Да ли постоји Деда Мраз?
КУТИЈИЦЕ КОЈЕ




Да се одмах разумемо, једини прави, тачан, научно проверен и емпиријски доказан одговор на горње дијалектичко питање гласи – „Наравно да Деда Мраз постоји!” Тачка.
Разлога је више:

Друго, бића из маште морају да постоје, јер без њих маште нема. А без маште бисмо још ишли пешке на све четири, не би нам ни на памет пало да се усправимо на задње ноге и провиримо преко високе траве или бисмо, чак, још чучали на дрвећу. Што је, морате признати, доста незгодно и врло напорно за гајење деце. Мада сумњам да би родитеље и то сачувало од питања „Постоји ли Деда Мраз?”. Потпуно сам сигурна да би то пало на памет и детету наглавачке, репом окаченом за грану. Према томе, ако постоје, а постоје, зубне виле које дентистички манијакално скупљају детиње зубе као будући грађевински материјал, онда постоји и Деда Мраз. Јер постоје и патуљци које сваки нормалан човек може да види како чуче на печурци или се баве обућарским радом.


Зато ја тако волим новогодишње доба. Добро, има ту нешто и око имена, биће да сам слаба на имењакиње које коначно могу да се унесу у кућу. Што веће, то боље. Због чега мој Жму тврди да не схватам поенту, звоцајући ми сваке године:
„Јелку, јелку треба да окитимо, а не баобаб”.
А ја све мислим, са захвалношћу, на старе Германе који су, ма колико били дивљи и одбијали да се покоре и плаћају пореске обавезе Римљанима, увели диван обичај уношења јелке, као симбола шуме у којој су и од које су живели, у куће. Има ли ишта лепше од мириса јелке у кући док напољу шећери снег? Нема. Па још кад се довуку, из подрумских дубина, кутије пуне украса, од оних „кад сам ја био толики као ти сада”, до годинама скупљаних и чудом сачуваних од деце.


Е, то је трећи разлог због ког Деда Мраз постоји. Поклони. Сва деца заслужују поклоне, јер су сва деца како год окренемо добра, ако ништа друго оно само зато што су ту, што постоје. И добро је да у години има што више дана када можемо да их обрадујемо. Мислим, кад може и Деда Мраз да их обрадује.
Наравно да ту има и родитељских фрустрација. Узмимо, на пример, мене. У другој половини прошлог века, у држави које више нема, цветао је социјализам. Који је претпостављао једнакост опште праксе. Што је требало да важи и за Деда Мраза. Међутим то нешто није радило. Као што, уосталом, и много тога није радило. Елем, сви моји вршњаци весело су клипсали у предузећа својих родитеља, на колена Деда Мразу, по целофанско џакче поклона. Моја мајка није радила. Отац јесте. На моју новогодишњу несрећу, у рударском предузећу. А, рудари пара немају. Нити су их икада имали, нити ће их имати. Сиротиња до бога. Мада, ни бога тад нешто није било. Био је на службеном путу. И зато што рудари пара немају, није било ни Деда Мраза. Ни поклона. Цврц. Тих недељу околоновогодишњих дана никада нисам заборавила. Годину за годином се у то време, свако поподне, у нашој згради, лифтом возало моје друштво из дворишта, зајапурени, зацакљених очију, обема рукама грлећи поклон-пакетиће синдикалног Деда Мраза из бољих од рударског стојећих предузећа.

Четврти разлог је то што ће вам захваљујући проповедању Деда Мразовог постојања остати за успомену таква бисерна збирка детињих писама какву ништа не може да надокнади. Та лака самохвала, то убеђивање „био сам добар, јесам сигурно” када је очито да писац више убеђује себе него адресанта, па то је за урамити. Дан-данас, кад ми се додатно смеје, ја одем да мало прекопам по фиоци са дечјим првим ципелицама, плавим праменчићима свилене косе, првим цртежима и – писмима Деда Мразу. И то оним нахеро словима, која једно друго подупиру у жељи да буду што читкије и убедљивије написана (рад – „не само да сам био добар, него види и како знам да пишем”), уз списак жеља и обавезни цртеж на крају, који би Деда Мраза требало да коначно обори с ногу и сатре његов буџет. Не знам за Деда Мраза, али код мене је то увек палило, разливена срца и аутопортрети аутора писама. Непоновљиво и драгоцено за сваку породичну историју.


Зато, кад вас клиња или клинцеза припитају има ли Деда Мраза, погледајте их са самопоуздањем, лаким изненађењем које прати питање на које је одговор и тако већ познат и реците, без страха да ћете угрозити Пинокија, да, наравно да Деда Мраз постоји. Као Сунце, Месец и чега год се сигурног још сетите.
А, поклон-папире никада не сакривајте на балкон или у ормане. Деца су Агата Кристи на куб. Обавезно у подрум. И не заборавите да јавите Деда Мразовим патуљцима где држите кључеве од подрума.
Из књиге „Испод седмог неба”, издање „Лагуне”

Аутор:
Јелица Грегановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре