3320 25. 9. 2015.
Грешка или намера
КОВИТЛАЦ СМРТИ
Можда најнеобичнија ваздушна борба Другог светског рата одиграла се над нашим крајевима, амерички авиони против совјетских
угачка колона возила и борбене технике Шестог гардијског стрељачког корпуса Црвене армије 7. новембра 1944. године кренула је од Ниша према Београду. Циљ моторизоване колоне било је јужно крило фронта у Мађарској. Како то обично бива, колона се вукла, закрчила пут, а онда је око десет сати ујутру настао пакао. Из правца југоистока, преко Јастрепца, појавиле су се формације авиона. У питању су били амерички ловци „локид П38 лајтнинг”, три групе од по дванаест авиона. Совјетски војници обрадовали су се савезницима, чак су им махали и поздрављали их, али је вођа америчке формације кренуо у обрушавање.
Остали су га пратили, и сви заједно су се митраљирајући устремили на чело колоне. Брзом и прецизном ватром успели су да униште неколико возила, међу њима и командно. У том возилу погинуо је и командант корпуса, генерал-потпуковник Григориј Петрович Котов. Поред њега, страдао је још 31 црвеноармејац, од тога неколико официра, док је њих 37 рањено.
После неколико минута, чим је дојављено да је нападнута совјетска колона, командант 17. ваздушне армије, генерал Судец, који се затекао на нишком аеродрому, наредио је хитно полетање дежурних ловаца „јаковљев ЈАК 3”, који су били у саставу 288. ловачке авио-дивизије. Четири апарата одмах су кренула у пресретање. Вођа групе био је чувени совјетски ас Александар Иванович Кодлунов.
Неустрашиви пилоти
Иако су из колоне дојавили да су их напали амерички авиони, пилоти прво нису веровали, мислили су да су пешадинци помешали америчке „П38-лајтнинг” са немачким „фоке вулф FW 189”, што и није било претерано тешко, са земље, с обзиром да су оба авиона такозвани „двотрупци”, са два трупа, између којих се налазила пилотска кабина. Једино им није било јасно одакле се у тој области створила толика формација немачких авиона, када су Немци више-мање били разбијени и у одступању, а немачка група армија „Е” била у повлачењу неколико стотина километара далеко.
Није било ни времена за размишљање. „Јакови” су се обрушили на непријатеља, ко год он био. Неколико америчких авиона је и даље нападало колону, док су остали образовали борбени круг изнад града, и чекали даљи развој догађаја. По неким изворима, напали су Совјете још при узлетању, запалили један авион, али се то у руским званичним изворима не помиње. Како год, „јакови” су у ниском бришућем лету, на двадесетак метара, прелетели нишку тврђаву и ступили у борбу.
Непознати авиони су се још мотали око колоне, али су, и поред покушаја да се одбране, натерани на повлачење ка главнини „лајтнинга”, изнад самог града. У формацији „змије” штитили су један другог, али је један „јак” успео да се подвуче, и у наглом пењању напао је „лајтнинге” одоздо. Тридесетседмомилиметарски пројектил из његовог топа погодио је амерички авион у средишњи део, код кабине. „П38” се претворио у буктињу и у ковитлацу срушио на земљу. Тај исти „јак” у наставку борбе улетео је у унакрсну ватру два „лајтнинга”, чија је митраљеска ватра била кобна по пилота. Кабина је изрешетана, авион се срушио.
Борба се наставила, придружило се још неколико група „јакова”. У ковитлацу смрти, уз звуке противваздушних топова и митраљеза, вијали су се прво изнад града, да би почели да се удаљују ка западу.
Нови напад
После петнаестак минута Совјети су први схватили да имају посла са „савезницима”. Неколико ловаца примакло се Американцима, овај пут без паљбе. Уз велики ризик да буде погођен и оборен, вођа групе Колдунов потпуно је пришао водећем „лајтнингу” и почео да маше крилима, да сигнализира да су на истој страни. Пратилац Колдунова, Виктор Степанов, све време је летео крило уз крило, штитећи свог команданта, у случају да Американцима опет падне нешто слично на памет. У том тренутку није знао да је у нападнутој колони страдао и његов отац, пуковник Степанов. Вођа Американаца коначно је схватио поруку Колдунова, а у међувремену је са земље почела да делује и противваздушна одбрана, која је срушила још један „лајтнинг”. Окренуо је авион ка југу, придружили су му се и остали, док су их Колдунов и другови пратили, све док се нису уверили да су се ови изгубили преко планина.
|
АМАТЕР СРУШИО МАРШАЛА
 Александар Иванович Колдунов рођен је 20. септембра 1923. године у селу Мошинову у Смоленској области, у породици сељака. Од 1941. служио је у Црвеној армији, а две године касније дипломирао на пилотској академији. Пошто је Црвеној армији био неопходан сваки пилот, од пољопривредне авијације до оних школованих, одмах је ступио у 866. ловачки пук, летећи на апаратима „јаковљев”, углавном на Југозападном и Трећем украјинском фронту. Прошао је све степене командовања, од пилота, преко вође групе, до вође ескадриле у пуку. Имао је 412 борбених летова, учествовао у 96 ваздушних борби, са 46 потврђених победа. Испратио је цео борбени пут своје армије, и после рата остао у војсци.Из ваздухопловства је прекомандован на дужности у противваздушној одбрани. У новембру 1970. унапређен је за командантна противваздушне одбране Москве. Чин генерал-пуковника добио је 1972. године, а 1977. постао маршал авијације, када је унапређен у команданта целе противваздушне одбране СССР. Коначно, 1984. добија звање главног маршала авијације, чин којим је могло да се похвали свега неколико десетина официра у целокупној историји СССР. Са дужности је смењен и пензионисан у мају 1987. године, када је немачки пилот аматер Матијас Руст у авиону „цесна” слетео на Црвени трг у Москви. Руст је успео да у малом спортском авиону непримећен прелети из Финске. Други извори кажу да је, наравно, примећен, али да ловци нису имали дозволу да га оборе. Било како било, жртвено јагње био је Колдунов. Умро је 7. јуна 1992. године у Москви. Био је двоструки херој Совјетског Савеза, носилац три Ордена Лењина, шест Ордена Црвене заставе и многих других совјетских и страних одликовања. |
Овај пут нису одмах ступали у борбу него су у беспримерно храбром бришућем лету прошли кроз формацију Американаца, све време сигнализирајући крилима лево-десно, како би сваки пилот могао да види велике црвене звезде на крилима и репу. Вођа ове америчке формације одустао је од напада, али се то није односило на све његове пилоте. Оне бандоглавије који су се баш острвили на колону, а било их је, Совјети су морали да одврате ватром из митраљеза и топова.
Као и први пут, Александар Колдунов се, заједно с пратиоцем Степановим, ставио на чело колоне „лајтнинга”, како би их спровео даље од Ниша. На крају, и последњи Американац нестао је на хоризонту.
Маршалу на рапорт
Када је после почело надгорњавање ко је кога напао и зашто, Американци су се прво бранили да су њихови пилоти, који су иначе полетели из базе у Фођи, у јужној Италији, залутали. Онда су оптужили Совјете да нису дојавили да се фронт померио. Тада им је предочено да је немачка група армија „Е”, која је требала да буде циљ америчког напада, била у повлачењу у долини реке Ибар, што је бар сто километара далеко. Онда су достављали доказе да је изостала комуникација, да су из даљине совјетске униформе и камуфлажна возила веома сличне немачким, што никако није одговарало чињеницама. А и није објашњавало, чак и ако се прва група „лајтнинга” погубила у балканским гудурама, шта је онда тражила друга, која је напала после двадесетак минута? При том, сви авиони повезани су радио-везом, поготову они који су на истом задатку у истој формацији. Вођа прве групе могао је да дојави да су у долини совјетске трупе, и да обустави напад.
|
ЛОС ПРОТИВ ЂАВОЛА
Авион јаковљев „јак 3” развијен је на основу модела „јак 1”. Оно што је било ново је повећан радијус пењања, и то што је по маневарским способностима и покретљивости био изнад свих ловаца тог доба. Те могућности биле су врло непријатно изненађење за немачке пилоте на Источном фронту, навикле да воде борбу с тромим совјетским ловцима. Први лет имао је 1943, а у оперативну употребу уведен је 1944. године, Био је наоружан једним „швак” топом у трупу и два синхронизована тешка митраљеза „Березин”. До краја рата показали су се као незамењиви и направљено је више од 5 000 примерака. Коришћени су и дуго после рата, забележено је да су учествовали у ваздушним борбама у Кореји (1950–1953.). Авион је имао надимак „лос”.   Локидов авион П38 „лајтнинг” је амерички ловац-бомбардер, коришћен током целог Другог светског рата. Први лет имао је 1939. године, а у употребу је уведен два лета касније. Био је особен због два трупа, између којих се налазила конзола са кабином и наоружањам. Због тога је зарадио надимке „ђаво с рачвастим репом” код Немаца и „два авиона, један пилот” код Јапанаца. Могао је да се користи у свим могућим улогама, од ловца, преко ноћног ловца, до јуришног бомбардера. Највише је коришћен на Тихом океану, против Јапанаца, али се појављивао и у Европи. Направљено је око 10 000 комада, а последњи је „пензионисан” 1949. године. |
Све ово може да наведе на закључак да је овај сукоб изнад и око Ниша можда био и намеран, и да је то у ствари био почетак Хладног рата, поготово када се појавило сведочење једног од совјетских пилота који је тврдио да је у олупини „лајтнинга” нађена мапа с означеним циљевима за напад, а они нису били немачка колона.
Биланс борбе у ваздуху никада није тачно утврђен, односно обелодањен. Учествовало је девет ловаца „јак 3” и непознат број америчких „лајтнинга”. По америчким изворима, оборена су четири „јака” и два „П38”. Совјети, опет, тврде да су оборена три „јака” и четири „лајтнинга”, док неки наши извори који су били сведоци борбе са земље, наводе да су Американци изгубили седам, а Совјети три ловца. Сви погинули пилоти сахрањени су у Нишу.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Дарко Гркинић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
