3320 25. 9. 2015.
СРЕМСКИ БРАНКОВИЋИ, ПОСЛЕДЊА СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА ДИНАСТИЈА
ЉУБАВ,
Потомцима најомраженије личности народног предања запала је најнезахвалнија улога у нашој повести. Да, слепи, у прогонству негују успомену на пропалу државу...
рпска средњовековна државност прошла је кроз разне етапе: од сјаја и раскоши за време Немањића, преко економски снажне, али ипак вазалне државе деспота Стефана Лазаревића, до агоније и смрти која се поклапа с временом владавине династије Бранковића, потомака гласовитог Вука Бранковића, једне од највећих жртава народног предања и колективне свести. Последњи владари из ове династије, након што су падом српске државе, јуна 1459. године, постали бескућници, након дугог лутања скрасили су се у угарском Срему, због чега ће и понети назив сремски Бранковићи. Како је опадала политичка моћ српске државе у средњем веку тако је, чини се, опадало и занимање каснијих нараштаја за ту епоху. Данас је број оних који знају за дела краља и цара Душана Силног (1331–1355) несумњиво вишеструко већи од броја оних који би могли да нам кажу коју реч о слепом деспоту Стефану Бранковићу или о његовом брату слепом Гргуру.
Злочин у Токату
Године 1427. деспота Стефана Лазаревића (1389–1427), на престолу је наследио његов сестрић Ђурађ Бранковић (1427–1456). Иако је имао три сина, стицајем трагичних околности, још за његовог живота избор наследника свео се на најмлађег сина Лазара. Наиме, због Ђурђеве противтурске политике, на Васкрс 1441. године, по налогу султана Мурата II (1421–1451), ослепљена су двојица старијих синова, Гргур и Стефан, који су се као таоци налазили у анадолијском граду Токату. Снажни утисак који оставља овај сурови чин појачан је чињеницом да је Мурат II био ожењен Маром, Ђурђевом кћерком и сестром ослепљених принчева који ће, 1444. године, у размени заробљеника поново стићи у Србију.
Тако је, 1456. године, нови српски владар постао Лазар Бранковић. Десет лета пре ступања на престо, склопио је династички, уговорени брак с Јеленом Палеолог, нећаком византијског цара Јована VII (1425–1448) који је зету доделио и знаке деспотског достојанства. Лазар Бранковић је уједно и последњи српски владар који је титулу деспота добио од Византије. Његови наследници ће, у измењеним историјским околностима, ову титулу примати из руку угарског краља. Ступивши на престо Србије деспот Лазар је одмах искористио прилику насталу династичким превирањима у суседној Угарској, те својој држави припојио Ковин и нека утврђења на левој обали Дунава. Било је то последње проширење српске државе пред вишевековни нестанак са политичке карте.
Поред надолазеће османске опасности велие невоље представљале су поделе настале по питању односа према освајачу. Док су једни заговарали беспоштедну борбу, други су предлагали помирљиву политику и преговоре. Раздор није заобишао ни владарску породицу. Смрћу Ђурђеве удовице, Ирине Кантакузин (Проклета Јерина из народног предања), нестаје последња особа која је породицу могла да задржи на окупу. Земљу одмах напуштају: њен син, слепи Гргур, кћи Мара, бивша султанија која се у међувремену вратила у земљу, и Иринин брат, Тома Кантакузин. Султан је с великом радошћу прихватио пребеге.
У Србији остају деспот Лазар и његов брат, слепи Стефан, који планирају да Турцима пруже отпор ослањајући се на Угарску. Поред њих, велику улогу на српском двору имао је Михаило Анђеловић, потомак угледне византијске породице из Тесалије, рођен од мајке Српкиње. Занимљиво да ни он није избегао страховите поделе тог времена које су раздвајале и најближе. Наиме, његов брат Махмуд, рано отет и потурчен, изградиће завидну каријеру званичника у Османском царству, а успеће се и до звања великог везира.
