Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Језик поставља замке


КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ ОБРАЛЕ БОСТАН
Несумњивом богатству нашег језика у великој мери доприносе устаљени изрази, такозване фраземе. Како су изнедрене неке од њих у краткој причи која следи...

Пала ми је секира у мед, ал’ стварно. Добио сам (редакцијски) задатак да загњурим у књигу недавно упокојеног Милана Шипке „Зашто се каже?”, једну из сјајне серије „Популарна лингвистика” у издању новосадског „Прометеја”. И шта? Тако је секира (то јест ја) пала у мед (то јест књигу). Осмехнула ми се срећа да с уживањем ишчитам ову несвакидашњу „лингвистичку белетристику”.
За почетак овог кратког новинарског бродења кроз део нашег језика, онај који се бави његовим фраземима, устаљеним спојевима речи који имају и устаљена, по правилу пренесена значења (а има их десетак-петнаест хиљада), да видимо откуд је искрилатила крилатица с почетка текста.
Начисто смо да кад чујемо или кажемо да је некоме пала секира у мед то значи да му се десило нешто лепо, и то изненадно. Има и оно да му је кашика пала у исту слатку густу масу, али то није изненадно јер тај део стоног прибора је, по свој прилици, одмах изнад пуне чиније. А кад секира падне у мед то је, по и овде незаобилазном Вуку, „кад исијецају челе из дрвјета, па кад је дупља пуна меда, те сјекира, како се удари њом у дрво, пропадне у мед...” Срећа, радост, а све неочекивано.
То је прихватио и потоњи језикословац др С. Бабић, па је у часопису „Језик” то овако образложио: „То сам и сам једном у дјетињству доживио. Довезао стриц из шуме дрва па их цијепао и наишао на мед. Била је велика радост за све. Тај ми је доживљај касније помогао да схватим ову фразу са сјекиром. Таквих је конкретних доживљаја некад, кад су људи ложили дрвима што су их сами сјекли и цијепали, зацијело било више, па се од конкретнога прешло к пренесеном значењу, што је у језику сасвим нормална појава.”


Шпанска села у Немачкој

И нормално и уверљиво, нема шта. Нисам био у прилици да идем у шуму и сечем дрва, то су за мене шпанска села. Што баш шпанска? Зар у другим државама сви живе у градовима? Појма немам, тако се каже. Зашто? Милан Шипка објашњава да је то дослован превод одговарајућег немачког израза спанисцхе Дорфер и да га је први употребио Јохан Волфганг Гете у роману „Јади младога Вертера” (1774). У најстаријем српском преводу из 1905. године та реченица гласи овако: „То су била за послаников мозак шпанска села, и ја се препоручим да се не бих морао још више жучити због даљег неразумног говора.” Литература се угнездила у свакодневни говор, села с дела Пиринејског полуострва постала су синоним за нешто (некоме) потпуно неразумљиво, далеко, непознато.
Кад смо већ код тих насеља која нису ни град ни варош, врло је упутно свратити и до Потемкинових села. Обмана, смишљена варка, лажни блесак који скрива неуспео садржај нечега, тако о њима, тим селима на Криму, одавно говоре. Немогуће, упорно и узалудно је понављала руска царица Катарина II, за многе познатија као Велика. Како су само била лепа и жива та села и места у новоосвојеним крајевима кроз која је, с аустријским колегом Јосифом II, пролазила 1787. године, после руско-турског рата. Куће красне, сељаци и радници чисти и радишни, поздрављају је с осмесима и букетима цвећа. Смеши се и кнез Георгије Александрович Потемкин, врховни командант војске и први министар, њен љубимац и љубавник, организатор овог пута победе. Поносно јој је показао и новосаграђену тврђаву у Херсону, па велику лађу одмах ту, ал на сувом, само што је нису поринули.
Превару је открио и обелоданио у мемоарима један од царичиних сапутника, француски посланик гроф Сегир, сведочећи о обмани несвакидашњих размера. О настамбама од картона, сељацима у свечаним ношњама које су премештали дуж пута, џаковима пуним песка уместо жита...


Комшијски виноградарски упади

Врло је могуће да је тих дана друмовања руским степама владала пасја врућина и да се много пута поменути кнез нашао у небраном грожђу, наслућујући крај меденог месеца са својом царицом. Истина је да кад је велика врућина, жега, обично крајем јула и почетком августа, пси дахћу исплажених језика, али овај израз нема никакве везе с лајавцима. Настао је још у старом Египту и везан је за појаву Сиријуса, најсјајније и једне од нама најближих звезда која се налази у сазвежђу Великог пса. На египатском небу ова „пасја звезда” појављује се сваког јула и везана је за жестоке жеге те отуд и пасја врућина, односно пасји дани. Отуд су је преузели Римљани, па је временом и просторима стигла и до нас.
Да се Потемкин нашао у небраном грожђу, неприлици, незгодној и тешкој ситуацији, није тешко наслутити. Израз је настао у народу, после стигао и у књижевност, а односио се на (не)прилике кад чувар винограда – пудар затекне незване госте међу грожђем. Од конкретног стигло се до пренесеног значења. Занимљиво је да је овај израз, осим нашег, присутан још само у македонском и бугарском језику. Значи ли то да смо ми, комшијски солидарно, склонији упадању у туђе винограде? И да то нипошто није медени месец, време среће и задовољства, између пудара и оних других.
А тај месец с окусом меда први је забележио славни француски филозоф и књижевник Волтер, још у 18. веку. Наиме, он је у роману „Задиг или Судбина”, објављеном 1747, овако писао: „Задиг је искусио да је први месец брака, као што је описао у књизи Зенд, медени месец...” Из француског језика израз је упловио у друге, па и наш језик.
После месеца среће и задовољства дешава се да неко неком набије рогове. Брачно неверство се некако увек везује за лепшу половину, можда и због тога што даме, пардон, срне, природа није обдарила тим украсом мушке јелење главе. Откуд, дакле, рогоње у нашем речнику? Најлепше, не баш и најтачније, објашњење је прича да је својевремено француски краљ, неки од мноштва Лујева, имао обичај да мужеве дама на које је бацио око пошаље у лов са задатком да му донесу јелење рогове. Ловце раздрагане успешном ловином, хор дворјана дочекивао је с подсмехом.
Има, разуме се, и других тумачења, од волова до чаробњака, али о томе у меду од књиге.


Наџак-баба на цедилу

Звезда водиља овог текста није да лије крокодилске сузе спрам оних који изнад бркова имају рогове, али је могуће да овај новинар тамо негде, попут наџак-бабе, и те како обере бостан. Објашњење прве фразе налази се у Новом завету, књизи која описује живот и дело Исуса Христа. У њој, „мудраци од истока” су, идући за звездом, први дошли да се поклоне тек рођеном „краљу небесноме”. Ономе што је путоказ, што некога води у животу.
А откуд тој страшној и немилосрдној звери као што је крокодил способност да лије сузе, да некога жали, макар кобајаги? У књизи на чијим врелима и настаје ова причица пише да крокодил понекад заиста плаче, али не од туге и жалости, већ зато што су му сузне и пљувачне жлезде у тесној вези, па кад прождире жртву, рефлексно сузи, пушта крупне сузе. Народи којима су крокодили прве комшије запазили су ову појаву и поверовали да они заиста оплакују своје жртве. Отуда и израз који упућује на лажне сузе, односно лажно сажаљење.
Кад је неко зао, џандрљив и свадљив ето га у немалом друштву наџак-баба. А наџак је турцизам, међу мноштвом које смо пригрлили током вековног заједништва, и говори о давно заборављеном оружју и оруђу којим се тукло у бојевима али и радило код куће и на њиви. Мушки шовинизам примерен вековима за нама, додајући му у погрдном значењу реч баба, тако је частио жене наопаке нарави, оне које су језиком секли и ударали као наџаком. А шта се деси кад таква особа обере (зелен) бостан, односно пропадне, страда, не проведе се добро? Па, добије оно што је и заслужила. Остала на цедилу. Онако како је завршила, напуштена и изневерена, фрајла Јула из дела Стевана Сремца. А све је потанко у Српским народним пословицама објаснио свеприсутни Вук.


Бркати за Нејаког

Да би било ни по бабу ни по стричевима ваља рећи да новине које држите у рукама припадају предузећу седма сила и да, пу-пу, ни под разно нису у комшилуку са жутом штампом. Ко друкчије каже клевеће и лаже, односно зграбио је новинарску патку за врат.
Шта бисмо са својим језиком да Вук није ходио народом и записивао оно што је народ, кад му се хтело, приповедао? Вероватно бисмо, поред осталог, остали ускраћени за лепу народну јуначку песму „Урош и Мрњавчевићи” и за исказану храброст Марка Краљевића да правично, без обзира на то што су му преко пута буздованима витлали отац (бабо) и стричеви, моћни феудални господари, пресуди да умрлог цара Душана може да наследи једино његов син, потоњи цар Урош Нејаки. Најопеванији бркати јунак нашег средњег века само је поштовао заклетву коју је дао својој мајци Јевросими.
Доскора су опевали и новине, односно штампу. Чак је прогласили и силом. И то седмом. Зашто је она код нас, у нашем језику, тек на том месту кад је у енглеском, француском, па и шпанском и италијанском на четвртом? Прво да укратко разјаснимо откуд сила и откуд на четвртом месту. Израз „четврти сталеж” (остала три су били племство, свештенство и грађанство) први је употребио политички писац и идеолог енглеског племства Едмунд Берк, у другој половини 18. века. Он је говорио „да у парламенту заседају три сталежа; али тамо у галерији репортера заседа четврти сталеж, знатно јачи него сви они”. Израз се усталио у енглеском језику означавајући штампу и њену моћ. На исти начин настали су и одговарајући изрази у француском, шпанском и италијанском језику. Руски израз „шеста држава” настао је другачије и појавио се тек у 19. столећу. Код њих је држава, макар у пренесеном смислу, увек била сила. А зашто је наша штампа тек на седмом месту по свој прилици је митског карактера, односно због уврежене нам магичности броја седам (седам смртних греха, седам грчких мудраца, седам светских чуда...). Однедавно имамо и израз осма сила, телевизија. Биће да она, телевизија, већ има бар бронзу, треће место по моћи и утицају.
А кад је штампа пожутела, постала јефтина, петпарачка, трачерска, с непровереним вестима? Последњу деценију 19. века, најбурније раздобље развоја америчког новинарства, обележила је немилосрдна борба две моћне новинарске куће – Пулицерове и Херстове. Пресудио је, бар за објашњење горепоменутог израза, један сасвим обичан стрип „Yellow Kid” (жути дечак), али још више Ервин Вордмен, уредник „Њујорк преса”. Смучило му се препуцавање двојице новинских могула, посебно Виљема Херста који је увео правило: „Ако нема сензације, треба је измислити”, и у својим новинама, 1896, објавио оштар коментар подругљиво назвавши конкурентске новине „жутом штампом”.


                                                            ***
Кад је, па, патка запловила новинама? Она што означава сумњив и непроверен текст. Е, па, да не бисте сумњичили и проверавали и овај напис, правац књижара или библиотека. И проверите да ли је овај текстописац све ово време млатио празну сламу, мувао се око Алајбегове, случајно или намерно пао с крушке и, заузврат, од уредника добио корпу.

Аутор: 
Петар Милатовић
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број: