Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Шта је 11, а шта 13. новембар?


КРВАВИ КРУГ

Нешто више о томе зашто се Први светски рат називао Великим ратом... и о томе да је започео у Београду... а посебно о томе да је у Београду званично и завршен 13. новембра 1918. године... И како то да славимо 11. новембар „Дан примирја” као национални празник иако Београд никада није припадао Западном фронту...


ада данас говоримо о Првом светком рату, готово потпуно заборављамо на чињеницу да је овај рат деценијама након завршетка називан Великим ратом. Логично, ако се зна да пре њега нигде на свету није постојао тако велики војни сукоб који је обухватио толики број царевина, краљевина, нација... да се водио на толиком пространству. Пре Великог рата ратови су углавном били међудржавни, локални или регионални. Велики рат био је први свеопшти рат који је цивилизација доживела и који је са собом донео ужасна разарања, распаде старних царевина, стварање великог броја нових држава... и непојмљиво велики број људских жртава.
   О његовој суровости најбоље говори чињеница да команде зараћених страна своје војнике углавном нису називале трупама, већ људским материјалом. Материјалом који је требало потрошити ако је постојала жеља да се рат добије... У овом суровом обрачуну великих царевина први пут су употребљени авиони, тешки митраљези и бојни отрови ради уништења људских живота, а готово сва правила ратовања позната до тада прећутно су престала да важе.
    Јавност, не само у Србији већ и у целој Европи, има потпуно погрешну слику о томе где је и како почео Велики рат. Уврежено је мишљење да је Велики рат почео у Сарајеву, убиством аустроугарског престолонаследника Фрање Фердинанда и његове супруге Софије... Такође, подразумева се да је завршен у Компијењу, 11. новембра 1918. године, миром потписаним у железничком вагону... Али, ни једно ни друго није тачно.

Летовање владара

    Након стотину година готово су сви, сем неких историчара, заборавили на цео један месец лета 1914. године. Цео један месец након убистава Фрање Фердинанада, месец током кога се водила жустра дипломатска преписка између тадашњих великих сила... Месец јул, који су цареви проводили на „заслуженим” летњим одморима, остављајући своје шефове генералштаба и министре спољних послова да смисле почетак будуће кланице која ће променити историју света.
    Као врхунац онога што је тада називано „јулском кризом”, уследио је ултиматум Аустроугарске монархије Краљевини Србији. Тај документ, објективно гледајући, садржао је немогуће услове које наша земља мора да испуни уколико жели да избегне објаву рата. У којој мери је то било јасно говори и чињеница да је барон Гизел фон Гизлинген, велепосланик Аустроугарске монарије у Краљевини Србији, одговор председника српске владе Николе Пашића сачекао већ спакован и спреман за пут.

                                 Слике разрушеног Београда с краја јула 1914. године
 


    Како је Фон Гизлинген напустио Београд пре објаве рата, Аустроугарска монархија није објавила рат на до тада уобичајен начин – нотом опуномоћеника или предајом званичног телеграма влади према којој се планирају ратна дејства. Телеграм којим је објављен рат Србији није стигао дипломатским путем, већ редовном телеграфском поштом – путујући од Беча до Пеште, од Пеште до Земуна и Београда и тек након тога до Крагујевца и Ниша, где су већ били повучени српска војна команда и влада. Колико је овај начин објаве рата заправо био необичан говори и то да је више од три сата испитивана аутентичност телеграма који је стигао у поподневним сатима 28. јула 1914. године.

