БЕОГРАДСКЕ ГОДИНЕ ТИНА УЈЕВИЋА

ЛЕЛЕК КРАЉА БОЕМА

Док су његов изглед и скандали згражавали јавност и повећавали тираже новина, књижевна критика га је уздизала у сам врх југословенског песништва. „Горда индивидуа, цар и уједно мученик земаљског живота”, писала је Исидора Секулић

арђао катанац је поломљен, врата су отворена. У полутами назире се сва беда мемљиве собице земљаног пода и убуђаних зидова, дугачке и широке тек неколико корака: расклимани кревет са голом сламарицом, јорган, ћебе и два јастука, умиваоник, мала фуруна без пепела, празан лимени тањир, две изношене мушке кошуље, огромне старе ципеле с рупама на ђоновима и један изобличен, излизан шешир – све прекривено прашином.

Ту је Тин Ујевић проводио своје самотњачке дане: ноћи је несебично даривао Београду. Овај тужни инвентар је све што је од великог песника и ненадмашног боема остало у граду у коме је, као његово несвакидашње живо знамење, проживео неких девет година. Од никад утврђеног броја разних Тинових коначишта у Београду, овом се зна и некадашња адреса: Булевар краља Александра бр. 60. Напустио га је у новембру 1929, пре 82 године. Саосећање код Тина потражи се често и данас:
„Како је тешко бити слаб, / како је тешко бити сам, / и бити стар, а тако млад!”.

О моје тијело... хире васионе

А тако млад је био 1912. године кад први пут долази у Београд. Аугустин Ујевић, двадесетједногодишњи студент филозофије, класичне филологије, естетике и књижевности, који се све чешће спомиње као надарен песник, један је од предводника великих студентских демонстрација на Загребачком свеучилишту. Хрватски сабор је распуштен и забрањен је сваки политички рад због чега студенти ступају у штрајк. О томе студент Ујевић обавештава у фебруару 1912. године јавност у Србији написом у београдском „Словенском југу”. Убрзо је ухапшен и осуђен на шестомесечно протеривање из Хрватске. Одлучује да пође у Београд, у Србију, која је у то време за све младе ношене снажном идејом југословенства била оличење слободе, поготово за оне из крајева под туђинском власти. У Београд стиже првих дана марта 1912. године. Уписује шести семестар на Филозофском факултету где му је један од професора Јован Скерлић, уредник „Српског књижевног гласника”, културни вођа и идол Уједињене националистичке југословенске омладине. Угледни професор и новопридошли студент су се и спријатељили, ближи по политичким него по књижевним погледима. Ипак, објављује једну песму у „Гласнику”. Станује у Хиландарској, затим Македонској улици, а онда у Улици краљице Наталије.
Већ 17. марта, на тргу испред Народног позоришта, одржан је у 9 сати пре подне велики протестни митинг универзитетске омладине Београда као подршка штрајку хрватских ђака и студената. Пред око пет хиљада присутних, говорници осуђују диктатуру у Хрватској и „тлачење јадног хрватског народа”. На крају, поздрављен снажним аплаузом, говори висок, стасит младић, у уредном црном оделу, упадљиво плавих очију и далматинског наречја. „Живео брат Ујевић!”, узвикују окупљени.

   „Поздрављам вас, драга браћо из слободне Србије!”, узвраћа он. „Ја сам усхићен што видим да наши болови одјекују и у вашим срцима”. Сав у жару политичке борбе, пише текстове и анонимне брошуре о неопходности југословенства, социјалне правде и, наравно, рушења Аустроугарске. Запоставља студирање и не излази ни на један испит. По истеку шестомесечног прогона, намерава да се врати у Загреб, али је ухапшен већ у Земуну и спроведен у загребачки затвор. Опет суђење због политичке, посебно антиаустријске пропаганде, и опет прогонство, сад на десет година! Не смирује се: „због ширења братства и јединства југословенских народа”, следе хапшења и робијања у Сплиту и Загребу.
   Најзад, у јесен 1913. године одлази у Париз преко Београда. Пун живота, заноса и очекивања, уредно студира на Сорбони, у домовини му објављују стихове и са двадесет три године постаје значајно песничко име.
    Осам година после мартовског скупа пред Народним позориштем, кад су београдске девојке уздисале за наочитим, плавооким и речитим Далматинцем, преко тог истог трга замишљено корача висок и мало погнут човек дуге, раштркане браде. Испод изгужваног шешира, готово до рамена му падају праменови неуредне косе. Сви џепови његовог прастарог зимског капута пуни су исписаних листова папира и новина. На доњој усни догорева цигарета. У изношеним ципелама, он се полако упућује ка Скадарлији. Смејући се, за њим трчи буљук дечурлије. „О моје тијело, спрдњо случаја, хире васионе...”, гласи његов стих.
    Тако је почело и тако трајало „најбоемскије” раздобље Тиновог живота, а и Београда, у који поново стиже у јануару 1920. године. Има двадесет девет година и ниједног јединог динара. Отрцан и гладан, доноси у престоницу нове државе цео свој иметак: рукописе песама, јединствен дух и велико, загонетно и никад разјашњено разочарење у све, поготово у оно за што се борио својим младалачким срцем. Чак му ни име неће бити као пре: од светачког Аугустин постаће тајновито ТИН, слично одјеку звона. Његов очај је толики да себе јавно проглашава мртвим. У потресној исповести „Испит савјести” он пише и ово: „Јер је умрла, умрла она младост с тежњама према бесконачности, према љепоти, према љубави!... Дошао сам до коначног убјеђења да ми је немогуће бити срећан. И одрекао сам се среће...’’ Од снова, жеља и нада остали су му само језик, хартија и оловка у празном џепу.
   Да, и побратимство лица у свемиру.

О благо оном који јад отрпи

Тин у мају 1919. године напушта Париз где је већ увелико живео боемски. Некада готово кицош, више уопште не брине о свом изгледу. Такав стиже прво у Загреб, а затим у Београд. Одмах долази у кафану хотела „Москва” у којој се после рата свакодневно окупљају песници и други уметници. Осваја је напречац и она ће да се прочује као његова својеврсна „резиденција”. „Онај Ујевић” у „Москви” постаје несвакидашња атракција, не само главног града. Атракција је и за књижевне кругове: у београдским листовима и часописима појављују се његове песме, фељтони и есеји. Врхунски преводи Флобера и Достојевског, чак и немачку литературу из економије. Међутим, тек септембар 1920. године доноси истински литерарни догађај: на свесрдну препоруку песника Симе Пандуровића, угледни издавач Светислав Б. Цвијановић (1877–1961) објављује Тинову збирку песама „Лелек себра” са 34 песме на 88 страница у 1000 примерака. За Тина одређује хонорар од 1000 динара.

    Појава ове по изгледу и обиму скромне књижице изазива збуњеност у београдској јавности. Новине месецима навелико пишу о боемском животу песника Ујевића, а сад тог „скандал-мајстора”, не ретко у истим листовима, књижевни критичари уздижу у сам врх југословенског песништва! Станислав Винавер, Тинов вршњак и кафански сабрат, одушевљено пише да песник „сања у дивним, гордим, занесеним стиховима”. Свој суд износи у обимном есеју у „Српском књижевном гласнику” и Исидора Секулић, иначе, веома уздржана у похвалама: „Стихови г. Ујевића су горки и лепи... Ретка је и узбудљива музика тих стихова... Књига г. Ујевића, као поезија, довршена је, и лепа је као ретко која књига у нас... Горда индивидуа, цар и уједно мученик земаљског живота...”.
    И док се многи домишљају шта значи сам назив књиге и да је себар потлачени, обесправљени средњовековни сељак, па и роб, „господин Ујевић” гордо тера по свом. На уздигнутом подијуму кафане „Москва”, окренутом ка хотелу „Балкан”, увек за истим столом, предвече се окупљају „васионци” како је Тин назвао ту групу поета, сликара, вајара, новинара... Присутни су најчешће песници Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Густав Крклец, Милош Црњански, Раде Драинац, Растко Петровић, Милан Дединац, Александар Вучо, сликари Пјер Крижанић, Јован Бијелић и Михаило Петров, вајар Петар Палавичини који је и најстарији, мада је тек прешао тридесету. Главну реч обично држи неуморни и врсни козер Винавер, али само до Тиновог доласка. Још носећи на одећи и бради борове иглице или сламу, траву и суве листове, трагове свог загонетног боравишта, Тин упада громко вичући већ с врата: „Бедници! Хуље! Ниткови!”.
    Овај повик, вероватно, није упућен само његовом друштву него и свим присутним. А свака кафана у којој је он седео најчешће је пуна разних знатижељника који, можда, нису прочитали ниједан његов стих, али желели да се увере како тај чудни песник изводи своје „бургије”, како на сав глас псује и вређа власт, од жандара до министара, па и самог Двора. Растко Петровић пише да је Тин, „забављајући се и сам, пристао да буде забава за цео буржоаски свет, који је ишао недељом у „Москву” да га види као што иде у биоскоп”. Ђорђе Јовановић сведочи да су „сваке суботе многи пристојни грађани долазили код „Два јелена” или у „Москву”, доводили са собом своје супруге или драгане да им покажу како изгледа један прави, живи песник изблиза”. У чланку „Из београдске боемије”, „Политика” објављује 14. априла 1923. године:     „Један од несумњивих и лепих књижевних талената, г. Тин Ујевић, својим животом, својим понашањем, уопште целом својом страховито запуштеном појавом, изазива у последње време у свим круговима књижевног, полукњижевног и осталог Београда не малу сензацију. Пре извесног времена, он је морао бити избачен из „Москве” на протест гостију који су га, запрепашћени, посматрали како се мирно, филозофски треби од вашију. Пре два-три дана иста ствар му се догодила код „Руске круне” где је он био приредио једну сензационалну и засад збиља јединствену трку: на столу за којим је седео уфронтио је девет вашију и пустио их да трче. Експеримент је, разуме се, био технички врло тежак. После неколико покушаја њему се досадило и једним гестом руке он је све своје тркаче растерао са стола по кафани...”. Непотписани новинар не наводи оно што потврђују Тинови пријатељи: трка фамозних вашки које се увек спомињу уз његово име била је само вешта пантомима.

Мисли што звече као сухо злато

Сви који су га боље познавали, ако је Тина уопште било могуће упознати, сведоче, дословно, о његовом запањујућем памћењу и образовању, чудесној ерудицији, елоквенцији која кипти... До финеса је владао свим важнијим европским језицима, убрајајући и оне мртве, као и далеки кинески и давни санскрт. Изврсно је познавао готово све области људског деловања и с лакоћом је решавао компликоване математичке проблеме. Његов дугогодишњи пријатељ, песник Густав Крклец, напомиње да је Тин, и кад је живео најбоемскије, бар десет сати дневно читао по библиотекама и књижарама, преводио или писао, у свим могућим условима. Могао је изврсно да пише о било чему и у било којој форми. Иако је личио на скитницу, ипак је тај „мађионичар реторике и духовитости”, „највећи самотник и српске и хрватске књижевности”, био на свој начин господствен, пркосан и поносан, не дозвољавајући никоме да му се сасвим приближи. „Добровољни изгнаник”, увек свет за себе, без породице и сигурног конака, све своје је носио са собом, бескрајно богати сиромах, „витез и божјак”, живи, путујући универзитет који је у свом „свечаном лудилу”, „у рају свог пакла”, животарио од нередовних, симболичних хонорара и милостиње, „вечити путник између „Москве” и Скадарлије”. Називајући самог себе потчовеком, презирао је све, па и тај и такав боемски живот, а нарочито оне који су покушавали да га опонашају. Њих није било мало: пошаст звана Тин Ујевић захватила је не само београдске кафане, у чему је предњачио песник Раде Драинац, већ и факултете и школе. Неки младићи су избачени из гимназија јер су и пред професорима имитирали тог „краља боема”.

Истински љубитељи уметности, песништва поготово, какви су били доктор Ђурица Ђорђевић, професор Медицинског факултета, и његова супруга Криста, ценили су и волели Тина. Они за њега и мању групу песника праве вечере на којима се не само обилно једе и још обилније пије, већ су то седељке заливене врхунским хумором и духовитим надмудривањем, виспреношћу и знањем. („Свезнајући” Тин био је познат и по томе што је уживао да стручњака из неке области јавно исмеје и прикаже као незналицу, пошто би му поставио питање из његове струке за које је знао да неће добити ваљан одговор.) У измишљеним интервјуима, јер стварне избегава и презире, новинари се утркују да „његове” речи буду што скандалозније. Тако би у Београду, наводно, требало забранити изградњу купатила, а „сапун је највеће зло које су измислили светски спекуланти!”. Повремено објављује и данас антологијске стихове „у које се силази као у катакомбе”, као: „С раном у том срцу, тамну и дубоку, / с тајном у том трудну и проклету бићу, / са звијездом на челу, са искром у оку, / гази стазом варке, мртви Ујевићу...”.
Пажљиви доктор Ђорђевић успева готово немогуће: песник је 1922. године најзад одведен у Државну болницу на преглед и „хигијенски третман”. Утврђено је да је здрав, у сваком смислу. А кад је обријан, ошишан и гологлав, окупан и у новом, елегантном оделу крочио у „Москву”, сви су били силно разочарани. То више није онај стари, фантастични Тин. Али, само накратко: чим је проговорио поново је „завладао” са свог неприкосновеног трона. Ускоро и ново одело постаје старо, порасле су брада и коса, налази се и „круна” – опет избледели, ко зна чији шешир... Пише и објављује величанствену песму „Високи јаблани”.

Бескрајне ноћи, с ону страну ума

    Половином новембра 1925. године, читаоце београдских новина дочекују крупни наслови: „Полиција протерује песника Тина Ујевића”. Власт се на овај чин одлучује јер неуредни и запуштени Ујевић наставља да беспосличи и прави разне изгреде. Јавност је подељена: једни ће моћи да одахну, други су огорчени и бране га. Међу њима су и водећи листови „Политика” и „Време”. Пред затвором се окупљају грађани са храном, вином и цигаретама за омиљеног песника. Винавер пише: „Тин има много дела са којима иде у историју наше књижевности и на име књижевника има право као један од првих у нашој земљи. Полиција протерује Тина као беспосличара, сматрајући да три изванредне збирке песама и све чудесне прозе његове не могу да се назову радом ни послом...
   Трагикомедија Тина Ујевића, у ствари, је трагикомедија песника у нашој средини. И нека га сви осуде за нерад, ипак ће, у своје време, деца учити у читанкама песме Тина Ујевића и детаље његове кукавне биографије”. (А Тин је рекао да је „биографија накнадни живот који пјеснику поклањају његови поштоваоци”).

   После тродневног боравка у затвору, предају га „на реверс” жандарму који га спроводи до Сплита, а затим и до Вргорца код Имотског, где је, на потпис, „уручен” тамошњим властима. „Ујевић је у своје родно место отпутовао без икаквог пртљага”, извештава „Време”. „Двоје панталона, прслук и три капута, однео је на себи. Два џепа су му била пуна рукописа и хартије, а у трећем је имао кутију цигарета, од сто комада”. „Политика” на насловној страни објављује, 18. новембра 1925. године, карикатуру Пјера Крижанића: „У вагону одрпанац Тин и жандарм”. Најзад је лакнуло и полицији и „чуварима” морала. У несвакидашње утишаној „Москви”, Скадарлији и код Пере „Бумса” ишчекују да с врата одјекне његов препознатљив глас. Као за утеху свима, Цвијановић ускоро објављује знамениту Тинову збирку „Колајна” са 48 песама.
    Само осам и по месеци касније кроз Београд се брзо проноси глас: „Тин се вратио!”. Све се, наводно, догодило захваљујући нечему за шта песник уопште није марио. То је фудбал. Одлучујућу утакмицу за државног првака играју у Загребу, 25. јула 1926. године, „Грађански” и београдска „Југославија”. Побеђују домаћи фудбалери са 2:1. После утакмице, београдски навијачи препознају у једној кафани Тина Ујевића и позивају га да се с њима врати у Београд, што он и прихвата. Оно шта је имао на себи је све што је понео.
    „Ако смо изгубили утакмицу и првенство, добили смо Тина!”, хвалили су се Београђани.
    Самује у собици с почетка код Влајка Игњачевића Марсовца, безазленог чудака, познатог у београдској вароши по сваштарској радњи „Народни гуслар”. Ту се продају и старе књиге, а Тин, за смештај и неку цркавицу, служи да привуче муштерије. Наилази и економска криза.    Једна по једна, затварају се кафане, неке заувек. У, по хладноћи упамћеној, зиму 1928/29. године жали се познанику: „Студен је, без капута сам, плашим се да не настрадам...”. Прехлађен, кашљући, вуче се од кафане до кафане, али га на њиховим вратима све чешће дочекује неумољиви катанац. Не поверавајући се никоме, некако је скупио новац за карту до Сплита. Има тридесет осам година. Увече, 13. новембра 1929. године, улази у први воз и одлази у – Сарајево. Нико га није испратио.
    У Београду, где се осећа необична празнина, Тин и даље живи у успоменама, новинским ступцима и разним гласинама. Наводно, отишао је у Шпанију са богатом дамом грофовског порекла. Други су тврдили да већ плови ка Јужној Америци или Аустралији, јер је, поуздано, агент моћних, тајних организација. Наследио је (проверено!) силне паре од ујака из Америке, па их је, као тешка тврдица, сакрио у својој собици заједно са гомилом рукописа на којима би могло добро да се заради. Због свега тога, општинска комисија је и поломила онај зарђали катанац. Али, чаршија к’о чаршија, не верује ни њеном штуром записнику ни чудаку Тину. Сазнавши најзад да је он у Сарајеву, неколико пријатеља му шаље скромних 300 динара за цигарете, пакет српских специјалитета и флашу препеченице. Да му замирише.

                                                                                         Међунаслови у тексту
                                                                                                 су Тинови стихови.