Од немила до недрага
Деспот Лазар изненада умире 1458, после само две године владавине, а околне земље у овоме виде повољан тренутак за ширење на рачун Србије. Босански краљ Стефан Томаш запоседа богато рударско место Сребреницу и једанаест оближњих утврђења, а папство и угарски краљ покушавају да се наметну као „заштитници” онога што је од Србије остало. Власт у Смедереву, које је у то време било престоница државе, преузима трочлано намесништво које сачињавају слепи Стефан, Лазарева удовица Јелена и поменути Михаило Анђеловић. Док су Стефан и Јелена желели да се приближе Угарској, дотле је Михаило излаз из тешке ситуације видео у сарадњи с Турцима. Зато су он и његове присталице допустили једном турском одреду да уђе у Смедерево и истакне своју заставу. Међутим, било је доста оних којима се то није допало, па су ускоро Турци побијени, а Михаило утамничен.
На чело државе постављен је слепи Стефан који није напуштао план сарадње са Мађарима чију подршку је уживао. Турци му, као свог притивкандидата, супротстављају слепог брата Гргура и доводе га у Крушевац , априла 1458. године. Настаје мучан тренутак у коме двојица рођене браће, обојица ослепљени, постављени од туђина у сопственој земљи, постају марионете. Нови турски напади додатно потресају ионако нестабилну државу наговештавајући скори крај.
Последња сламка спаса био је брак кћерке преминулог деспота Лазара и Стефана Томашевића, сина босанског краља Стефана Томаша. Брак је, под покровитељством Угарске, закључен у марту 1459. године. Стефан Томашевић преузео је власт, а несрећни Стефан прогнан из земље. Ове дипломатске активности на релацији Србија–Босна–Угарска само су убрзале поход Мехмеда II Освајача (1451–1481) који преко Софије и Поморавља долази под Смедерево и, након што је договорено да Стефан Томашевић с породицом може безбедно да се пову;е из опседнутог града, улази у српску престоницу 20. јуна 1459. године. Српска држава уснула је на више векова. Када поново буде отворила своје очи, увелико ће тећи 19. век. Октобра исте године, у манастиру Хиландару где је примио монашки постриг и име Герман, умире слепи Гргур, наџивевши тако за кратко државу коју је напустио.
Прогнани деспот Стефан најпре се склонио у Будим, па у Хрватску, код своје сестре Катарине, удовице грофа Улриха Цељског. Одатле иде у Албанију где се жени Ангелином, кћерком обласног господара Ђорђа Аријанита Комнина, којој није сметао мужевљев телесни недостатак. Штавише, како извештавају оновремени извори „она ништа није марила за његову слепоту него га је веома волела”. По савету свог утицајног пашенога Ђорђа Кастриота Скендербега, Стефан одлази у Венецију и тамо од фурланског грофа Леонарда купује замак Београд, југозападно од Удина.
У великом али оронулом замку породица је живела у тешкој оскудици примајући повремено помоћ од Венеције и Дубровника. Из овога периода потиче и једно писмо којим се глава породице Бранковић обраћа Дубровчанима, и то непосредно пред смрт коју као да је предосећао. Свестан да својој породици –коју, осим супруге Ангелине, чине још и деца Ђорђе, Јован и Мара – нема много тога да остави, моли Дубровчане за помоћ, позивајући се на старо пријатељство српских владарских кућа са градом на Јадрану. Стефаново тегобно овоземаљско путешествије завршава 1476. (негде се као година смрти наводи 1477) године, а он само неколико година од смрти бива проглашен светим.
Значај Крушедола
Како су расељеним Србима на тлу Угарске биле потребне јаке личности које ће радити на њиховом окупљању, тако је и мађарски краљ Матија Корвин тражио управо такве преко којих ће придошлице боље укључити у одбрамбени систем своје земље. Стога 1486. године у Срем позива Ангелину са синовима којима даје деспотске титуле. Породица са собом доноси и мошти свог оснивача. За седиште је одређен Купиник (Купиново) око којег је живело много српског живља, где је пупила нова нада о поновном освајању матичне земље.
