3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
ЉУБАВНА ПРИЧА
осле дугог и окрепљујућег сна, Роберто се пробудио и почео да се тегли као мачак. Теглио се, теглио, а заправо је покушавао да се сети мисли која је почела да га прати од часа када је ступио у овај град. А онда, док се туширао, та мисао се појавила као бледи одсјај наспрам таме испод његових капака: „Сви они”, помислио је, „имају исте очи”. И не само очи, схватио је, већ и начин на који су га гледали – мало искоса, полуокренуте главе, као да су покушавали да га разазнају између сенки дрхтавог лишћа младих бреза. Исто је било са властелином код којег се упутио одмах после доручка. Властелин је претходног месеца у престоничким новинама објавио оглас у којем је тражио кућног учитеља за своју децу. Такви огласи нису били реткост и ништа необичног не би било у томе да у њему није постојала ставка којом се од учитеља није само очекивало да подучава властелинову децу, него и да их одвикне од претераног читања, „од којег”, писало је у огласу, „нема никакве користи, већ погубно утиче на вид, криви кичму и уопште делује лоше на човеков мисаони склад”.
То је био изазов којем Роберто није могао да одоли. Наиме, људи обично нису штедели да би им деца почела да читају, а особа која је дала оглас нудила је позамашну своту за нешто сасвим супротно, нешто о чему Роберто до тада није ништа чуо.
Сео је, написао молбу и послао је на наведену адресу. Искрено речено, није се уопште надао да ће бити изабран јер је, иако добар учитељ, био још млад. Изгледа, међутим, да су му звезде биле наклоњене или да је, што је много вероватније, ретко ко био заинтересован да дође у овај град скоро на крају света. И тако је сада Роберто седео у трпезарији властелинске палате и знојио се под искошеним погледима властелина и његове жене. Уста су му била сува и чинило му се да ће се ускоро онесвестити од недостатка ваздуха. У глави му је тутњало и када је властелин најавио долазак своје деце, Роберто се подиже са столице као осуђеник који чека да му судија прочита своју одлуку. Затворио је очи и наредио себи да се истог часа нађе негде далеко, рецимо у Северној Африци, али када их је отворио, и даље се налазио у властелиновој трпезарији. Властелин је управо завршио с пребројавањем своје деце и рекао:
„Сви су ту осим десетог детета а због ње се све ово дешава. Сигурно не може да се одвоји од књиге коју чита.”
том тренутку зашкрипала су велика трпезаријска врата и властелин рече:„Ево је, најзад стиже наш књишки мољац”. Остала деца почеше да се смеју и ударају по бутинама, а Роберто, када се осврнуо, остао је без речи. Девојчица или девојка, није био сигуран, доиста је наликовала на књишког мољца. Лице јој је било бело и готово прозирно, поуздан знак предугог боравка у затвореној просторији с књигом у рукама. То лице је, међутим, указивало на још нешто, на то да би оно потпуно скапало уколико га неко силом одвоји од књига, а то сигурно, помислио је Роберто, неће бити он. Не би он никада, поготово не тако нежном бићу, забранио да чита. Једино би јој одредио прави пут којим би као читалац требало да се креће. Насумично читање може да угаси жеђ за књигом, знао је Роберто, али од тих књига мало шта је остајало у читаочевој свести; читање, пак, које следи одређени ред ствара ред и у читаоцу, односно постаје оруђе знања и води на пут стицања животне мудрости. Наравно, ништа од свега тога није рекао властелину и његовој љубопитљивој жени и, пошто што се представио деци, повукао се у своју собу да би припремио списак књига, свезака, мапа, оловака, бојица, лењира и осталог школског прибора које је властелин требало што пре да набави, заједно са школском таблом.
Тако је почео Робертов живот као породичног учитеља. До тада је радио само у школама, приватним и државним, и сада му је све изгледало необично. Ујутру је устајао знатно касније него док је био у државној служби, потом би појео обилан доручак и тек тада одлазио у собу у приземљу, где су сместили све ствари које су биле неопходне за ђаке, заједно са зеленкастом школском таблом. Убрзо су им се придружиле три ћерке њихове пријатељице хипотекарке, а неколико дана касније у разред је ушао син главног баштована, старији од свих осталих ученика, тако да је Роберто њему одредио посебно место које је одговарало десетом разреду. Осталу децу поделио је у четири групе различитих узраста. До тада још није нашао начин како да девојчицу звану Књишки Мољац одучи од дружења с књигама. Како је време пролазило, он је, у ствари, све више схватао да је њена љубав према књизи искрена, без обзира на то што су јој књиге и читање често представљали заштиту од стварности.
аиме, Роберто је брзо научио једну ствар – када си кућни учитељ, онда увиђаш да си, хтео то или не, постао нешто као почасни члан породице. Тако се он, и не знајући како, нашао у улози блиског пријатеља властелинове жене, а самим тим и девојчице зване Књишки Мољац, која је била мајчина љубимица. Једне вечери служавка пренесе Роберту позив властелинове жене да је што пре посети у њеним одајама. Роберто је прво морао да прегледа и оцени домаће задатке које је тог преподнева задао својим ученицима, тако да су многобројни сатови у кући сложно откуцавали десет пута када је стигао у њене одаје. Тамо је била и њена љубимица, Књишки Мољац. Њена мајка и она су седеле на кревету, загрљене, и горко су плакале. Из њихових искиданих и једва чујних речи Роберто је напокон успео да разуме зашто је властелин толико желео да Књишки мољац престане да чита књиге. Он је, наиме, одавно наумио да је примора да се уда за Бруна, јединог и не баш превише паметног сина грофа од Опортуније, грофовије смештене на далеком северу земље. Тај Бруно је једва умео да чита и пише и зато сматра, јецала је властелинова супруга, да су књиге његови лични непријатељи и уништава сваку која му дође под руку. Давид Албахари (рођен 1948), писац, есејиста и преводилац. Рођен у Пећи, највећи део живота проводи у Земуну који је описао као чудесно поприште збивања у својим причама и романима. Прву збирку приповедака, „Породично време”, објавио је 1973. године. Уследили су бројни романи и збирке приповедака, есеја роман за децу, драме, књига поезије. Давид Албахари, поклоник рокенрола, поп културе уопште и источњачког погледа на свет и живот, освојио је многа књижевна признања за своја дела („Андрићева”, „Нинова”, „Виталова” награда...), а његове књиге објавили су најугледнији светски издавачи на великом броју страних језика. Међу најзначајнија Албахаријева дела спадају „Судија Димитријевић”, „Мамац”, „Гец и Мајер”, „Фрас у шупи”, „Снежни човек”, ,„Пијавице”, „Ћерка”, „Мале приче”... |
Он сам вероватно ништа, одвратила је властелинова супруга, али моћи ће свашта да уради кад је љубав на његовој страни.
а, каква љубав, хтеде да каже Роберто, али тада угледа лице Књишког Мољца, обасјано неким унутрашњим сјајем. Гледала га је искоса, с полуспуштеним капцима, и Роберто зачас замисли како ходају заједно поред реке и читају једно другом песме и приче из неких сасвим нових књига, и он онда полако, сасвим полако крену према њој а она полако, сасвим полако крену према њему.И ту их ми напуштамо, јер се у наставку ове приче све догађа као и у осталим причама о правој љубави. Неке ствари доиста не треба понављати.
Илустровао:
Славко Крунић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
