3320 25. 9. 2015.
По шумама и горама
КОНЗЕРВЕ ЗА
Једна од најзанимљивијих тајни Другог светског рата на овим просторима и даље не престаје да голица (похлепну) машту неких. Реч је о остацима закопаног блага равногораца
и непознатог Црногорца
укурешт, 1946. година. Иако није познато, тих година је гомилање разних шпијуна у главном граду Румуније било толико да мирне душе може да се пореди с Бечом, који је за такве делатности био богомдан, како је то и Грејем Грин описао у „Трећем човеку”. Раде хотели, ноћни живот је врло богат, па све то доноси Букурешту титулу „малог Париза”. У хотелу „Атена палас” два странца су водила занимљив разговор. Један од њих био је мајор Бил Хадсон, војни аташе у британској амбасади, а други Штефан Цолер, мађарски Јеврејин, британски трговачки опуномоћеник за дрво, за регион источне Европе. На први поглед уобичајен разговор двојице познаника, али када се зна да је Хадсон био професионални обавештајац, који је предводио мисију савезника при штабу ђенерала Драже Михаиловића, ствари постају много занимљивије. Цолер му је био неопходан пошто се по природи посла слободно кретао целим Балканом, где је набављао дрво неопходно у изградњи разрушене Енглеске. Понуду коју је добио од Хадсона тешко је могао да одбије. Радило се о четвртини злата које су Енглези у току рата падобранима спуштали равногорском покрету, које је било сакривено, а место је знао Хадсон.
Британска помоћ је, иначе, била више него скромна, ретко кад већа од пријатељског тапшања по рамену и похвала преко радија, па се дешавало да, уз малу количину оружја, стигне муниција тотално различитог калибра, преостала од неког ратног плена. Ипак, у току 1943. године, из авиона су избациване и пошиљке за златом и дијамантима, које су равногорцима требало да помогну у набавци материјала. Злато су Енглези приказивали као своју помоћ, а заправо је потицало од краљевске владе у Лондону и југословенских златних резерви затечених у иностранству у тренутку избијања рата. Од истог злата су уредно наплатили и сваки метак и завој избачен у Југославију.
Мало вама, више мени
По једној верзији, Хадсон је за место скривеног злата знао тако што је заједно са Драгољубом Дражом Михаиловићем закопао две конзерве приликом брзог повлачења из села Прањана код Чачка, када је штаб напала Четврта пролетерска бригада. По другој, сведоци који су били при штабу тврдили су да је Хадсон већи део злата из пошиљки задржавао за себе, док је равногорцима прослеђен тек мали део. У прилог овоме говори и подаак да су четници и Хадсон заједно дочекивали пошиљке, увек бацане изнад Прањана, када су у њима биле униформе и санитетски материјал. За посебне пошиљке, у којима су били златници, задужени су били само Хадсон и Енглези који су се у том тренутку налазили у штабу.
Лавовски део овог злата Хадсон је закопао, да му се нађе за после рата. Ту су и рабногорци и Хадсон рачунали да ће доћи нека боља времена, а једини проблем био је у томе што су им се по том питању гледишта прилично разилазила. Равногорци су се надали омасовљавању покрета, наставку борбе, док је лукави Хадсон рачунао да сам дође по злато, чим се рат заврши.
Рат се завршио, равногорци су били или под земљом, или у одметништву, или у емиграцији, па је Хадсон могао да спроведе своју приватну операцију, назвавши је „Кенгуров скок”.
Хадсон је Цолеру описао Прањане, где треба да крене од села, од воденице низ поток 35 корака, да се окрене војнички „налево”, направи још 15 корака и дође до два дрвета. Од купастог дрвета са великим корењем ван земље, три корака на север и ту треба да се копа до дубине од 40 центиметара. Узели су у обзир и да је Цолер знатно нижи од Хадсона, па су му и кораци краћи. На крају су прецизно израчунали да се на десет Хадсонових додаје један Цолеров корак.
Све је утаначено и Цолер је већ сутрадан у Хадсоновом аутомобилу кренуо пут српских планина. Пре рата радио је у Југославији, добро је говорио српски, а имао је и познанике у предузећу „Шипад”, које се бавило трговином и прерадом дрвета. Иако је договорено да по доласку ни са ким не ступа у везу без преке потребе, да користи искључиво јавне говорнице, он одмах по доласку из једне од њих зове свог старог познаника, шумарског инжењера и наговара га да заједно крену у процену неких шума по западној Србији.
Бункери у аутомобилу
Право из хотела „Мажестик”, у коме су се окупљали странци, припадници разних мисија у Југославији, а особље махом чинили припадници ОЗНА (Одељења за заштиту народа), крећу ка Чачку. Може само да се замисли како је тада савремена „ланча” упадала у очи док се тоциљала излоканим џадама српске провинције, малтене као свемирски брод. Од Београда, преко Горњег Милановца и Такова, некако су се докотрљали до Прањана.
Када су коначно нашли тражену шуму, Цолер се шећкао около, нешто бројао, па је инжењер посумњао да намерава да успостави везу са неком одметничком групом, којих је било много у том крају. Када га је разуверио, Цолер је после неколико одмерених корака из путне торбе извадио војнички ашовчић и почео да копа као махнит. После неколико минута у рукама је имао конзерве, из којих је извадио две кесе од шаторског крила и запањеном инжењеру показао гомилу златника и дијаманата. Пошто га је од тог тренутка прогласио својим саучесником, инжењеру није остало друго него да сарађује.
У повратку их је зауставио млади официр ОЗНЕ, који је хтео да их легитимише, пошто је странац не само у Прањанима тада увек изазивао пажњу. Цолер је одмах дигао дреку, позивао се на ратно савезништво, али их је официр ипак натерао да оду у станицу ОЗНЕ за Горњи Милановац, ради рутинске провере. На путу је мотор почео да кркља, па је Цолер зауставио ауто и, док је нешто петљао и чекићем поправљао испод хаубе, сакрио је кесе са златом у бункере, направљене поред мотора. Показало се да је, кад је Цолеру позајмио свој аутомобил, Хадсон мислио на све. Када су стигли у станицу, Цолер је сам предлжио да га претресу, на шта је несрећни инжењер само мењао боје. Кад није пронађено ништа сумњиво, наставили су пут.
Оно што нису знали било је да их је млади официр пратио још од Београда, од „Мажестика”. ОЗНА је имала податак да неки Енглез трага за „Дражиним благом” по налогу Хадсона, али ништа нису могли да докажу. Ловци на благо стигли су у Београд, где је инжењер добио ситан бакшиш, у односу на вредност злата, али је ипак морао да ћути, будући да је био упетљан до гуше.
„Случајан сусрет”
Цолер је преко мисије Унре злато послао дипломатском поштом у британску амбасаду у Будимпешти, а они одатле Хадсону у Букурешт. Да би заварао траг, у Београду је провео још неколико дана на безначајним састанцима у Министарству шума, а затим се придружио Хадсону у Букурешту.
Добио је свој део, 100 златника, око пола килограма злата. Хадсон му је предложио да још једном скокне у Србију, овај пут на планину Мучањ, изнад Ивањице, где је у две кутије од експлозива похрањено још веће благо. Изгледа да је то био део који је британски обавештајац склонио сам. Упутство је било слично, дрвеће, број корака, а добио је чак и мапу, сакривену у поставу шешира који је посебо наручио за ту прилику.
Цолер је опет нашао свог невољног саучесника инжењера, запретивши му да ће га пријавити ако му опет не помогне (и овог пута покупио је и трећег члана дружине, неког Јевреја антиквара, који је чудом преживео рат, и који је пристао да помогне, а да му се да део злата.
При повратку са састанка, инжењера као случајно среће онај официр Озне и приводи га у централу. Овај схвата да му је боље да каже каквим су се то шумско-пољопривредним радовима бавили по Прањанима и какав излет планирају по Мучњу, него да га поједе мрак. Иследници га подучавају да каже да се разболео, па на пут одлази само антиквар. По упутству проналази место, откопава две кутије с натписом „експлозив”, а њиховом садржају могао је да се диви само док му на леђа нису скочила два кршна сељака, заправо прерушени официри Озне. Уопште, тих дана се на Мучњу појавио завидан број уредно обријаних сељака у новим оделима, а вашара у близини нигде.
Цолер је ухапшен у „Мажестику”, док је чекао испоруку, са све шеширом који је покушао да сакрије испод шанка. Добио је седам година копања, овај пут у казнено поправне сврхе. Хадсон је остао без лепог дела плодова свог рада за време рата, а 1947. је и британска Служба сазнала за ову његову делатност. Да не би брукали и себе тиме што ће оптужити свог ратног хероја, предложили су му да се склони, и он је нестао негде у Јужној Африци, где је удобно живео све до 1995. године, највероватније не само од пензије.
* * *
Постоји и прича о трећем, највећем делу равногорског блага, закопаног негде у Овчарско-кабларској клисури. Удба је 1965. године, по налогу свог неприкосновеног шефа Александра Ранковића, извела акцију „Морава” у којој је претражена цела Овчар Бања. Са собом су водили и равногорца који је наводно знао место, али је овај уграбио прилику да се убије, па је Удба остала празних шака. У неким круговима говоркало се и да је ова акција била један од разлога уклањања Ранковића са свих положаја у држави.
Приче до дана данашњег не престају, а у Овчар Бањи се свако мало појављују људи који ни мало не личе на планинаре.
-----------------------
Из подморнице на планину
Хадсон је био капетан британске армије, касније мајор, па и пуковник. Рођен је у Јужној Африци. Од 1936. до 1940. године радио је у Југославији као рударски инжењер, а живео је у Крупњу. Радио је у рудницима антимона у Подрињу. Говорио је шест језика, а српски готово као да је овде рођен.
У британску специјалну службу SOE ступио је 1940. године. Двадесетог септембра 1941. из подморнице „Тријумф” искрцао се крај Петровца у Црној Гори. С њим су били и мајори југословенске војске Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, као и радиста Вељко Драгићевић. После месец дана у Црној Гори, кренули су у Србију у штаб пуковника Драгољуба Драже Михаиловића. Успут је провео неколико дана у Ужицу, у партизанском Врховном штабу, да би коначно стигао на Равну гору. У штабу Михаиловића био је до 1944. године, када је с групом од 500 савезничких пилота евакуисан са аеродрома у Прањанима.
Пустолов, каквих је било много у том времену и на тим задацима, није ратовао само за државу и идеале, већ – показало се – много више за себе.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Mилан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
