„Забавников” историјски забавник

Кош, кош... хоћемо још!

Циљ је био да се фудбалска лопта убаци у корпу, и то што више пута. На почетку је то било непрактично јер, сваки пут кад би неко погодио, долазило је до паузе будући да је требало извући лопту из корпе



И Астеци су играли кошарку.

Дванаести септембар 2010. године. Пет играча излази на спортски правоугаони терен. Њихова жеља је да победе другу петорицу. У позадини, саиграчи их неуморно бодре: тренер живо разговара са својим помоћницима, док шеснаест хиљада људи у дворани „Синан Ердем” навија ношено жељом да њихова репрезентација више пута наранџасту лопту пробаци кроз обруч. Милиони крај малих екрана вероватно желе то исто. Напетост је на врхунцу. Чини се да су сви њихови снови у рукама неколицине одабраних. Јер, то је планетарни догађај – завршетак Светског првенства у кошарци одржаног у Турској.
А све је почело као игра.
    Децембар 1891. године: др Џејмс Нејсмит, професор на колеџу YMCA у Спрингфилду (САД), тражио је начин да своје студенте држи заокупљене спортом и током дугих зимских дана. Предлога је било много, али већина неприхватљивих: превише груба игра или, једноставно, неостварива у затвореном простору. Стицајем околности, решење је „нађено” у корпи која је коришћена за сакупљање брескви. Подигнута је на зид, на висину од 3,05 метара, и убрзо је, уз неколико основних правила, настала нова игра. Циљ је био да се фудбалска лопта убаци у корпу, и то што више пута. На почетку је то било непрактично јер, сваки пут кад би неко погодио, долазило је до паузе будући да је требало извући лопту из корпе. Убрзо је нађено решење и за тај недостатак, тако што је уклоњено дно корпе. Чак и кад би лопта остала некако заглављена, увек је могла да се избаци дугачким штапом. Штапови и корпа били су саставни део ове игре више од деценије, метални обручи дошли су као замена 1906. године.

Поражени жртвовани боговима

Др Џејмс Нејсмит

Иако се професор Нејсмит сматра оцем кошарке, било би неправедно не поменути веома сличну игру која се играла вековима раније – „тлактли”. Ова игра везује се за народе Северне Америке, посебно за Астеке и Маје.   Циљ игре био је заправо исти, убацити лопту кроз обруч (у овом случају, направљен од камена). Али то је било далеко теже у овој верзији – лопта није смела да се дира рукама, већ је било дозвољено коришћење само кукова и ногу. При томе, лопта је била направљена од чисте гуме и тежила је око четири килограма. Повреде су биле честе и нимало наивне. Победник овако напорне игре био је тим који би први успео да пробаци лопту кроз обруч. Наводно, Астеци су у неким случајевима приређивали и такмичења у којима су учествовали само заробљеници из непријатељских племена. Поражени су жртвовани боговима. Тај обичај је, срећом, напуштен...
Кошарка је напредовала, а недостаци у игри исправљани. Један од разлога што су корпу заменили обруч и табла јесте тај што су на утакмицама посматрачи на балкону ометали шутове. Неретко су мењали пут лопте, хватали је у лету... Дуго је коришћена фудбалска лопта и практично је тек 1929. године први пут направљена посебна лопта за кошарку. Овакву какву данас знамо, наранџасту, осмислио је амерички тренер Хинкл педесетих година прошлог века.
   Игра је на почетку имала само тринаест правила. Нека од њих данас делују као да су из неког сасвим другог спорта. На пример, играчи нису смели да се крећу с лоптом већ да је баце са места на коме су је ухватили (неки се и даље тога држе). Такође, три узастопна прекршаја једног тима аутоматски су доносила поен противницима – грубља одбрана кажњавана је озбиљније.
   Прво европско првенство у кошарци одржано је 1935. године у Швајцарској. Десет екипа борило се за титулу, а злато је припало Летонији. У финалу је ова репрезентација успела да савлада Шпанију са 24:18. Наредне године кошарка се први пут нашла на Олимпијади. У Берлину се играло на отвореном, тачније, на покошеним тениским теренима. У финалу, у тешким временским условима, Сједињене Америчке Државе победиле су Канаду 19:8. Неко ће, можда, помислити да је та утакмица трајала само пет минута... Али не, била су то два сасвим „нормална” полувремена... Баш као и 1978. године кад је Бразил на Светском првенству победио Кину 154:97.

Од аматера до „Тима снова”

Амерички „Тим снова” 1992. године.

У Женеви 1932. године осам држава учествовало је у стварању међународне кошаркашке организације. Настала је FIBA – Federation Internationale de Basketball Amateur. Игра аматера постала је неколико деценија касније посао професионалаца, па је 1989. године из званичног назива избачена реч „аматер” (БА је остало као скраћеница за basketball). Тиме је отворен простор за учешће NBA играча на међународним такмичењима, те се 1992. године, на Олимпијским играма у Барселони појавио „Тим снова”. Меџик Џонсон, Џордан, Бирд, Јуинг и остали прошетали су се кроз турнир побеђујући противнике с најмање 30 поена разлике. Убедљива надмоћ на олимпијадама настављена је до 2004. године, кад су Аргентинци зауставили америчке професионалце у полуфиналу.

Јуче, данас, сутра?

Спрингфилд, 1891. година: школска сала, тридесетак људи, фудбалска лопта, корпа за брескве, штап и безбрижна забава.
Истанбул, 2010. година: арена, шеснаест хиљада људи, наранџаста лопта, обруч и борба за улазак у историју.
Месец. Година 2126. Стадион, три стотине хиљада људи. Лопта је невидљива. Магнетисани обруч и крунисање?

-----------------------------------------------------------------------------------

ПРВА ЛОПТА У СРБИЈИ

Репрезентација Србије пред одлазак на Светско првенство у Турској.

    За кошаркашке почетке у Србији рачуна се долазак изасланика америчког Црвеног крста за младе Вилијама Вајланда у Београд (уједно и у Сарајево, Сплит и Загреб) крајем 1923. године. Полазници курса били су гимназијалци, наставници фискултуре и соколски предњаци.
Вајланд је за два месеца одржао курсеве и за собом оставио опрему за кошарку (кошеве, лопте). Конструкције из Београда, по завршетку курса, гимназијалци су пренели у Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде „Политике”. У Другој мушкој играло се и првенство виших разреда у кошарци, за које су најзаслужнији ученици Ранчић и Вуловић, као и наставник фискултуре и соколски предњак Ђока Илић. Захваљујући Соколској организацији, кошарка почетком тридесетих година минулог века добија код нас нови замах. До тада називана баскет бал, кошићева или кошикова, добија домаће име.
    Први кошаркашки клубови оснивају се у оквиру фудбалских клубова као секције, непосредно пред почетак Другог светског рата. Утакмице су игране на Ташмајдану и Калемегдану, као и на теренима „СК 1913” на Топчидерском брду. У септембру 1941. године приређује се првенство Београда, а 1946. одиграно је прво државно првенство.
Репрезентација је прву званичну утакмицу одиграла на Балканијади у Букурешту против домаћина 1946. године. Кошаркашице су 21. септембра победиле са 23:6, а кошаркаши дан касније изгубили са 30:27.
   На Европском првенству Југославија је дебитовала у Прагу 1947, на првом шампионату у дворани, и освојила претпоследње место.
   У историју светске кошарке ушао је наш Небојша Поповић који је постигао први поен на Првом светском првенству одржаном у Буенос Ајресу 1950. године. Он је против Перуа (27:33) постигао погодак из слободног бацања и одатле је све почело... Прегршт медаља са свих великих такмичења, од првог светског злата у Љубљани (1970) до последњег европског сребра у пољским Катовицама (2009).