3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Бранко Млађеновић и Мирјана Ђурђевић
КРЧЕДИНСКА
ред замандаљеном љубичастом капијом у Миленка Вуксана 10 владала је општа медијска фртутма. Репортер карловачког „Гласа паора” покушавао је да сазна нешто од колегинице из „Крчедин њуза”, или бар да искористи њене везе по комшилуку. Хонорарац „Сланкамен дејлија” намештао је лоповске шапе фотографу, такође хонорарцу, они су увек препуни ентузијазма, али је овај успевао да преко зида услика једино потпуно опустелу авлију. Волонтерка радија „Воис оф Бешка” потурала је под нос микрофон случајним пролазницима, ако су били случајни а не сеоски радозналци, и умало се сјендечила услед клецања колена када је схватила да пред њом стоји нико други до легендарни новинар и ТВ лице Блажо Поповић! Управо је искочио из комбија независне продукције „Цунцукрет” и освртао се збуњено: – Ко је председница села? С њом имам договор...
Председница села је за то време седела у месној канцеларији и већ читав сат безуспешно испитивала сведоке, све проклињући акцију „Купиш две ципеле – добијеш три” која ју је јутрос потерала да скокне у шопинг центар на ауто-путу. Коме уосталом још треба један и по пар ципела?
Она, наиме, живи тачно преко пута инкриминисане љубичасте капије, и да се није повела за рекламом из „Инђија обзервера” све би и сама видела кроз сопствени кибиц фенстер. А не да јој Тамара из продавнице на ћошку трућа будалаштине како је – добра је душа – изнела животињама шафољ воде, на шта јој се јаре захвалило са „Веома сте љубазни, госпођо!” Од шока се, тобож, онесвестила и даље ништа не зна. Деда Мики, заостао у Крчедину још из доба Марије Терезије, донекле је потврдио продавачицину причу. По њему је колона демонстраната стигла до раскршћа, а онда су се стали двоумити хоће ли лево, према цркви, или десно, према Патки – ову недоумицу је пропратио својим стандардним разроким погледом кроз дебела стакла социјалних наочара излепљених фластером, што је додатно слудело председницу села – а онда је издалека видео Тамару како се строваљује у несвест.
Похитао је да јој дâ вештачко дисање уста на уста. Док се она распасуљила и опаучила га шафољем, могао је поред звезда и свитаца још једино да види репове колоне како нестају у правцу цркве. Аха, ипак према цркви, питаће попу! Оћеш клинац, поп Стева се уопште није обазирао на њене позиве кроз прозор месне канцеларије, витлао је ко мува без главе и усплахирено кадио порту, улицу, раскрсницу, Ловачки дом... Окадио је и Малишу који је, по обичају, пушио на вратима пољопривредне апотеке, на шта се овај закашљао, демонстративно забарикадирао унутра и ставио натпис: „Затворено”, а таман је помислила да га позове као следећег сведока.
И како ће сад оваква неупућена пред камеру чувеног Блаже Поповића? Осећала је како јој медијски притисак скаче у глави, срећом нафризираној за јучерашње крштење мале Љиље. Ђаво да их носи и ту ударену менажерију, која се пре неколико месеци из Београда населила у стару швапску кућу преко пута, тобож подижу виноград на Патки. Још су на поштанско сандуче, уместо презимена, ко сав поштен свет, ставили натпис Сигурна кућа!?
Није била баш превелика менажерија. У кући су најчешће боравили Човек, Жена, Шиља и Цветко, у весељу и слози. Мање-више. Кад се не џапају, као јуче ујутро:
– Цветко, опет си то урадио! – галамила је Жена с врата кухиње. – Јеси ли свестан последица ако... Ама, Цветко! Теби говорим! – Тиграсти мачак наставио је да се излежава на огради трема и незаинтересовано лиже задњу шапу.
– Шта је сад опет? – Човек се појавио из правца гараже, некадашње штале, скида заштитне рукавице, биће да је опет пословао око трактора. Уз ногу му трчкара клемпави црно-жути пас марке виноградарски гонич, то је Шиља.
– Ма будала – Жена се подбочила и дува на нос, барем је спустила глас. – Био малопре поштар, донео рачун за ђубре, а овај кренуо да му се мота око ногу и на сав глас „Дај маци џигерице, дај маци џигерице...”
– А поштар? – уозбиљи се мушкарац.
– Осула сам моментално паљбу по комуналном, само рачуни, рачуни... а контејнер препун по недељу дана. Збрисао је пре него што је успео да схвати.
– Нисам – проговори Цветко, Човек је за њега изгледа мало већи ауторитет од Жене, и настави да се лиже, као има важна посла.
– Ла-жеш! Ла-жеш! – задевао би се Шиља, а реп му као метроном прати текст. – Чу-о-сам-те! Чу-о-сам-те!
– Цинкарошу! – фркну Цветко, скочи са ограде и промува се Жени кроз ноге у кујну.
Шиља сад с тужним погледом, који се обично зове псећи, врти њушком час према Човеку час према Жени.
– Шта је, да неће можда и куца џигерице? – саркастично ће Жена.
– Не, не, само кажем, чуо сам га, у праву си...
– Ти ћути – прекиде га Човек. – Ко је јуче трчао за баба Живком по башти и објашњавао јој у ком је правцу отишао њен певац? Срећа што је глува. А вала и ти – окреће се Жени – затварај врата кад наиђе неко, немаш реп.
– Шта сам ја овде, портирка? – Жени је начисто прекипело. – Мало ми што држим животиње које говоре, још само да ме ливрејишете. И рекао си малој Љиљи „Марш!“
– Прво је она мени рекла – цвили Шиља – па сам онда ја...
– Ама свега ми је доста, нема ручка за казну.
Ипак су добили ручак, као и вечеру, што није никакво чудо, Жена вазда прети у празно, барем кад је исхрана у питању, али је звоцање око Цветковог и Шиљиног обичаја да блебећу пред комшилуком и странцима настављено у континуитету. Бла, бла, бла, бла, бла, њима вечито преконосира а она је овде највећа алапача.
– Е сад ми је прекипело – Цветко је подигао главу са допола поједене вечере, зашкиљио очима у Женином правцу, облизнуо се и скочио на кревет. – Ја од сутра говорим јавно!
Шиља се у два корака нашао поред Цветкове зделе, испразнио и њу у једном бучном залогају, сео и строго погледао људе:
– И ја. Ми од сутра говоримо пред свима.
– Само изволите – плану Жена. – После можемо да се пријавимо за неки риалити шоу и паре да намлатимо, купимо нови трактор...
Шиља задовољно поче да маше репом али га Цветков поглед тренутно умири.
– Нећемо – изговорише у исти глас.
– Моментално ћете завршити у кафилерији, а нас двоје ће стрпати у лудницу. Мени ће да натакну дијагнозу чуварка циркуса. Ако, и треба да одем у лудницу, да се одморим од свих вас...
– А мени крчедински доктор Дулитл – уздахну Човек када је коначно дошао до речи.
– Што? Шта би ти фалило? – иронише Цветко. – Да не мислиш можда да смо ми једине животиње које говоре? Има нас... бар по једна у свакој авлији. Само што ви људи то кријете из само вама знаних разлога, не поштујете различитост. Уосталом, др Дулитл није имао никакву дијагнозу, него је само умео да мобилише снаге, а не као ви.
– И паре намлатио – додаје Шиља, њему се оно с новим трактором допало, можда буде места и за њега у кабини, а не да трчи до изнемоглости по винограду.
– Шиљи се пишки – прекиде га Цветко и махну на пса брковима. – А за остало живи били па видели.
Човек немоћно отвори врата, Шиља запали у ноћ а за њим стругну и Цветко. Жена их је после до нека доба дозивала по башти, нит писма нит карте. Да нису побегли од куће?
– Вратиће се – теши је Човек. – Увек се врате кад огладне.
– Чији је ред јутрос да кува кафу? – прави се тоша Човек растежући се и жмиркајући у Сунце што вири кроз густу крошњу ораха, осветлило је целу собу.
– Мпфгххх... – чује се са суседног кревета испод ћебади, фротира, прекривача и људских делова тела, што у преводу значи „ти, наравно, глупе су ти те јутарње форе”.
Шта ће, изгледа да се више нико не пали на његову животну радост овако сабајле, напуни џезву и певушећи развуче белу црту каладонта по четкици. Али, какав је то жамор? Комшије већ имају госте? Неко је упалио радио? Пропевао водокотлић? Чек, да изађе напоље...
Како је изашао на трем тако му је сав каладонт из уста завршио на пругастом шлафроку. Господе, помисли, мора да сам много смешан, али нико од присутних није се смејао. Гледало га је неколико десетина пари очију, двориште је било крцато. Ено га баба Живкин певац, жив и здрав, и газдарица и његове коке пресвиснуше трећи дан за њим. И комшијски шарпланинац, мал га не поједе ономад све с гуменим чизмама, кад је појурио њихово теле из детелине... А ено и телета?! Како му се само љубазно смешка:
– Добро јутро, комшија, јесте л’ поранили? Ми вам мало окупирали авлију...
Да ли да се одмах на лицу места шлогира или да прво алармира Жену? Али она је већ стајала до њега са послужавником с две кафе, сва распилављена:
– Стварно су слатки, јел да? А шта си се ти избечио, зар ти није било јасно још синоћ?
Човек је почео да витла четкицом смишљајући како да каже нешто чиме ће оставити утисак на гомилу, кад се наједном неко други побрину за то. Мала капија се са треском отвори и прво се указа чупава глава са наопако окренутим качкетом. Половина присутних ужаснуто јекну покушавајући да постану невидљиви, гурајући се и тискајући иза оног до себе.
– Нисам закаснио? – дува као да је трчао довде, натоварен пластичном коферчином, истом какву носе водоинсталатери или механичари... Или касапи, далеко било!
– Откуд сад па ти? – забезекну се Човек.
– Послао си ми ес-ем-ес – показује Неша ветеринар телефон, на шта се Цветко начас загрцну и са особитим занимањем поче погледом да пребројава црепове на крову. – Нека могућа интервенција широких размера, тако си написао...
– Ја? – Човек одречно одмахује главом, а Жена показује палцем на Цветка, мора да је његово масло.
– Браћо и сестре, не брините, он је наш човек! – умирује Шиља тек сад ускомешану гомилу. – Каснимо, у праву је Неша. Преузмите транспаренте у гаражи.
Цветко скочи на ограду трема и погледа на Женин сат, врпољи се.
– Шта је бре ово? – избечи се Жена на њега.
– Крчедински прајд! – испрси се мачак.
– И шта бисмо ми сад требало да радимо? – згледа се Жена са Човеком и ветеринаром. Размењивање погледа трајало је неколико тренутака, онда су сви праснули у смех.
– Па да подржимо, шта ћемо! – први се огласи Човек у пругастом шлафроку замазаном калодонтом и крете да откључа капију.
Кроз коју су прво прошла два највећа сеоска бика носећи на роговима преко целог шора разапету крпу са натписом Крчедин је свет! За њима су ступали тиграсти мачор са паролом „Правда за Цветка!” и Шиља са транспарентом „Беле коске за црне дане!” Комшијски шарпланинац је трком укруг преузео бригу за безбедност остатка поносне дружине. Коју су између осталих чинила и три јарета (Паре за јаре!), свиња (Јесен је, а ја живим у Срему!), Браша, Цветков буразер (Ја ти причам, а ти ми се бечиш!), две ћурке без транспарената и дивљи зец који је узвикивао:
– Ловац, ловац, ђаволски синовац!
Сви одреда дували су у пиштаљке, бука је била заглушујућа. Баба Живкин певац се сместио на кров пратећег возила „Мобиле Вет”, за чијим је воланом седео Неша ветеринар, и кренуо да арлауче:
– Прочачкајте уши, Крчедин се пуши! Прочачкајте уши...
– Мало им се разишла концепција – коментарише с капије ганута Жена, бришући сузне очи о рукав спаваћице. – Какве сад паре, и ловци, и...
– Не цепај длаку – одговара јој Човек који у исту сврху користи парче тоалет папира из џепа шлафрока. – Ово су им прве демонстрације, консолидоваће се. Него, ајде у кућу, облачи се и пакујемо се.
Двадесетак минута касније Човек и Жена су се, заокруживши пола села, колима приближавали цркви из супротног смера. Парола „Крчедин је свет!” већ пристиже, колона закрчила цео главни друм, по травњацима се крсте снаше а деца циче од весеља, морају да се препаркирају негде... Најбоље пред касапницу, где газда Пера управо качи сланину и кобасице у излог. Само док није спазио своју рођену крмачу са пиштаљком и паролом „Јесен је, а ја живим у Срему!”, ухватио се за срце, протрљао очи љутим рукама, па излетао напоље и кренуо да је вија оним кобасицама.
Што је много, много је, помислише у исти час сви керови из колоне, разбацаше транспаренте и насрнуше на касапина. Није вредело згражавање и гласно негодовање осталих демонстраната да се ради о мирном протесту, које је уосталом потрајало само дотле док избезумљеној комшиници из пољопривредне апотеке преко пута не испаде џак семенског кукуруза из руку и расу се по тротоару. Настаде општи кермес. Керови развлаче кобасице и суво месо из газда Перине касапнице. Папкари и копитари растурили све џакове са кукурузом испред пољопривредне апотеке и кркају све у шеснаест, придружила им се и живина, изузев оне две ћурке које су остале да достојанствено блену насред пута и Неше ветеринара који се беспомоћно хвата за главу. Гневни мештани трче између њих, млате отетим транспарентима и дерњају се животињским гласовима. Цветко и његов буразер Браша попели се на дрво и одозго навијају...
– Шиљо, Цветко, у кола! – повика Човек кроз прозор. – Неко вас је већ окачио на Фејсбук, новинарске екипе су на путу. Бежимо за Београд док се овде не смире страсти...
Чувени ТВ новинар Блажо Поповић упиње се да разуме шта му деда Мики, неколико сати касније, булазни у микрофон пред закључаном љубичастом капијом у Миленка Вуксана 10, једино је он пристао на разговор упркос свеопштој строгој забрани председнице села:
– Их, шта је било? Тамара се јутрос из чиста мира обеутила насред шора. Једино сам ја био присебан, муњевито сам јој дао вештачко дисање и тако је отео из канџи сигурне смрти. Та можда је ту био и неки мачак, ил' кера, не сећам се, вазда се овуда мотају. А то што питате за те животиње, којешта, ко вас то слагао!? Ди то има? Та то нема ни у „Политикином
Забавнику”!
Уосталом, ко не верује деда Микију, нек' се распита у месној канцеларији.
Илустровао:
Алекса Гајић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
