Дивљи запад

Кад следећи пут кренете да позајмите уље или брашно можда ћете двапут да размислите

Почетком октобра 2003. године, у једну болницу примљен је човек с дубоким ранама од угриза на руци и нози. Лекарима је рекао да га је ујео питбул. Нису му поверовали. Сад, није да нема средина у којима би, после пружене помоћи, жртва, да јој је то уопште била намера, без већих провера могла да добије потврду о повредама, на основу ње судски спор, а, да је пса кога је окривила описала као луталицу, и одштету од градске управе. Невоља Антоана Јејтса, како се пацијент звао, била је, међутим, у томе што није живео у таквој једној напредној и богатој средини, већ у Харлему, у Њујорку, у Сједињеним Америчким Државама, озлоглашеним по неповерењу у ближњег свог. Уместо набрушене новинарке месног листа чија је мисија рат против паса као таквих и курира са чеком од градоначелника, пред врата стана Антоана Јејтса, са ознаком 5Е, дошла је полиција.
Истина је, нагласимо поштења ради, да господин Јејтс није у болницу дошао ни по какву потврду, већ по прву помоћ, истина је да није ни помислио да насрне на градски буџет, већ је гледао само да се што пре врати кући, истина је да није окривио луталице већ сопственог љубимца. Али је такође истина, мора се и то рећи, да није имао пса, него мачку.

Тихи сусед

У шестособном стану Антоана Јејтса, на петом од двадесетак спратова зграде усред Харлема, живео је тигар – звер од безмало двеста килограма по имену Минг. Провртевши рупу у вратима и уз помоћ разних камерица, полицајци су схватили да је дојава коју су добили исправна. Један од њих спустио се затим сајлом дуж фасаде у висину Јејтсових прозора, и одатле у осумњиченог испалио стрелицу са успављујућим средством. На то је Минг, док хемикалија још није почела да делује, урликом који је престравио чак и пролазнике на улици пет спратова ниже, бацањем на прозор и ломљењем стакла стигао да га подучи кућном реду и за читав живот му дочара шта животиње о таквом некомшијском понашању мисле. Ушавши у стан, полиција је била немало изненађена кад је установила да је Минг имао и цимера – у извештајима некако неоправдано скрајнутог гмизавца по имену Ал. Алигатор од својих метар и по – два обитавао је у сопственом импровизованом базенчићу у једној од соба. Обе животиње одмах су у пратњи присутних стручних служби пребачене у одговарајуће азиле у другим савезним државама. Занимљиво је и да стан у коме су живеле није био у приватном власништву, већ га је Јејтс изнајмљивао од градског стамбеног предузећа (NYC Housing Authority).

Стамбена менажерија

Господин Антоан Јејтс животиње је, каже, волео од малих ногу, а сан му је био да једном постане власник зоолошког врта. Данас је у гомили сензационалних тврдњи шта је све раније прошло кроз стан на Менхетну тешко утврдити истину. Помињу се птице, мајмуни, змије и свашта друго. Готово је сигурно да је у једном тренутку ту био и најмање један мали лав, али, док Јејтс тврди да га је дао у азил, постоје оптужбе да том причом скрива Мингово злодело. Наравно, власти, које би и тигра најрадије гурнуле под тепих, нису биле превише заинтересоване да истражују. Чињеница је да су остали само Ал и љубимац Минг, од кога домаћин просто није могао да се одвоји. Задржао их је наводно припремајући се да негде купи одговарајући комад земље. На питање одакле паре, извештава „Њузвик”, Јејтс даје шкрт, али језгровит одговор: „То је други део мог живота. Сада сам другачија особа.” Замисао да једноличност обитавања у вишеспратници обогати дахом природе, осим поменутом љубављу према животињама, објаснио је и потребом да се удаљи од „пакла” на улицама. Да се одвоји од џунгле на асфалту набавио је, дакле, тигра и алигатора. Брига о њима Антоану Јејтсу није остављала скоро нимало времена за друге ствари. Сваког јутра довлачио би товар меса из оближње продавнице, где мора да су збијали шале о суседу који као да је решио да буде душманин пилећег света. По читав дан проводио би хранећи другаре и смишљајући за Минга разне игре којима би му бар делимично надоместио тескобу живота у стану. Није жалио труда да му направи и базенчић с песком. Успео је немогуће. Двогодишњи тигар који, откако је у Харлем стигао као младунче од месец и по дана, није изашао ни за секунд био је, по оцени свих стручњака који су га видели, у савршеном стању. Мажење и излежавање са срећним власником испуњавали су дан за даном. Уздржану радозналост при повременим сусретима са алигатором, по Јејтсовим речима, није нарушио никакав озбиљнији изгред. По свој прилици, идиличној атмосфери недостајао је само Радјард Киплинг с бележницом. Штавише, да угођај буде потпун, судећи по неким сасвим невероватним написима, допринели су чак и подстанари (врсте Хомо сапиенс) којима је Јејтс наводно у једном тренутку издао собу, пропустивши да им помене да ходником повремено тумара једна дивља звер, док друга медитира у заседи свог базенчета чекајући да неко усред ноћи промаши врата од ве-цеа. Госпођа Доминго сасвим благонаклоно препричава први сусрет с пругастим грабљивцем. Чак ни мајка Антоана Јејтса није била тако отвореног духа. Живела је са сином трпељиво, све док љубимац није достигао величину довољну да госпођу Јејтс отера право у Филаделфију.

Шир Кан из нашег сокака

Тигар на крају изгледа није ни био нека строго чувана тајна. Неки су га видели, неки чули, некима га је Јејтс поменуо у разговору, неки су ваљда сумњали не усуђујући се да поверују. Комшиница из стана испод својевремено се жалила да одозго пробија урин, али нико се није појавио да то истражи. Када су по животињу дошли, у лифту су се препричавале анегдоте. Како је онда могуће да градске власти, стамбено предузеће или полиција о свему две године ни од кога не дочују баш ништа остаће заувек загонетка. Као и одговор на питање којим би се путем ствари развијале да Минг свог власника није ујео. А то се, како је испало, догодило случајно. У неком од својих све краћих избивања из куће Јејтс је наишао на мачку, овог пута, за промену – домаћу. Пошто је изгледала лоше, а он био већ самопоткован разним знањима из ветерине и зоологије, и очигледно сасвим обузет љубављу према животињама, довео ју је кући да се и о њој брине. Опоравивши се, Шедоу, или Сенка, изашла је једног дана из своје собе и нашла се лицем у лице с големим сродником. Пети спрат зграде у Харлему постао је истог секунда поприште непобедивих нагона. Тигар се повиновао својима, устремивши се на оно што је проценио као дно ланца исхране, а ни Јејтс, о коме знамо већ довољно, није могао против самог себе. У задњем часу бацио се ка звери која га је, изненађена, шчепала за ногу и руку. Срећа је Јејтсова да се после краћег времена ипак дозвала, погрешно би било рећи „себи”, већ – ономе што је он желео да од ње направи. Послушавши заповест, Минг га је оставио.

У кавезу

Тако се распукао мехур зубате сапунице Антоана Јејтса. За причу је небитно да ли су га пријавили лекари, сумњичави због величине угриза, или је, како каже друга верзија, неком од комшија најзад пукао филм. Можда су обе тачне. Љубитељ животиња који је намеравао да створи своју верзију раја на земљи да би побегао од уличног пакла оптужен је за изазивање опште опасности, и суочио се са могућношћу да у затвору проведе и до седам година. Да би спасао мајку, која се на мети закона нашла јер је неко време као хранитељица бригу о двоје деце водила под будним оком тигра, одлучио је да прихвати понуђену нагодбу. Добио је пет месеци иза решетака праћених с пет година условне казне. После три и по месеца на злогласном Рајкеровом острву, у децембру 2004. године пуштен је на слободу. Из стана је избачен. Надахнут ваљда невероватним заплетима америчких адвокатских серија и уздајући се у победу малог човека (и великог тигра), тужио је град за незаконит претрес, нестанак зеца – љубимца, новца у износу од 7000 и накита у вредности од 30.000 долара. Судија је његову тужбу одбацио као „бесрамну”. Нашминкано лице Америке с великог платна и малих екрана коме се у суду узалуд надао, Јејтсу се ипак напослетку осмехнуло, пошто су му у финансијску помоћ прискочиле неке познате личности а продао је и права за снимање филма. Ако је веровати појединим новинама, данас живи у Лас Вегасу, поседује велик број дивљих животиња, већ дуже време преговара о остварењу свог зоолошког сна и нада се да ће кад-тад вратити Минга.

Закон џунгле

Када су Антоана Јејтса на Си-Ен-Ену питали како је тигра набавио, одговорио је: „Набавио сам га легално, имам папире и све.” Овај кратки одговор заправо је врх леденог брега невоља с дивљим животињама које данас потресају САД. Одгајивач из Минесоте који му је тигра продао тиме се нашао на удару власти и то не први пут. По томе није јединствен. Неке процене говоре да у Сједињеним Америчким Државама тигрова данас има између пет и десет хиљада. Од тога је само неколико стотина у легалним зоо-вртовима. Импозантни остатак знатно надмашује процењени број ових животиња у дивљини њихових азијских постојбина. На то слободно додајте лавове, пуме, леопарде, јагуаре, гепарде, пантере и осталу родбину. Циркуси и сличне атракције, казина, размажене звезде, дивљи приватни „вртови” по америчким забитима, беспризорни богаташи па и понеки тек мало имућнији особењаци, озбиљни криминалци, свако је на свој начин допринео да ово необично тржиште од 1980. године просто експлодира. Цена за младунче тигра свега је две-три хиљаде долара, а неки кажу да су виђали огласе у којима их нуде и за неколико стотина, што је већ мање од износа који вам је потребан за куповину расног пса. Трговина се одвија нелегалним, али, можда ће неког изненадити, и легалним токовима. Тек 2007. године ступила је на снагу забрана превоза дивљих мачака између савезних држава САД. Свега њих деветнаест законом забрањује држање ових егзотичних животиња као љубимаца. Од осталих, неке захтевају посебне дозволе, друге ни то. Све у свему, њих тридесетак пример апсолутне забране не следи, и ако сте тамо „на своме”, али не баш сасвим своји – можете да приредите себи једно пругасто задовољство. Не смете да га увезете, али немате ни разлога – ту су огласи на интернету, нарочите аукције, „пријатељев пријатељ” који има ново легло у боксу иза куће. Ни у Канади стање није много боље. У Онтарију вам још једино прописи неке баш задрте локалне самоуправе могу покварити планове да отворите сопствени Колосеум. Мисли се да само у овој покрајини дивљих мачака има око пет стотина.
Није то све заједно донело ништа добро ни власницима ни самим животињама. Укупан број напада тигрова на људе у Америци, континенту на коме, подсетимо, нису урођена врста, мери се већ стотинама. Жртве су биле власници, чак и неки који с тигровима раде читав живот, али и недужни посетиоци, деца. Какве су све последице напада могле бити, до оних најгорих, јасно вам је већ – такве су и биле. С друге стране, злосрећне животиње налажене су у мрклим подрумима оковане ланцима, у лабораторијама за производњу дроге којима су имале да патролирају, у кавезима у којима нису могле ни да се окрену, већ су измучене, изгладнеле и пуне паразита лежале на измету и трулом месу. Неки препродавци купују их из најгнуснијих могућих разлога, због коже, меса, делова тела. Да би се увећао број посебно омиљених а веома ретких плавооких белих тигрова, прибегло се парењу сродних јединки што је изазвало генетске поремећаје код младунаца. Због свега овога, а и зато што се животиње које су од доласка на свет држане у заточеништву не могу пустити у дивљину, постоји више азила специјализованих за њихово збрињавање широм САД. Пред непрегледним списком ужаса који је проистекао из „љубави” према овој врсти, од којих многи у срединама с каквим-таквим дозволама, сам пример Антоана Јејтса, невероватан какав већ јесте, још може да за тренутак заличи и на аргумент „за” уместо „против”. На крају се дошло до тога да је у САД у припреми посебан предлог закона о дивљим мачкама и јавној сигурности који би требало да оваквим стварима стане на пут.
Као и у многим другим случајевима, и у Јејтсовом имамо причу која управо својом надреалношћу разоткрива стварност која нас окружује. Јер, ако живимо у градовима у којима је стање већ такво да у стамбеној згради може да се сакрије и дивља звер, да ли се смемо сматрати сигурнијим само зато што та звер случајно није тигар? Сви ми знамо шта није у реду с поступком Антоана Јејтса, али када сами себи дамо одговор на питање да ли бисмо имали храбрости да јавно иступимо и пријавимо не само занесењака који гаји велику мачку, већ и дилера дроге из краја или бар суседа који од последњег рата држи калашњиков у ормару а гајбицу бомби испод судопере, можда ћемо се макар мало приближити одговору на питање шта није у реду са свима нама. Харлеми овог света умеју да буду ближи него што мислите. Баш као и звери.