За читање по врућини

У (овим) колебљивим пролећним данима у којима се за двадесет четири сата температура диже и спушта и по двадесет степени, наш организам трпи и мучи се, што нам понекад задаје велике здравствене тегобе. У исто време, готово радосно, избегавајући посету лекару и озбиљније размишљање о сопственом здрављу, све нелагодности приписујемо метеоролошким приликама и као поносно кажемо: „Ја сам метеоропата!” И тиме је све речено. Не идемо код лекара, слушамо метеоролошки извештај. Нестабилно време, притисак изнад нормале, локални пљускови, минимална температура, максимална температура, грмљавина, ветар променљивог правца... О УВ зрачењу и да не говоримо. Упозорење хроничним болесницима нас тек спасава, хвала му. Не треба се замарати, кажу, треба замрачити просторију, без заштите не излазити. Или, још боље, не излазити уопште.
Да ли је тако било одувек? Колико су временски услови утицали на човеков живот, на пример, у средњем веку?
У медицинским списима од којих неки потичу чак из 11. и 12. века, уз пуштање крви у најразличитијим приликама, уз помно посматрање болесникових излучевина и доношење одговарајућих закључака, затим уз препоруке о хигијени исхране (на пример: у јуну треба јести закисељена јела и ноге заливати хладном водом, у августу не треба јести зеље нити спавати после подне, у октобру ноћ почиње да бива дужа па се препоручује исхрана куваним лишћем од празилука, печеном рибом и употреба слатког вина, док у новембру долази до појачаног стварања црне жучи и до смањења крви, па зато треба јести кувана јаја и мед, а уз све то сваког јутра узимати средства за повраћање) поред свих ових и сличних упутстава, дакле, била су обрађивана и друга питања из хигијене, као што су значај влаге, ветрова, топлоте и других спољних фактора за људско здравље.
Наш народ је у прошлости много страдао због харања епидемија, каже велики познавалац српске средњовековне медицине, др Кеља Катић. Цариградски друм, који је пролазио кроз наше крајеве спајајући Исток и Запад, доносио је глад, несреће и разне заразне болести које су десетковале становништво.
„Глад од истока до запада по всеј земљи”, каже стари летописац, а гладни и исцрпљени људе лакше губе битку са сваком болешћу. Описујући страхоте које су изазвале епидемија и глад за време братоубилачког рата између Вукана и Стефана Првовенчаног 1203. године, Доментијан каже да је српска земља тада била пуна мртваца, „...мртви су били пуни двори и куће, путеви и распућа, није било довољно гробара да их закопају већ су их сахрањивали у житне рупе”. Један доцнији запис из доба сеобе Срба у Аустрију под Арсенијем ИИИ, описујући тешке последице глади које су редовно пратиле епидемије, каже: „Прво мор и потом опет мач... и глад љута.” Због неукости у борби против ове несреће, једна епидемија владала је без престанка две до три, а понекад и пет до шест година.
Од заразних болести, за које се поуздано тврди да су постојале код нас, поменућемо кугу, велике и мале богиње, сифилис, беснило, лепру и маларију, а задржаћемо се на опису куге, јер се сматрало да њу изазива баш затрован ваздух који разноси испарења затроване воде, што, чини нам се, некако припада метеорологији.
Према хиландарском медицинском кодексу из 12. века, куга, названа „огњица чумња” /огњица – грозница, чума – куга/ наступа када после ратова или великих епидемија у некој војсци буде тако велики број мртвих да се не могу сахранити него незакопани затрују ваздух, на тај покварени ваздух ветровима доспева и у здрава места где даље трује чељад. Ово веровање одржало се у европској медицини све до Пастерових открића „закона инфекције”. Сматрало се такође да на јављање куге утичу и атмосферске прилике које владају у околини. Нарочито је штетан влажан ваздух. Заразе код људи проузрокује окужени ваздух преко органа за дисање одакле доспева у срце. Пошто је за срце, по тадашњем схватању, везано целокупно здравље човека, јавља се .„огњица” која се затим рашири преко крви по целом телу. На појављивање куге утиче и велика врућина јер доводи до сметњи при дисању, што може да изазове смрт.
У кодексу се даље говори о временским појавама које утичу на јављање заразних болести, при чему главну улогу игра јужни ветар звани „ауштер”. Даље, ако је ваздух влажан, онда се често појаве магле, што треба сматрати знаком да ће се појавити куга, поготову ако је време стално магловито и хладно и дању нема кише. Нарочито је опасно ако се „чума” појави преко лета. Она може да се наслути још и ако у пролеће мало пада киша и влада велика хладноћа. Овакво време утиче на појављивање и других заразних болести, као што су велике и мале богиње. Слично се догађа и ако лети није много топло. Поред овога, на појаву заразних болести утичу и разне небеске појаве. На пример, ако једног дана Сунце не буде заклоњено облацима а сутра буде, може се са сигурношћу сматрати да ће доћи до појаве неке заразне болести.
Није онда чудно што је сироти средњовековни човек без престанка гледао у небо слутећи разне недаће. У замраченој соби са спуштеним ролетнама и укљученим расхладним уређајима, не замарајући се непотребним пословима, наш осетљиви метеоропата слушаће само временску прогнозу, знајући да опака ешерихија са ветровима и кишом нема никакве везе.