Операција која је понизила Гестапо

ЛЕКА ЧЕКА

Како је у једној од највећих и најзначајнијих акција Народноослободилачког покрета у окупираном Београду 1941. из затворске болнице ослобођен Александар Ранковић, важан човек у врху Комунистичке партије Југославије...

Човек који је умео да ћути - Александар Ранковић

оком првих недеља окупације 1941. године комунисти су слободно шетали улицама градова Србије. Важио је споразум о ненападању између Немачке и СССР-а. Нацисти и комунисти били су невољни савезници. Хапшени су српски официри, национални радници, Јевреји. Изгледало је као да на комунисте нико не обраћа пажњу. Немци ипак нису седели скрштених руку. Поново су сређене картотеке Специјалне полиције, из рушевина сакупљени стари досијеи, укључени агенти који су годинама јурили комунисте, познавали њихове навике, склоништа и јатаке.    Напад Немачке на СССР, 22. јуна 1941, означио је почетак лова на комунисте у окупираној Србији. У руке Гестапоа падали су омладинци још невешти у конспиративном раду, али и искусни чланови Комунистичке партије. Уместо робије, казна за ухапшене најчешће је била смрт, после дугог, неиздрживог мучења.

                                            Питалица на кревету

   Александар Лека Ранковић, члан Политбироа Комунистичке партије Југославије и један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита, ухапшен је у десет сати ујутро 27. јула 1941. године. Партијским саборцима познат под псеудонимом Марко, дошао је на ћошак Ђердапске улице и Јужног булевара на састанак с једним илегалцем јер је у току била припрема за напад на београдску радио-станицу у Макишу. После бројних акција паљења квислиншке штампе, уништавања аутомобила и прекида телеграфских веза, саботажа радио-станице требало је да покаже пуну снагу београдских илегалаца. Уместо партијског друга, Ранковића су сачекали агенти Гестапоа, немачке тајне полиције. Војни историчар Владимир Дедијер је у свом „Дневнику” записао да су га вероватно издала двојица омладинаца, несуђени учесници акције који су дан раније ухапшени. Ранковић је знао да илегални материјал који је имао са собом значи неизбежну смрт. Покушао је да се супротстави, али је добио ударац пендреком у главу и пао без свести. Пробудио се неколико сати касније у згради Ратничког дома, штабу злогласног Гестапоа. У сутерену зграде, где су се некада налазиле билијарске сале за официре, Немци су изградили неколико затворских ћелија.

            Ранковић, Тито и Ђилас

   У Гестапоу нису знали ко је човек кога су ухватили. На основу пропагандног материјала који су нашли приликом претреса, слутили су да им је у руке пао неко веома важан у комунистичкој организацији. Ранковић је код себе имао легитимацију на име Момчила Перишића, чиновника из Лазаревца. Агентима су пажњи привукле скица прогласа Централног комитета Комунистичке партије и бележница с неразумљивим шифрама: 400 челик, Ишијас, Плави Монтенегро... (Касније се сазнало да је Челик означавао књигу „Како се калио челик” Островског, најомиљенију литературу југословенских комуниста, Ишијас је био псеудоним једног илегалца који је боловао од ишијаса, а Плави Монтенегро тајно име Ђуре Стругара, комунисте пореклом из Црне Горе.)
   Агенти су почели с испитивањем. На упорно Ранковићево ћутање брзо су одговорили батинама. Међутим, млади иследник био је још невешт и није познавао полицијске методе мучења које су затворенику наносиле несносан бол, притом га остављајући свесног, способног да говори. Ухапшеник је добио ударац кундаком пушке у теме, пао на под и почео да се тресе, без свести. Уплашени да не изгубе важног затвореника, агенти су наредили да се хитно пренесе у Очну болницу у Видинској улици, данас Улица Џорџа Вашингтона. Смештен је на затворско одељење, у посебну собу, а испред врата постављен стражар који је требало да извести надлежне кад се овај освести.

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА

Александар Лека Ранковић, познат и под партијским именом Марко, рођен је 1909. године у селу Дражевцу код Обреновца, у сиромашној породици. Као дечак остао је без оца, па одлази у Београд где је изучио абаџијски занат. Године 1927. постаје члан КПЈ. Више пута је хапшен и осуђиван на краће затворске казне. По завођењу Шестојануарске диктатуре 1929. године поново је ухапшен и осуђен на шестогодишњу робију. Учествује у обнови Комунистичке партије у Србији током друге половине тридесетих година. Од 1937. члан је Политбироа, најужег партијског руководства. Током рата био је члан Врховног штаба партизанских одреда и организациони секретар КПЈ. Године 1944. постаје начелник обавештајне службе. У послератној Југославији налазио се на многим важним функцијама, чврсто држећи у својим рукама полицију и обавештајне службе, задужене за борбу са свима који су сматрани противницима режима и идеолошким непријатељима. Стране обавештајне службе често су га наводиле као другог човека државе и могућег Титовог наследника. После афере с наводним прислушкивањем Тита смењен је на Брионском пленуму 1966. године после чега живи повучено, ван политичких токова, све до смрти 1983. године.

   Срећом по Ранковића, у болници се већ налазило неколико ухапшених комуниста који су одмах покушали да сазнају ко је човек кога је Гестапо донео. На болничком картону писало је непознато име, али је упитник поред њега говорио да и Немци претпостављају да је то име лажно.   Слутили су да би рањеник могао да буде неко од њихових, па су почели да се довикују ходником, надајући се да ће рањени друг препознати неко од имена. Непознати није реаговао. Лежао је без свести и повремено јечао. Изненада, кад никог од стражара није било у близини, рањеник се хитро окренуо и човеку у затвореничкој одећи који је провирио кроз врата дошапнуо: „Сам сам пао. Јавите друговима за бекство!” Потом се поново испружио на кревету и наставио да јечи, наизглед без свести. Човек је препознао друга Марка.

                                          Врло корисна пунђа

   Дан пре хапшења Ранковића, у суботу, 26. јула, састали су се Михаило Швабић, секретар Фонда ослобођења народа, и Вукица Митровић, члан Месног комитета КПЈ за Београд, да би се договорили око плана за ослобађање неколико затвореница из затворског одељења Очне болнице у Видинској улици. Предлог је потекао од Грујице Лазовића, студента медицине који је био на пракси у Очној болници и чија се сестра Вера налазила међу затвореницама. План је одобрен, с тим да се с акцијом сачека пошто је из логора на Бањици у болницу требало да буде пребачена и Митра Митровић, важна личност у партијској хијерархији. Одлучено је да се акција спасавања изведе у понедељак, за време посете.

Варошка болница подигнута је 1920. година и касније преименована у Очну.

Сасвим случајно, враћајући се са састанка посвећеног предстојећој акцији, Михаило Швабић је срео Србу Андрејевића који му је поверио да је, пролазећи Јужним булеваром, видео како Гестапо хапси једног илегалца и описао му његов изглед. Швабић је похитао до Милоша Матијевића Мрше, секретара Месног комитета КПЈ за Београд, и испричао му о том хапшењу. По опису изгледа ухапшеника сложили су се да је, по свој прилици, реч о другу Марку.
   Убрзо је потврда стигла из саме болнице. Наиме, прво је Митра Митровић сакрила поруку у пунђи своје мајке која јој је дошла у посету: „Мама је разрогачено гледала док јој, на првом виђењу после толико смрти, говорим: али, мама, важно је, молим те, хитно, како знаш однеси ово Олги Алкалај!”

          ...................................................................................................................

СВЕДОЧЕЊЕ ШЕФА АНТИКОМУНИСТИЧКОГ ОДСЕКА

Ново светло на хапшење Александра Ранковића дало је сведочење Божидара Бећаревића, шефа IV „антикомунистичког” одсека Специјалне полиције Управе града Београда. Заробљеног Бећаревића Енглези су изручили Југославији 1946. године. Занимљиво је да је у притвору провео три године пре него што је 1949. званично саслушан. Сумњало се да зна много о држању појединих „другова” пред иследницима у току рата, па је његово сведочанство могло да буде непријатност за многе. У једном делу исказа, јуна 1949. године, поменуо је и хапшење Александра Ранковића.
„У јулу 1941. доприносим спасавању Леке Ранковића, члана ЦК и вође КП Србије, тиме што Гестапоу не одајем његово име ни функцију, и тако омогућујем отмицу. Чиним то да бих спасао свог земљака Каличанина, чији сам потпис видео на лажној легитимацији Ранковића. Истрагу над особљем болнице, које је замало требало да страда у вези са отмицом, свесно саботирам, да бих спасао свог другог земљака болничара, који је био ухапшен увези са тим”.

................................................

   Сличну поруку успела је да, преко брата Грујице, пошаље и затвореница Вера Лазовић. Једна од порука успела је да током поподнева стигне и до Тита, који се тада крио у вили Ненадовића на Дедињу. Одлучено је да се Ранковић, за кога Гестапо још не зна ко је, ослободи у року од 48 часова, по сваку цену.

                                                  Фијакер стари...

   План за бекство брзо је израђен. Детаљан распоред соба и податке о броју стражара доставио је Грујица Лазовић. Четири десетине илегалаца, мало ко старији од двадесет година, требало је да блокирају све улазе у болницу и спрече долазак полицијског појачања. Планирано је да ударна група од осам чланова уђе у болницу, ослободи Ранковића и доведе га до кола која би чекала у близини. Акција је испланирана за понедељак, 29. јул. Тачно у осам часова ујутро омладинци су блокирали све прилазе болници. Стао је саобраћај. Немачки официри мирно су чекали у колонама аутомобила, несвесни шта се догађа. Вође акције – Ђуро Стругар, Милош Матијевић и Спасенија Цана Бабовић – налазили су се недалеко од болнице, код Основне школе „Вук Караџић”. А онда је неочекивано до њих дотрчао узнемирени омладинац с поруком: возач који је требало да Ранковића сачека испред болнице и одведе га на сигурно место, уплашио се и одустао од акције. Настала је тишина коју је пресекао глас Цане Бабовић: „Крећите одмах, ово нам је једина шанса!”
Митра Митровић, сведок отмице, овако је то касније описала:
   „Другови су ушли, њих десетак кроз разграђено двориште, јер је једна кућа до саме болнице била разрушена у бомбардовању Београда. Гурали су једног испред себе тако да су сви, и болничари и затвореници који су тада били на шетњи, помислили да то агенти воде новог затвореника.
                                                     ........................

КАД ОТПИСАНИ ОТПИСУЈУ

У књизи „Отписани” аутор Драган Марковић дао је детаљан опис спасавања Александра Ранковића из затворске болнице. Међутим, приликом снимања филма и телевизијске серије (1974) тај догађај је донекле измењен, с обзиром на то да је 1966. године Александар Ранковић смењен са свих функција и био у немилости режима. У филму и епизоди „Болница” уместо Ранковића појављује се жена с дететом, а на основу стварног догађаја кад је, јануара 1942, из болнице спасена Иванка Муачевић-Николиш.

                                                .......................................

   Дошли су до улаза у зграду, на улазу је стајао наредник-водник и упитао их: „Шта хоћете?” Тада су извадили револвере и – те пуцње смо чуле – један је пуцао у наредника и овај је пао на месту мртав. За трен ока ушли су у собу у којој је лежао друг Марко. Неки су ушли, а неки су са упереним пиштољима ишли кроз ходник и собе. Један се нагнуо над другом Марком и викнуо му: „Дижи се!” Други се нагнуо још ниже и шапнуо му нешто на уво. Сигурно псеудоним. Ранковић је скочио, као да му ништа није било и онако у рубљу пошао са њима.”
   Током акције вођа ударне групе илегалаца, Никола Грубач, убио је жандара Аранђела Јовановића и једног немачког војника. У пуцњави су рањена два илегалца, Божа Радојевић лакше, а Никола Савин тешко, у груди. Сви су успели да побегну. Ранковић је с двојицом илегалаца истрчао на улицу. Брзо су се запутили ка Бајлонијевој пијаци, у један од сигурних станова. Тамо се пресвукао и, са завојем на глави, с једним другом отишао до Улице краља Петра где су сели у фијакер. Кочијашу су рекли да је радник који је повредио главу на градилишту и да га хитно вози кући. Док је полиција журила ка болници они су мирно, дубоко заваљени у сенци фијакера, отишли до новог сигурног стана у данашњој Устаничкој улици. Акција је завршена тек увече, кад је промењен и трећи стан. Уточиште је нађено на Вождовцу, у Кумодрашкој улици, где се већ крио други члан Политбироа, Иван Милутиновић.

                                             ...............................................

ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ

Неки од непосредних учесника акције спасавања Александра Ранковића погинули су у току рата, а неколико њих је проглашено народним херојима. Двојица од осморице припадника Ударне групе погинула су у партизанима: Никола Савин и Божа Радојевић. Страдао је и студент медицине Груја Лазовић. Од шесторо (непосредних) организатора акције, крај рата дочекали су само Спасенија Цана Бабовић, народни херој, и Михаило Швабић. Погинули су и проглашени народним херојима: Милош Матијевић Мрша, Вукица Митровић, Милић Ракић и Ђуро Стругар.

                                                   ..............................

   У току акције, из затворског одељења Очне болнице успео је, сам, да побегне још један затвореник – Миладин Ивановић – кога је Гестапо ранио и ухапсио истог дана кад и Ранковића. Неколико дана касније београдски илегалци су још једном понизили Гестапо кад су, у акцији планираној још пре хапшења Ранковића, омогућили и групи затвореница да побегну из речене болнице.
   Остало је део историје која се све више заборавља.

Аутор:

Петар Ристановић

Операција која је понизила Гестапо

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту