3320 25. 9. 2015.
Да ли постоји Деда Мраз?
КУТИЈИЦЕ КОЈЕ
„Јелку, јелку треба да окитимо...” 
едно од главних питања које се поставља у децембру, празничном месецу јесте: „Да ли Деда Мраз постоји?”. Ово питање ће родитељу, додуше на све већ навиклом, поставити обично пред спавање, младунац који је управо почео са вишегодишњим радом у руднику просвете где се, између осталог, изволео упознати и са филозофским сумњама својих сапатника. Дотичне обухватају не само домен промишљања, већ се врло често изражавају и у облику тврдње да поменути деда не постоји, и да заправо родитељи купују и стављају поклоне под јелку. Да би то учинили, родитељи успут крше законом зајемчену приватност поштанских пошиљки отварањем детињих писама адресованих на субјекта сумњиве егзистенције. Једење прозорских кексова, у форми мита намењеног и иначе већ нездраво дебелом деди, да ни не помињемо. Да се одмах разумемо, једини прави, тачан, научно проверен и емпиријски доказан одговор на горње дијалектичко питање гласи – „Наравно да Деда Мраз постоји!” Тачка.
Разлога је више:
ре свега, после оваквог одговора, који претпоставља и самоуверен тон с лаком дозом просто неверовања да се такво питање може уопште и поставити (може и са пратећом грмљавином згоржене Истине у позадини кадра), ваш потомак ће смирено ипак отићи да спава. Чиме ћете и ви добити времена да свом родитељском организму обезбедите иоле мирну ноћ, од природе претпостављену за одмор и ограничену регенерацију. Друго, бића из маште морају да постоје, јер без њих маште нема. А без маште бисмо још ишли пешке на све четири, не би нам ни на памет пало да се усправимо на задње ноге и провиримо преко високе траве или бисмо, чак, још чучали на дрвећу. Што је, морате признати, доста незгодно и врло напорно за гајење деце. Мада сумњам да би родитеље и то сачувало од питања „Постоји ли Деда Мраз?”. Потпуно сам сигурна да би то пало на памет и детету наглавачке, репом окаченом за грану. Према томе, ако постоје, а постоје, зубне виле које дентистички манијакално скупљају детиње зубе као будући грађевински материјал, онда постоји и Деда Мраз. Јер постоје и патуљци које сваки нормалан човек може да види како чуче на печурци или се баве обућарским радом.
акле, све што мили, скакуће и обавља најнемогућије послове и улоге у машти, то све постоји. И постојаће. Ма колико се деца трудила да брзо одрасту. Јер без вила и вилењака, патуљака и џинова, деда мразова и свакојаких још становника маште не би било ни бајки. А без бајки се такође не може. Нарочито у децембру. Нарочито не за Нову годину. Нарочито не кад напољу без тона пада снег, а у ћошку дневне собе цакли окићена јелка. Још ако и цимет мирише, то је то. Бајка на делу. Уживо.Зато ја тако волим новогодишње доба. Добро, има ту нешто и око имена, биће да сам слаба на имењакиње које коначно могу да се унесу у кућу. Што веће, то боље. Због чега мој Жму тврди да не схватам поенту, звоцајући ми сваке године:
„Јелку, јелку треба да окитимо, а не баобаб”.
А ја све мислим, са захвалношћу, на старе Германе који су, ма колико били дивљи и одбијали да се покоре и плаћају пореске обавезе Римљанима, увели диван обичај уношења јелке, као симбола шуме у којој су и од које су живели, у куће. Има ли ишта лепше од мириса јелке у кући док напољу шећери снег? Нема. Па још кад се довуку, из подрумских дубина, кутије пуне украса, од оних „кад сам ја био толики као ти сада”, до годинама скупљаних и чудом сачуваних од деце.
ад зацакли украсима јелка и проспе мирис шуме, како уопште може да буде сумње у постојање Деда Мраза? Кад бих само имала кад, ја бих се пријавила да будем Деда Мразова службеница за односе с јавношћу. Посебно оном детињом. Мада, била бих способна да и одрасле убедим у несумњиво постојање мог послодавца, а камоли децу. Узмимо на пример нашег најстаријег сина, Престолонаследника. Кад је био мали спавао је испод јелке. Од божића до Нове године. За сваки случај. Да га Деда Мраз не промаши. Да види како га жељно чека. И Деда Мраз је то знао да цени, увек се тако тихо ушуњавао у дневну собу и тако лагано му остављао поклон да га никад није пробудио. Али смо зато ми рипали као попарени када се из дневне собе, зором ранијом од ране, проламао Престолонаследников радосни врисак који је пратио буђење хватањем у први очни кадар кутије у сјајном папиру и са највећом машном коју су патуљци могли да направе.Е, то је трећи разлог због ког Деда Мраз постоји. Поклони. Сва деца заслужују поклоне, јер су сва деца како год окренемо добра, ако ништа друго оно само зато што су ту, што постоје. И добро је да у години има што више дана када можемо да их обрадујемо. Мислим, кад може и Деда Мраз да их обрадује.
Наравно да ту има и родитељских фрустрација. Узмимо, на пример, мене. У другој половини прошлог века, у држави које више нема, цветао је социјализам. Који је претпостављао једнакост опште праксе. Што је требало да важи и за Деда Мраза. Међутим то нешто није радило. Као што, уосталом, и много тога није радило. Елем, сви моји вршњаци весело су клипсали у предузећа својих родитеља, на колена Деда Мразу, по целофанско џакче поклона. Моја мајка није радила. Отац јесте. На моју новогодишњу несрећу, у рударском предузећу. А, рудари пара немају. Нити су их икада имали, нити ће их имати. Сиротиња до бога. Мада, ни бога тад нешто није било. Био је на службеном путу. И зато што рудари пара немају, није било ни Деда Мраза. Ни поклона. Цврц. Тих недељу околоновогодишњих дана никада нисам заборавила. Годину за годином се у то време, свако поподне, у нашој згради, лифтом возало моје друштво из дворишта, зајапурени, зацакљених очију, обема рукама грлећи поклон-пакетиће синдикалног Деда Мраза из бољих од рударског стојећих предузећа.
згледа да ми је од тада остало... зато сам постала члан странке Деда Мраза и један од најбољих пакера његових поклона. Нема патуљка у Деда Мразовом погону који би могао боље и сјајније од мене да запакује новогодишњи поклон. Са машнама, звездама, да сјаји, да се прелива, шушка и шапуће. Да се дечије очи рашире к'о славске тацне кад их угледају испод јелке.Четврти разлог је то што ће вам захваљујући проповедању Деда Мразовог постојања остати за успомену таква бисерна збирка детињих писама какву ништа не може да надокнади. Та лака самохвала, то убеђивање „био сам добар, јесам сигурно” када је очито да писац више убеђује себе него адресанта, па то је за урамити. Дан-данас, кад ми се додатно смеје, ја одем да мало прекопам по фиоци са дечјим првим ципелицама, плавим праменчићима свилене косе, првим цртежима и – писмима Деда Мразу. И то оним нахеро словима, која једно друго подупиру у жељи да буду што читкије и убедљивије написана (рад – „не само да сам био добар, него види и како знам да пишем”), уз списак жеља и обавезни цртеж на крају, који би Деда Мраза требало да коначно обори с ногу и сатре његов буџет. Не знам за Деда Мраза, али код мене је то увек палило, разливена срца и аутопортрети аутора писама. Непоновљиво и драгоцено за сваку породичну историју.
окле сам стигла? Да... Пети разлог – Деда Мраз постоји. Просто, тако је. И биће. Мора да буде. Зато што га деца воле и потребан им је. Да му пишу, да га целе године чекају. Да вире под јелку. Да им очи сијају сјајније од најсјајнијих новогодишњих лампиона и лампица када коначно угледају поклоне. Зато да деца буду срећна. Јер то увек заслужују самим својим постојањем.Зато, кад вас клиња или клинцеза припитају има ли Деда Мраза, погледајте их са самопоуздањем, лаким изненађењем које прати питање на које је одговор и тако већ познат и реците, без страха да ћете угрозити Пинокија, да, наравно да Деда Мраз постоји. Као Сунце, Месец и чега год се сигурног још сетите.
А, поклон-папире никада не сакривајте на балкон или у ормане. Деца су Агата Кристи на куб. Обавезно у подрум. И не заборавите да јавите Деда Мразовим патуљцима где држите кључеве од подрума.
Из књиге „Испод седмог неба”, издање „Лагуне”
Аутор:
Јелица Грегановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
