Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

(Не)намерно оштећена уметничка дела


ЛАКТОМ У

На које су све начине поједине слике, фреске и неке друге скупоцене предмете, немаром или случајношћу, људи делимично или трајно уништили?

тив Вин један је од најбогатијих људи на свету. Вин је практично власник половине Лас Вегаса, америчке престонице забаве и коцке. Овај предузимљив пословни човек велики је заљубљеник у уметност. Његову збирку слика, између осталог, краси платно Рембранта ван Ријна (1606–1669), славног холандског сликара, затим Вилијама Тарнера (1775–1851), познатог енглеског уметника, као и неколико дела Клода Монеа (1840–1926), оснивача импресионистичког стила у Француској. Стив Вин посебно је био поносан на „Сан”, уље на платну које потписује Шпанац Пабло Пикасо (1881–1973), један од назначајнијих сликара, вајара, графичара 20. века.
    Вин је Пикасов „Сан” набавио 1997. године и за слику платио четрдесет осам милиона долара. С поносом је малобројним срећницима, који су имали приступ приватним просторијама у којима чува слике, приповедао да је платно, како се верује, настало за једно после подне, 24. јануара 1932. године. Педесетједногодишњи Пикасо урадио је портрет Мари Терез Валтер, његове тадашње љубавнице која је од њега била млађа тридесетак година.
    Иако тешка срца, Вин је 2006. године ипак решио да „Сан” прода Стивену Коену, америчком пословном човеку, за сто тридесет девет милиона долара.
   Без обзира на силно богатство, ни за кога, па ни за Стивена Вина, није мало ако на нечему заради готово сто милиона долара.

--------------------

БУБУ ПОЈЕЛЕ БУБЕ

У част Џорџа Харисона (1943–2001) у Грифит парку у Лос Анђелесу 2004. године засађен је бор. Иронија је да су ово дрво у међувремену напале бубе и начисто га уништиле. Једног од чланова „Буба” појеле су бубе. Остала је само плоча с натписом да је Харисон био „велики добротвор који је свет дотакао као уметник, музичар и баштован”. Градски оци бор су засадили зато што је један од „Битлса” последње дане провео баш у Граду анђела. Обећавају да ће засадити ново дрво, у нади да ће овог пута одолети бубама.
-----------------------

    Међутим, десило се нешто сасвим неочекивано. Вин има потешкоћа с видом, а при том је познат и као човек који, кад с неким разговара, прави широке гестове и маше рукама. Објашњавајући гостима да је донео одлуку да се „растане” од Пикаса, Вин је случајно ударио лактом у „Сан” и на платну направио рупу величине нашег новчића од двадесет динара. Наравно, слику у таквом стању није могао да прода. Али, платно су, за деведесет хиљада долара, рестауратори тако вешто „закрпили” да на слици није остао никакав траг. Стивен Коен није одустао од куповине, али је за „Сан“ прошле године издвојио већу суму, од сто педесет пет милиона долара.

Прекречена прошлост

    У малој цркви у Борхи, варошици надомак шпанског града Сарагосе, од тридесетих година прошлог века један зид красила је фреска Исуса Христоса с венцем од трња на глави. Фреску „Еcce Homo”, један од веома честих призора сликарства с верским темама, урадио је шпански сликар Елијас Гарсија Мартинес. Нажалост, време је на фресци оставило видљив траг, она је на више места била прилично оштећена.
    Нико тачно не зна како је Сесилија Хименес неометано пре две године успела да рестаурише фреску, а да је у томе нико није спречио.  Ова осамдесетогодишња наивна сликарка, наравно необучена за поступак рестаурисања фресака, Божјег сина „улепшала” је дебелим намазом боје и учинила га непрепознатљивим. Тек кад је окончала посао, мештани Борхе схватили су шта је урадила, али нико томе није придао посебан значај. Али, у данашње време брзог преноса вести интернетом и различитим друштвеним мрежама, „Еcce Homo” се прочуо широм света. Оно што су у Борхи најмање очекивали, догодило се: ову малу варош, коју су до тада туристи углавном заобилазили, јер није имала нечим посебним да се подичи, одједном су почели да опседају многобројни дошљаци из целог света.

„Ecce Homo” постало је „Еcce Mono”

    Према Јеванђељу по Јовану, „Еcce Homo” (Ево човека) речи су које изговара Понције Пилат окупљеној маси света, показујући на избичеваног Христа, с венцем трња на глави. Фреска је преименована у „Еcce Mono” (Ево мајмуна), зато што је Сесилија Хименес до те мере уништила Христов лик да он, нажалост, сад више личи на човековог претка.
    Кад су видели да се у цркву слива много посетилаца, црквени оци почели су да наплаћују улазницу од једног евра, а десетине хиљада евра које су у међувремену скупили наменили су добротворним установама.   С обзиром да је настала помама за „Еcce Mono”, праве се и сувенири с „поправљеним” Христовим ликом. А Сесилија Хименес је под старе дане постала позната и изван Борхе. Задовољно каже да за славу „никад није касно”.

Будистичка сцена дословно је прекречена и на зиду се појавила слика која нема ама баш никакве
везе с оригиналом

   
   Нешто слично као у Борхи забележено је и у будистичком храму у Чаојангу, граду у кинеској покрајини Љаонинг. Иако су настали првих деценија прошлог века, призори који су красили храм у међувремену су били начети влагом и прилично уништени. На сцену су ступили уметници који се нису потрудили ни да задрже обрисе некадашњег призора, као што је учинила Сесилија Хименез, они су једноставно прекречили зид и насликали нешто сасвим десето. Можда овај случај и не би био обелодањен да није било једног кинеског блогера који је 2011. године посетио храм и, уместо будистичких фресака које је очекивао, наишао на нешто што „вришти” од боја. Наравно, одмах је причу поделио на друштвеним мрежама, тако да власти Чаојанга обећавају да ће све вратити у првобитно стање. Ево, обећање већ три године није макло с мртве тачке.

Кобна пертла

    У Фицвилијам музеју у Кембриџу кустоси су посебно били поносни на три кинеске вазе, старе три века, у поставци још од 1948. године. А онда је освануо кобни јануарски дан 2006. године. Један посетилац саплео се на одвезану пертлу, полетео низ степенице и ударио право на те три драгоцене порцеланске вазе поломивши их у парампарчад.
Како је уопште могло тако нешто да се догоди? Касније су се у управи музеја вајкали што су уопште држали вазе на постољу, у подножју степеница, на испусту прозора. Никоме до тада није пало на памет да би те вазе, које припадају раздобљу владавине династије Ћинг (1644–1911), а настале су крајем 17. или почетком 18. века, требало знатно боље обезбедити.

После почетног нервирања, запослени у Фицвилијам музеју нису имали куд него да покупе све делиће поломљене три вазе и поново их саставе

    Штета је учињена, није се могло натраг. Рестаураторима је једино преостало да скупе и последњу крхотину и отпочну дуготрајан поступак лепљења свих делова. Вазе су у међувремену вратиле стари сјај и, онај ко не зна да су биле поломљене, тешко да би приметио да нису „као нове”.
    Почетком ове године један од чувара у Музеју лепих уметности у Паризу само је размишљао како да негде спусти уморно тело. Додуше, имао је на располагању и сасвим обичне, али он је решио да спусти задњицу у столицу на склапање, коју је током напорних војничких похода користио Наполеон I Бонапарта (1769–1821), славни француски војсковођа, државник и цар. А онда се десило нешто као из неког хумористичког филма, само што никоме из управе музеја није баш било до смеха. Седиште столице, од црвене коже, пукло је напола, а дрвена основа такође је била оштећена.
    Није било страшно што се неименовани чувар нашао на поду, при том је прошао без икаквих повреда, него што је бруку требало сакрити од јавности. Очигледно, задатак је био немогућ, вест о Наполеоновој „уништеној” столици врло брзо нашла се у свим медијима.
    Филип Костамањ, један од кустоса музеја, умирио је све љутите грађане који су непрекидно звали музеј и распитивали се шта ће се догодити са столицом.
    – На срећу свих нас, столица је у међувремену поправљена и тако добро рестаурисана да изгледа боље него пре „пада”. Била је то прилика да Наполеоновој столици дамо додатни сјај, који претходном рестаурацијом није добила.
    Све је добро што се добро сврши.



Аутор: 
Весна Софреновић
број: