3320 25. 9. 2015.
Аца Симић – важан човек нашег новинарства
ЛИЦЕ ИЗА ФОТОАПАРАТА
Пре њега није било фоторепортаже, он је документариста Београда и Београђана, наш први папарацо...
ад је почетком друге деценије прошлог века Александар-Аца Симић ступио у новинарство, код нас није постојала фоторепортажа, а у Европи је тек настајала. У „Политици”, „Правди” и „Времену”, водећим дневним листовима између два рата, готово да није било фотографија: тек понека, и то најчешће портрети снимљени знатно раније од догађаја о коме се извештава. Једноставно, тада штампа још није била спремна за нешто више од тога. Редакције нису имале потребе за фоторепортерима, само су повремено сарађивале са неколико њих, а и њима је неки други посао био главни. Свима, осим Александру-Аци Симићу. 
Позоришни трг у Београду док су још њиме тутњали коњи и аутомобили
Записи на полеђини
Аутор изложбе Дарко Ћирић није нашао обиље докумената за причу о Аци Симићу зато што је он био од оних људи који су увек у првом реду али никад због себе. Рођен је 1898. године, у Београду. Постоји податак да је почео да фотографише у четрнаестој, али није потврђен. Као дечак, у Првом светском рату прешао је са избеглицама и српском војском у Албанију. Одатле је, као и многи млади, послат на школовање у иностранство. У Паризу је завршио Националну школу декоративних уметности и почео да студира архитектуру. Апсолвирао је у Београду, 1923. године. Документа говоре да је од тада па до 1941. године објављивао фотографије у неколико листова, а најдуже у „Политици” – 18 година.
У бомбардовању 6. априла 1941. године погођена је зграда „Политике” и Симић је остао без посла. Кад му је понуђено место у тада основаном листу „Ново време” прихватио је. После ослобођења, комунистичка власт проценила је да је „Ново време” режимско гласило, и зато је Симићу забранила рад у новинарству. Та казна му је укинута тек 1952. године, захваљујући Владиславу Рибникару, доратном власнику и уреднику „Политике”, па је Симић постављен на место руководиоца фото-одељења „Борбе”, водећег информативног гласила Комунистичке партије Југославије. Последњу деценију живота провео је као пензионер. Фотографисао је за себе, сређивао своју архиву, и израђивао фотографије које је наменио Музеју града и другим установама. Преминуо је 1971. године.
Чоколадице из аутомата
Београд је био главна тема Аце Симића. Све га занима и све би о њему да забележи фотографијом: и поправку коловоза, и поливаче, али и политичке догађаје и културна дешавања између два светска рата. На полеђини сваке фотографије је њен опис. Иако их је бележио половином шездесетих година, значи и по неколико деценија по настанку фотографија, Симић ниједном није погрешно означио фотографисано место. Понекад је грешио у навођењу имена сликаних личности, а највише у одређивању датума фотографисања, што је разумљиво зато што се временске одреднице најлакше заборављају.
Записао је, на пример, да је угао улица Македонске и Нушићеве (тада Поенкареове и Скопљанске) снимио 1928. године, на шта указује и регистарска таблица аутомобила марке „фетон” у првом плану: број 1 означава престоницу, а мањи број – у овом случају број 8 – означава годину регистрације. Међутим, до 1928. године Београд је означаван бројем 33. Ако је фотографија снимљена 1938. године, на њој би требало да се види и Радио Београд. С обзиром на то да га овде нема, а да су 1928. године биле старе таблице, ова Симићева фотографија је загонетка.
Свака његова фотографија је и прича о животу Београда и Београђана: Светозар Максимовић Бонту цео живот продавао је књиге по улицама града, али само оне које је сам изабрао; на углу Његошеве и Улице краља Милана, на тезгама под сунцобранима, грађани прате игре на срећу; руски избеглица лепи плакате којима се најављује биоскопски репертоар; кућне помоћнице, чувене Словакиње – Зузе, неког понедељка или четвртка, у своје слободне дане, одмарају на степеништу Капетан-Мишиног здања; страћара у којој је живела Наталија Милошевић, једна од неколико балерина Народног позоришта које су добиле посао у Паризу; камиле су прошетале градом пре него што су наступиле у циркуској представи...
Четири босонога дечака
Проучаваоци његовог рада сматрају да су Симићеве фотографије основа наше политичке фоторепортаже, а историчари у њему виде поуздан извор за откривање чињеница из прошлости. На пример: краљ Александар излази из аутомобила пред Саборном црквом на Митровдан 1921. године како би честитао славу патријарху Димитрију, у томе му помаже ађутант зато што је краљ још изнемогао због покушаја атентата који је на Видовдан на њега извршио комуниста Спасоје Стевић. То је једина краљева фотографија са црним флором, за оцем, краљем Петром.
Фотографија на којој је забележено полагање заклетве регрута Коњичке гарде 1929. године сачувала је и њихову свечану униформу која је само за ту прилику преузета из магацина и у исти враћена одмах по завршетку свечаности. Детаљ са прославе Материца у Старом двору на Дедињу 1940. године прича о обичају даривања сиромашне деце, гостију краља Петра II, кнегиње Олге и осталих чланова краљевске породице. Те године је око 380 деце добило одећу, обућу, књиге, играчке и слаткише. На фотографији из 1926. године којом је Симић забележио сахрану посмртних остатака српских великана је и председник странке Никола Пашић, који је месец дана после тога преминуо па је ово један од његових последњих снимака.
Краљ Александар у посети патријарху Димитрију
Неколико дана крајем маја 1928. године Београђани су демонстрирали против италијанског полагања права на делове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на Истру и Далмацију, а на Симићевој фотографији сачуван је један призор. Атмосферу државног удара 27. марта 1941. године дочарава снимак групе грађана окупљених на углу Дворске и Улице краља Милана и кордона војника, учесника војног пуча.
А онда је почео Други светски рат. Аца Симић није одустао од своје теме, али, уместо фотографија окупаторских војника у Београду, смрти и страдања, Симић је показивао последице које је нанело немачко бомбардовање града, киоске затрпане немачким новинама, Београђане који чекају у реду за цигарете, четири босонога дечака, продавца семенки, док озбиљних лица ћаскају на улици, заробљенике који се враћају домовима, девојку која је с ранцем на леђима прелазила залеђени Дунав поред срушеног моста, минираног априла 1941. године...
У Симићевим портретима глумаца и писаца спојене су документарна и уметничка фотографија. Најбољи доказ јесте фотографија Радета Драинца, песника и новинара, из 1927. године. Драинац, у полупрофилу, седи за столом хотела „Москва” с пером у руци и чашом и сифоном соде на столу, значи са свим реквизитима које је свакодневно користио на том месту које је било његов радни и животни простор. Лик глумице Жанке Стокић познат је по Симићевим фотографијама, као и глумаца Чича-Илије Станојевића и Добрице Милутиновића. Портрет писца Јована Дучића из 1935. године, и портрет индијског песника и нобеловца Рабиндраната Тагоре кад је 1926. године био у Београду као гост југословенског ПЕН центра рађене су по свим правилима уметничких фотографија.
Човек на „циндапу”
Фотографије на којима се види Симић с фотоапаратом откриле су да је користио „мирофлекс”, немачки фотоапарат на склапање, такозвану „рајзе камеру”, путну камеру, с кожним визиром у облику хаубе. У часопису„Темпо”, који је тридесетих година излазио у Београду, објављена је фотографија испод које пише: „Он се сав унесе у апарат и због тога му се од главе види само – шешир (Александар Симић)”. На фотографији је фотоапарат који заклања лице човека зато што му је глава такорећи утонула у кожни заклон фотоапарата па му се види само шешир. На једној личној фотографији, насталој после Другог светског рата, Симић има фотоапарат марке „linhof”.
Јатаган мала – људи из картонског насеља
Симић је био препознатљив и по мотоциклу „циндап” с приколицом којим је ишао на место догађаја. У приколици је возио и новинара како би за своју редакцију, осим фотографије, обезбедио и текст. Захваљујући том „циндапу”, стизао је брже од својих колега. Урош Влаховић, један од Симићевих колега, испричао је о томе ову анегдоту:
„Беше нека војничка смотра на Бањици... отегла се колона... док ми на зачељу хитамо поред војника, поред нас протутњи Аца на мотоциклу с приколицом. Оде, послика оне на челу, затим се врати, застане, ноншалантно нам махне руком, па слика и оно мање важно што смо и ми сликали, затим тркне до ’Политике’, преда негативе на развијање, опет се врати, али овога пута слика нешто за своју душу. За то време, идући пешке, ми нисмо стигли ни до средине колоне.”
 |
| Аца Симић снима рањеног Стјепана Радића |
Панорамски снимак
Симић је био један од првих фоторепортера који је фотографисао из авиона. Искористио је вежбу одбране града од ваздушне опасности 1940. године, и из авиона снимио нови мост краља Александра. Он је користио и панорамски снимак, истина на начин који је тада био могућ, а који је преузео из иностране литературе: кад сними на пример неку зграду, он сними и снимак онога шта се налази лево од ње, па затим и десно – све на шта се та зграда наставља. Затим опет дође испред зграде али јој окрене леђа и сними оно што се налази преко пута ње и с обе стране тог места.
Теразије са „Албаније”
На крају би те фотографије повезао и добио панорамски снимак.
По квалитету, данас се фотографије Александра Симића пореде с фотографијама великих иностраних аутора. За разлику од његових тадашњих колега, Симић је имао осећај за неуобичајен детаљ, за драмски напет тренутак, за гест, мимику. Па ипак, његове фотографије нису излагане, зна се за десетак колективних изложби на којима је показан и неки његов рад. Једноставно, изложбе га нису занимале, као ни било каква лична промоција. Сврха и разлог његовог фотографисања су искључиво показивање оног ко је и шта је испред камере. Он је, очигледно, био човек иза фотоапарата.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
