује – присећа се Душан. – У једном тренутку струја мења правац, поново видим у даљини кафић у коме смо седели, плутам паралелно са обалом Аде Бојане и гледам све ређе кућице и људе на плажи. У два наврата панично покушавам да допливам, али ме вода све више одвлачи. У једном тренутку видим и чамац пред собом, вероватно један од оних који су кренули у спасавање, али бука његових мотора спречава да ме било ко чује. Тек тада сам се озбиљно забринуо, био сам све уморнији, а тешкоће ми је задавала и лопта коју сам све време вукао са собом. Премештао сам је из руке у руку, ометала ме је у пливању, али сам се за њу држао као за једину сламку спаса. На крају је тако и испало.
рава драма владала је и на обали. Људи су усплахирено гледали ка пучини све док се није пронео глас да је неки брод покупио људе из мора. Маја је успела да ступи у везу с посадом и тражила да јој кажу имена спасених. Када су поменули Николу, пао јој је камен са срца, јер је веровала да је и Душан с њим. Међутим, десетак минута касније брод је приспео на обалу само с Николом. Немо га је погледала, али је он само тужно одмахнуо главом.– У том тренутку, мој свет се срушио! – признаје Маја. – Тек тада сам почела да слутим оно најгоре, а последња нада била ми је управо та одбојкашка лопта. Ако је нађу без Душана, знала сам да је све готово.
Сати су пролазили, сунце се све више прибијало западу, а на обали је свако преживљавао своју муку. Најтежи тренутак његових другара био је када су морали да напусте Аду и врате се у Сутоморе без икаквих новости. Та ноћ, каже Маја, била је агонија без краја. Требало је да нешто јаве и Љиљи, Душановој мајци у Београд, али за тако нешто нико није имао снаге. Напослетку, одлучили су да то одложе за јутро.
– Ни данас не знам шта ми је све током ноћи пролазило кроз главу – прича Маја. – Била сам ван себе, избезумљена, уплашена, скрхана болом... Знала сам да нада умире последња, да чудо увек може да се догоди, али ме је та дуга, мрачна ноћ, потпуно дотукла. Ноћ коју никада у животу нећу заборавити.
ред сам сумрак, Душан је решио да покуша још једном. Уморан од махања и довикивања, гладан и жедан, успео је некако да лопту убаци у шортс и заплива ка месту где је приметио да се укотвио један рибар. Дуго је пливао, али су све јачи таласи почели да му задају тешкоће. Успео је само да стигне да види како рибари подижу сидро и како се чамац бесповратно удаљава ка обали. Дуги ноћни сати споро су пролазили, Душан је дремао, а вода га је будила. Неколико пута талас би га преклопио, напунио му уста водом, више пута је и повраћао. Мучила га је жеђ, још више зебња. Вода је била све хладнија, ноћ све мрачнија. Последња нада била му је једна бова-светионик, коју је приметио и до које је желео пошто-пото да стигне. Надао се да ће се барем за њу некако прикачити, да ће се уз њу мало одморити, али морске струје поново су биле неумољиве. Када год би јој пришао, струја би га враћала.
Док су његови другови плакали, Душан је певао! Певао је све оне песме које је волео, гледао најлепше небо које је дотад видео, сањарио и размишљао. Иако је вода била све хладнија, а његово тело све укоченије, нада га није напуштала. Знао је, наравно, да постоје физичке границе, да његов организам неће моћи дуго да издржи, али му је небо уливало снагу. Било је све светлије, звезде су хитале на починак, а ново јутро, веровао је, промениће све.
еђутим, његовим друговима у Сутомору ново јутро донело је нови, још већи пакао! У девет је требало да се одлучи како да се ова вест саопшти Душковој мајци која има само њега. Решили су да овај непријатан задатак препусте полицији, али су одмах обавестили и Мајину мајку. Њена једина улога је да одмах након доласка београдске полиције оде до Љиље. Да је утеши, охрабри... Ако је то уопште могуће. Скоро истовремено драма на пучини коначно креће у другом правцу. На отвореном мору, дубоко у албанским водама, Душан на све могуће начине покушава да привуче пажњу рибара у даљини. Струја и даље ради свој посао, не да му да се приближи, али спас долази с леђа. Рибарски чамац с тројицом људи застаје на свега десетак метара и они згрануто гледају човека у мору! Браћа Прика, албански рибари из села Ђистин, не могу да верују. Свакојаких су се чуда нагледали на мору, свашта су видели и доживели, али живог човека тако далеко од обале дотад нису.
Уносе га у чамац, питају на енглеском да ли је гладан, жедан, може ли да устане... Душан све може, све хоће, а у ствари не може ништа. Масирају му тело бело као креч, облаче му неке мајице да се угреје, напослетку крећу ка обали. О свему обавештавају албанску полицију која долазе по њега. Кажу му, дечко немој да се плашиш и да имаш неких предрасуда према нама, све ће бити у реду. Али, најпре је требало обавестити колеге у Црној Гори, јавити радосну вест, обрадовати пријатеље и родбину.
аја, која целу ноћ није ни тренула, напослетку се предала. Ни сама не зна колико је спавала када ју је у кући пробудио општи врисак. Прва помисао, готово је! Срећом, Тијана је дошла с другачијом вешћу. – Мајо, жив је, жив! – вришти и скаче као суманута.
Низ Мајине образе крећу бујице суза, суза које ни данас не може да заустави.
– Била је недеља, 8. август, летња Света Петка – каже с осмехом. – Само му је она помогла. И лопта, наравно, коју ћемо заједно до краја живота чувати као амајлију.
Душан је у води провео 23 сата. Лекарски прегледи показали су да нема последица. Потрага за њим трајала је од тренутка када је јављено, па све до 22.30. Ипак, није прошла без резултата. Само пола сата пре него што ће бити прекинута, из мора су извучена двојица невољника. Један је из Београда, други из Сремске Митровице. Нико није видео када их је вода повукла на пучину, а спасени су само захваљујући потрази за Душаном.
Аутор:
В. Арсић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