Прва жртва

    У Србији је, и поред свега, било много оних који су веровали да до рата неће доћи, поготово што је царска Русија стала у одбрану српских интереса. Чак и када је телеграм стигао ретки су били они који су очекивали да ће аустроугарске трупе напасти већ неколико сати након пристиглог телеграма. Бомбардовања Београдске тврђаве с бродова-монитора који су пловили Савом и Дунавом је било, али су те гранате испаљиване углавном зарад провокације. Аустријанци су знали да се главнина српске војке повукла из Београда, а да је град остављен на одбрану цариницима, финансијским полицајцима и добровољцима.
    Стратешки гледано, Београд је пре могао да буде караула него главни град. Бранити главни град који се налази на самој граници с непријатељем од кога га дели једва 180 метара широка река Сава, била је готово немогућа мисија... Током спарног 28. јула 1914. године малобројним браницима Београда неколико пута је са аустријских монитора стизала порука да мирно предају тврђаву и спусте српску заставу. У инат, на свакој кули старе тврђаве дизале су се нове српске заставе.
    С друге стране, пропаганда је радила свој посао, па су они који су читали аустроугарске новине, могли да закључе да се Београд већ готово предао и да је само потребно ући у њега... Напустили су га сви. Краљ, војска, влада, становништво. Са осећајем да само треба заузети већ празан град, војници Монархије су и стигли на леву обалу Саве у намери да десантним бродовима и теретним возом преко Савског моста једноставно окупирају Београд...
    Негде након поноћи исте вечери уследио је напад аустријских трупа, али је истог часа у ваздух одлетео и спој код првог стуба Савског моста кога су браниоци Београда раније тог дана минирали... Теретни воз није ушао у град. Аустрија је десантним чамцима преко реке напала свом силом, а Београд су бранили добровољци, углавном окупљени у чети војводе и комите Јована Бабунског.
    У том првом сукобу код старог железничког моста, који је тада био једина копнена веза између Истока и Запада, пале су и прве жртве Великог рата. На српској страни одмах је, при првом удару, као добровољац, „одмах испод Сиротановићеве сругаре”, погинуо ученик Трговачке академије, Србин родом из околине Херцег Новог, Душан Ђоновић. О томе, поред других извора, недвосмислено сведочи и кратак текст с последње стране дневног листа „Политика” од 21. јула (3. августа) 1914. године. Наиме, након напада на Београд, „Политика” шест дана није излазила.
    С друге стране, судећи по ономе шта су Аустријанци написали на спомен- плочи на свом војничком гробљу, које се данас налази у оквиру београдског Новог гробља, „прву крв” с њихове стране пролио је пешадинац Иштван Балохи, из 68. пешадијске јединице. У разним историјским изворима помињу се и друга имена, уз различита тумачења. Тако се, наиме ,тврди да је Иштван Балохи једини идентификован од целе јединице која је те ноћи изгинула у сукобима око Савског моста, па се због тога његово име налази на спомен- плочи. Има записа и о томе да је минирани Савски мост пао на аустријску лађу „Алкотмањи” и да је једини на њој погинуо баш њен капетан Карло Еберлинг.
    Не улазећи у све ове расправе, требало би се држати чињеница да је спомен- плоча ученику Душану Ђоновићу, првој жртви Великог рата са српске стране, постављена у антреу бивше Трговачке академије, данашње Прве економске школе. Такође, не смемо да доводимо у сумњу да је Аустроугарска монархија по уласку у Београд 1915. године с озбиљним разлогом навела име Иштвана Балохија, као прве жртве рата са своје стране.

Како се умирало

    И ове две спомен-плоче подигнуте у истом граду, потпуно независно једна од друге, у огромном временском размаку, недвосмислено говоре о томе да је Велики рат почео у Београду, 28. јула 1914. године.
    Иако понеки историчари покушавају да Аустријско-српски рат прикажу као локални рат, који је већ сутрадан довео до општег сукоба на источном и западном фронту и у рат увукао велике силе, ова релативизација била би опасна по историјска тумачења узрока и последица Великог рата. Потпуно свестан тога да су Србија и Београд фитиљ који ће потпалити европско (а касније и светско) буре барута, министар спољних послова Аустроугарске монарије, гроф Бертхолд, протресао је кутију шибица и издао наредбу да се фитиљ запали.

 Читуља у „Политици” и спомен-плоча Душану Ђоновићу, првој жртви Првог светског рата

    И поред тога што је српска Војна команда већ унапред стратешки предала Београд, и поред тога што су га Аустријанци унапред прогласили градом у који се само треба ушетати, Београд се бранио пуна четири месеца. Средином новембра 1914. далеко моћнији непријатељ га је заузео, али већ 4. децембра Београд је поново постао слободна српска престоница. У једном од сведочења из тог времена пише:
    „Никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале моменте праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерно, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима има сву отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда!”
    Након пада Београда 1915. године Аустроугари су преузели власт, све до јесени 1918. године и коначног пораза на свим фронтовима.
Међутим, као што се неоправдано мало говори о Београду као граду у коме је почео Велики рат, као и о готово заборављеним првим жртвама рата, Душану Ђоновићу и Иштвану Балохију, тако се готово нигде не помиње чињеница да је Велики рат заправо и завршен у Београду.
    Као што је направљен стереотип о томе да је Велики рат почео убиством надвојводе Фрање Фердинанда у Сарајеву, тако је направљена и потпуно погрешна представа о томе да је заршен у 11. новембра 1918, у железничком вагону у Компијењу када је после револуције и бега немачког цара Вилхелма у Холандију, потписано примирје с Немачком.
    Истина је да је тада, у 11.00 часова, 11. новембра 1918 — једанаестог часа, једанаестог дана, једанаестог месеца — примирје ступило на снагу. Супротстављене војске на западном фронту почеле су повлачење са својих положаја, на коте предвиђене примирјем. Тако је тај дан у читавој Европи и проглашен Даном примирја. Канадски војник Џорџ Лоренс Прајс одавно се сматра последњом жртвом Првог светског рата: погодио га је немачки снајпериста и умро је у 10.58 часова 11. новембра 1918, два минута пре примирја.
    Али, то би био западни фронт... Београд није физички на западном фронту јер је припадао зони Солунског фронта... Тек два дана доцније, 13. новембра 1918. године Мађари, који су се крајем октобра 1918. године, након револуције у Аустроугарској монархији и Декларације о самосталности, одвојили од Аустријанаца потписали су сепаратно примирје са Србијом. Потписали су га у Београду и то је последње примирје потписано у Првом рату! Тим документом одређена је северна граница српске државе која је више или мање и данас важећа. Мађари су и на тај начин желели да покажу своју самосталност од монархије од које су се одвојили

Београдско примирје

    Ово „Београдско примирје” званично се зове Војна конвенција о примирју с Угарском, и за српску страну га је потписао војвода Мишић, а као изасланик грофа Михаела Кираљија, тадашњег првог човека угарске владе, за Угарску га је потписао министар спољних послова Бела Линдер. За савезнике је потписом јемство пружио генерал Анри, опуномоћеник генерала Франшеа Д’ Епереа... Примирје је потписано 13. новембра 1918. године у згради Управе фондова, згради данашњег Народног музеја у Београду, у 23 часа и 15 минута. После потписивања учесници су поздрављали многобројне окупљене грађане са балкона изнад улаза у зграду Управе фондова. Балкон је страдао током априлског бомбардовања Београда 1941. године и никада није обновљен.
    Тек сутрадан, 14. новембра, српска војска кренула је ка северу, дубље у Војводину долазећи до линије одређене Београдским примирјем... Чак до Печуја...
    Генерал Анри вратио се у Француску неколико дана након потписивања примирја, и по њему носи име једна од улица у Београду. Војвода Мишић умро је и сахрањен на Новом гробљу у Београду. По њему носи име један од најважнијих булевара у престоници. Изасланик грофа Кираљија, Бела Линдер, који је потписао последње примирје Великог рата, 1921. године се из Пеште преселио у Београд... Ту се, по ономе шта знамо, оженио и непрекидно живео до смрти 15. априла 1962. године. У Београду, на Новом гробљу је и сахрањен.
    Тако је линија крвавог круга састављена у Београду. Тако је Велики рат окончан тамо где је и почео. Провиђење је хтело да се посмртни остаци првих жртава Великог рата, Душана Ђоновића и Иштвана Балохија, као и оних који су га коначно завршили, Беле Линдера и војводе Мишића и данас, након 100 година, налазе на просторима Београда.

* * *
   Спомен-плоча потписаном „Београдском примирју” постављена је у зграду данашњег Народног музеја по завршетку Великог рата. Нажалост, по окупацији Београда 1941. године срушили су је Немци, а нова партизанска власт никада је није вратила на место на коме је требало да стоји. Тако је и историја почела да се мења и заборавља.
   Због чега Република Србија слави 11. новембар, Дан примирја на западном фронту, као свој национални празник, и поред тога што је Велики рат завршен у Београду, 13. новембра 1918. године, то заиста није јасно.
   Захвални смо Граду Београду који је донео одлуку о томе да се у близини првог стуба старог Савског моста постави спомен-плоча првим жртвама Првог светског рата – Душану Ђоновићу и Иштвану Балохију. Било би добро и да се донесе одлуку о томе да се спомен-плоча „Београдском примирју” као крају Великог рата, након седамдесетак година, врати на зграду Народног музеја. Можда ћемо онда, следеће године, славити 13. новембар као национални празник.

(Писац текста је сценариста и редитељ филма „7 дана који су изменили век”)




Аутор: 
Бошко Савковић
број: