3320 25. 9. 2015.
СВЕ РИБЕ СРБИЈЕ – СМУЂ
ЛИСАЦ
Кад уловите два смуђа, једног вратите у воду. На уловљена три, вратите два и тако редом. На четири, вратите три... и спасите своју душу
асни новембар је право време да се напише прича о смуђу. Површинска и друга бела риба повукла се на скровита места, у кртог, и стакленооки речни вук, најцењенија, а за многе и најукуснија риба дунавског слива, постаје све гладнији и све мање опрезан. Дани су кратки, јутра магловита, касно свањива и брзо се смркава, светлост је расута, што је таман како је богоугодно, јер смуђ не воли јако светло. Он је риба тврдог дна и најрадије обитава тамо где има препрека, без разлике врсте. Лови током целог дана, али је најживљи у свитање и у сумрак. Јесењи и зимски месеци, када температура не прелази пет степени, стога су најпогодније доба за излазак на воду са љутом намером да се надмудри та свирепа, опрезна, лукава, немилосрдна грабљивица. И ноћни риболов смуђа уме да буде занимљив, тамо где је таква навада дозвољена, мада риболовни пуританци њу не сматрају посебно спортском, а још мање етичном. Али, ко за то не мари, зна да смуђ боље ради при светлости месеца, уз осветљене кејове или при вештачком светлу са брода или чамца. Смуђ је врло распрострањена риба евроазијске континенталне плоче. Стручњаци кажу да се као врста појавио релативно касно, у доба отицања Панонског мора, и с временом се полако ширио и према Азији и према Скандинавији, чак до поларног круга. Доспео је и до Америке, а радо залази и у бочате делове Балтика, Црног мора и Каспијског језера. По другој теорији он води порекло из реке Елбе која се улива у Аралско море. Шта год од тога било тачно, у Србији смуђ живи и успешно се размножава у водама дунавског слива, а вештачки је насељен и у многе друге овдашње токове и акумулације. Он је риба из породице гргеча. Јавља се у два варијетета: већи, многобројни и чешћи је обични смуђ (Stizostedion lucioperca; капитални примерци нарасту од 8 до 10 килограма), а ређи, мањи и малобројнији је смуђ камењар (Stizostedion volgensis; он ретко нарасте преко једног килограма).Протегљасто тело му је обложено оштрим, храпавим крљуштима, као да под прстима осећате фини шмиргл-папир. Има шиљату главу са нагло сведеном губицом, и заиста подсећа на вука: у устима крије шест очњака дерача којима хвата и смртно рањава плен, а осталим зубима их потискује према ждрелу. Смуђ дословно усисава ситну рибу, попут какве вакуум-машине, што је посебно важно да се зна при лову на вештачке, силиконске мамце, воблере и друге варалице. Уколико му при првом ударцу не дате жустру контру смуђ ће испљунути такав мамац, а уколико га, пак, ловите на живу или мртву рибицу, на репић или на парче, „мувањем” или дубинским методом, можете га слободно пустити да почне да гута, па тек онда га реским, кратким покретом закачити удицом. Смуђ одлично види (стручно се каже да има врло развијен tapetum lucidum слоја судовњаче ока) и због тога га је лакше преварити у непрозирнијим, дубљим водама и при мањку светлости.
Велика је скитара, стално мигрира у потрази за ситном рибом, али се по правилу враћа на место непочинства, има своја омиљена ловна места и више од половине успешног риболова зависи од тога да ли сте „напипали” подручје на ком се тренутно налази. Обично је тамо где се окупљају јата ситне рибе, на спољним кривинама река где је обала окомитија и ток нешто бржи, око ртова који мењају смер воде и праве вртлоге па се ситне рибе у савладавању водене снаге пресијавају, у зимовницима, око мостова и потопљених бродова, стабала и брежина, камених потпора, стена, напера, спрудова и других препрека, затим у кршевитим рупама иза којих се нагло мења дубина... Смуђ готово никада не излази на чисто дно, али ако се то којим случајем и догоди тада врло ретко хоће да узме понуђени мамац јер се на таквим местима и не храни. Незрели примерци држе се јата, у њему се осећају заштићенијим и боље лове. Како одрастају и полако сазревају њихова повезаност се смањује, па се окупљају само ради хајке на престрављени плен.
рупни примерци смуђа обично су усамљеници или пливају у пару, дочим смуђарци из истог легла стварају већа или мања ловна јата, у зависности од тога колико је богат ареал на којем лове. Боја смуђа, као и код других риба, зависи од околине коју настањује. На песку зна он да буде блед као албино, на камену обраслом шкољкама готово је црн, али је најчешће сиво-зелене боје са попречним тамнијим пругама. Не подноси високе температуре нити воли прејаке матице, најрадије лебди на неколико центиметара изнад тла у средње брзом току, при крају прелива или вртлога, муњевито нападајући све што му вода нанесе. Врло је осетљив, угине неколико минута по извлачењу из воде, а сасвим је неотпоран на хемијска загађења или мањак кисеоника, тада угиба први од свих рибљих врста. Ипак, захваљујући високој репродуктивности и прилагодљивости на многе типове вода (рибњаци, језера, мање и веће реке) није га могуће искоренити, чак ни упркос претерано високом излову (према неким изворима, у Европи годишње буде уловљено преко десет хиљада тона смуђа, што је чудо првог реда, будући да се смуђ углавном размножава природним путем, без знатнијег удела вештачког порибљавања).
Водени вук дословно лови у чопору. У насртљивом налету на јато ситних риба (због уског ждрела смуђ не напада крупан плен), страда све што се махнитим ловцима нађе у видном пољу. Недорасли смуђићи хране се ларвама инсеката, рачићима, пужевима, пијавицама и тек излеглим јединкама других риба, а старији, постајући тромији и опрезнији, више воле лак плен, ошамућену или мртву рибу. Смуђ и штука се не подносе и ретко када ћете их затећи на истом месту. Док штука више воли крајеве и мирнију воду, смуђ је стално окренут главом према струји, а у језерима према зонама дубље, свежије и хладније воде. Обали прилази ретко, по правилу у сумрак, а обавезно у прва два дана наглог раста водостаја. Тада га можете ловити испод самог чамца или на пловак са удицом намамченом живом или мртвом рибицом, а неки пут зна да се залети и на глисту или на неколико мувљих црва намењених белој риби. (Једном сам тако ухватио двокилаша.)
муђ се мрести у пролеће, при температури од осам до дванаест степени. У том раздобљу гладује, за њега не важи изрека да љубав на уста улази. Свадбени пир одвија се у најгушћем чкаљу, на претходно рашчишћеним местима или у дубоким, пошљунчаним јамама, где мужјаци, тамни од надошлих хормона, начине гнездо, у које потом женке полажу до 200.000 јајашаца по килограму телесне масе. После оплодње, тата смуђ надгледа јаслице током инкубације која траје између седам и десет дана. Смуђ је ретко када ханибал, напашће ситнијег сродника једино у недостатку друге хране. Расте сразмерно споро. Полно зрео постаје тек у трећој, понекад и у четвртој години живота, а живи, ако претраје мреже и удице, и до дубоке старости, једнаке људском пунолетству.Сам лов смуђа није посебно привлачан. Он је прелепа и врло укусна риба, али је слаб и тром борац, брзо се замори и преда. Мамац узима нагло и једва приметно, на врху штапа осетите само благ трзај и то је малтене све. Уколико га добро закачите нема ништа од величанственог искакања, жустрих и силних бегова, забијања у дно, увијања око сопствене осе, обмотавања око пањева или камења, чиме се служе друге уловљене грабљивице. Једина опасност при вађењу из воде су природне препреке, може се десити да заједно с рибом покупите неку грану или престружете струну (плетенице су по правилу боље од класичних најлона). Понекад се догоди да приликом извлачења водени вук од убода удицом и снажног стреса, јер није навикао да се уплаши и да га било ко у природној околини напада, доживи срчани удар, па из воде излети већ мртав хладан.
ехника лова смуђа није једноставна, при чему се обично каже да успех зависи од броја излазака. Будите упорни, неколико дана чини се да на местима на којима га обично ловите нема ни репа од смуђа, а онда одједном „прокине”, полуди, и за кратко време, ако се све сложи како треба, можете се сити наловити. Усавршавање нових поступака и техника лова, начина пласирања мамаца, као и сталног измишљања нових варалица (твистера, шедова, вормова, воблера), јер смуђ научи да препозна превару, траје непрекидно, али је истинску промену у приступу у лову те рибе 1967. године измислио Алберт Драшковић, наш човек по коме је поменута монтажа добила међународни назив. Суштину Драшковићевог патента чини оловна, „џиг” глава изливена око ушица удице. Удица се провлачи кроз рибља уста, затим кроз тело и излази на стомак, тек да јој вири врх. На основу тога развијени су сви каснији вештачки мамци, јер се на сличан начин постављају силиконске, вибрирајуће имитације рибица: смуђ напросто обожава вибрације реагујући на њих више бочном линијом него видом. На Драшковићев систем се, при рибљем репу, може везати и мања трокука, што трзај и закачињање рибе чини сигурнијим. Мамац се забацује штапом најосетљивијег могућег врха, способног да региструје благи „так” или титрај смуђевог ударца. Отежана удица мора да пропадне до дна, што се лако види по опуштању струне. Варалицу треба водити што спорије, што опрезније и пипавије, као да прстима претражујете терен. „Оживљавање” рибице врши се лаганим одскакивањем „џиг” главе од дна, и спорим намотавањем, при чему смуђ, осећајући да се по дну преврће и трза издишућа, болесна или рањена рибица по правилу узима мамац у пропадању а не у подизању. Следи егзекуција.
Из свега што сам исприповедао јасно је да нисам баш неки посебан љубитељ, а још мање мајстор лова те рибе. Без увијања ћу рећи да тај лов, а не саму рибу, сматрам прецењеним, јер су при његовој процени критеријуми благоутробија далеко изнад спортских, мада, правде ради, треба признати да је лов смуђа захтевна спортска дисциплина. Једноставно, смуђ је риба за искусну и пасионирану риболовну касту звану „смуђароши”. Што ме води закључку да је риболов величанствена људска склоност, и нагон, и страст, зато што свако има право на свој укус, наклоност, мерак, личну нијансу, па и на искључивост. Речни лисац прерушен у вука, кога, ради гордости појаве, називају и бароном, заслужује сваку пажњу и поштовање. Животни простор са смуђем деле велики и мали вретенар (лат. Zingel zingel, Zingel streber), о којима кружи глас да су толико укусни да их ни са пријатељима не треба делити. Такође, последњих деценија породица гргеча добила је у нашим водама још једног племенитог странца, америчког баса или пастрмског гргеча (лат. Micropterus salmonides), који се добро примио и све је омиљенија спортска риба канала, рибњака и старача Војводине.
рема старој причи, један од гастрономских специјалитета служених на царској трпези рускога двора чинили су пржени смуђеви образи. Укусан залогај, нема шта, баш онако дословно царски, али, нема више ни толико царева ни толико смуђева. Да бисмо се тако најели, био би нам потребан врбов сепет те племените рибе. Зато, кад уловите два смуђа, једног оставите за себе, а другог вратите у воду. Уколико уловите три, вратите два. На уловљена четири, вратите три. И тако редом, по предоченој више етичкој а мање математичкој формули. Знам да се тог принципа нико не придржава, али рекох и спасих душу своју!И зато, нека вам је на сласт и на знање – један смуђ за једног риболовца. Све преко тога је огрешење о природни склад, а ти су грехови неопростиви.
Аутор:
Михајло Пантић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