Основао га је, између 1509. и 1516. године, Ђорђе Бранковић (у монаштву назван Свети Максим) са својом мајком Ангелином, уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја
Ђорђе се у међувремену замонашио добивши име Максим па је на месту политичког вође Срба у Угарској остао његов брат Јован. Он је с великим жаром учествовао у борбама против Турака, било на страни Угарске било на страни Венеције, подгревајући наду у ослобођење Србије. Ипак, политика великих сила није ишла у том смеру, па је 1503. године потписан мир са Турцима чиме је потврђено њихово господарење над Србијом. Деспот Јован, последњи владар из династије Бранковића, умро је крајем 1502. не дочекавши да присуствује овом, по Србе у Угарској, више него разочаравајућем дипломатском чину. Његов брат Ђорђе, односно монах Максим, каснији носилац митрополитског звања, упокојиће се 1516. године, а за њим и мати Ангелина. Тачна година њене смрти није утврђена, а најчешће се помињу 1516, 1517. или 1520. година.
Последњи Бранковићи су, делујући на пољу духовног и политичког окупљања Срба у средини где је превладавала друга вера, стекли велике заслуге. Они су јачали немањићке традиције и историјску свест народа која је у таквој средини лако могла да буде потиснута. Ово деловање било је праћено многим ктиторским подухватима. Одмах по доласку у Срем изграђена је или обновљена Црква Светог Луке у коју су положене мошти Светог Стефана. Овај чин био је значајан и yбог тога што је култ светих моштију, одавно раширен међу Србима, на овај начин добио нова жаришта.
---------------------------
Змај Огњени Вук
Овај, не без разлога опевани српски јунак био је ванбрачни син Гргура Бранковића, касније монаха Германа. Рођен је 1438, само три године пре него што ће, у далекој Анадолији, сурови џелат одузети вид његовом оцу. У почетку је био на страни Турака, али је за време једног боравка у угарском Београду, када је преговарао о условима мира, променио страну и од тада био љути противник Османлија. С којом усрдношћу је испуњавао војнички позив најбоље говори његов надимак – Змај Огњени Вук. Угарски краљ га је именовао деспотом даровавши му поседе којима су некада управљали његови преци (Беркасово, Купиник и Ириг). ВиШе од двадесет година успешно је ратовао на разним бојиштима. Нарочито велике успехе бележио је против Турака. Повремено је водио и преговоре са њима, а у једном тренутку чинило се да је султан спреман да се одрекне једног дела Србије у замену за одређене уступке, али од тога није било ништа. Године 1475. угарска војска је освојила Шабац док је деспот Вук продро у Босну. Наредне године опседао је и Смедерево, али без успеха.
По моделу средњовековног јунака, обдареног снагом и неустрашивошћу, али и хришћанском врлином, предање му је поред бројних јунаштава приписало и градњу Цркве Светог Николе код Сланкамена, као и градњу манастира Гргетега. Његова смрт 1485. године била је велики губитак за Србе, али и за Мађаре који су, захваљујући њему и његовим ратницима, успевали да Турке задрже на Дунаву. Епска дружина сачињена од Марка Краљевића, Милоша Обилића, војводе Момчила и других добила је новог члана.
------------------------
Најзначајнија задужбина сремских Бранковића је манастир Крушедол, грађен у периоду 1509–1514. године у којем су, поред моштију Светог Стефана, последње почивалиште нашле и мошти касније канонизованих Ангелине, Јована и Максима. Од осталих фрушкогорских манастира готово да нема ниједног чија се обнова или изградња не везује за неког члана ове породице, било да о томе говоре историјски извори било народно предање.
Аутор:
Марко Пиштало
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
