3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
КОКОШЈИ ДОПРИНОС
Ричарад Бротиган (1935–1984), амерички писац чије је најпознатије дело „Лов на пастрмке у Америци”. Почео је да пише још у средњој школи, а после матуре, 1953. године, постао је прави боем. Неколико година доцније досељава се у Сан Франциско, „престоницу” битника. Своје песме делио је пролазницима на улици. Написао је десетак књига прозе и исто толико поезије. Починио је самоубиство 1984. године.
латки мотори освете, налик на баршунасти глас лепе жене, нежно су му брујали у глави и чинили га толико опуштеним да се није осећао нимало чудно ни нелагодно овде, у мирној улици имућног дела града, за воланом камиона угашених фарова, претовареног кокошјим изметом.Овај „миришљави” товар купио је раније, тог истог дана, од чувеног узгајивача пилића у Вајт Спрингсу, држава Монтана, и превезао га читавих двеста миља до градића Вју.
Никада нешто слично није учинио, па је уживао у сваком тренутку овог догађаја – у изнајмљивању камиона, вожњи до Вајт Спрингса, куповини и утовару кокошјег измета.
„Богами, има овде подоста гована”, приметио је један од радника који је помагао при утовару.
„Има, има”, поносно је одговорио нови власник производа кокошјих црева.
„Шта ћете да радите са оволиким говнима?”, упитао је радник жељан разговора, пошто су му пилићи иначе били једино друштво.
„Побринућу се да стигну на право место.”
„Па, онда, у недостатку нечег паметнијег”, рекао је утоваривач, „надам се да ће све бити у најбољем реду.”
„Биће!”, одговорио је човек кога ћемо звати Мајк, иако му је право име Ц. Едвин Џексон. Но, његово право име нема никаквог значаја. Од значаја је оно што је намеравао да уради.
олако, готово неприметно, пролазио је Мајк мирном улицом у хладно фебруарско вече, тражећи праву кућу. Регистарске таблице је замазао блатом, да заметне траг.Јер, баш тако је и дошао до адресе ове куће у Улици Буте. Преко регистарског броја аутомобила који је протутњао поред његове сеоске куће и за собом оставио запрепашћено кученце.
Људи из овог аутомобила избацили су свог пса готово на самом његовом прагу. Када је видео шта су урадили, истрчао је из куће, али није успео да их заустави. Викао је за њима, а они су се хладно удаљили. Оставили су за собом преплашено кученце и препустили га суровој судбини још суровије природе овог краја.
Прво му је пало на памет да дограби пушку и крене у потеру за њима, но учинило му се ипак да је паметније да запише регистарски број и тако им уђе у траг. Коначно је дошло време да спроведе у дело своју дугогодишњу жељу за осветом.
Живео је на малом ранчу, десет миља удаљеном од градића Вју. Често су људи из града пролазили овуда и остављали своје нежељене кућне љубимце на његовом имању – јадне псе и мачке, осуђене на тужну судбину одбачених (збогом драги доме!) и на агонију глади и борбе за опстанак у свету у коме нису могли да опстану. Срећне кућне мазе у трену преображене у сирота створења осуђена на спору, страшну смрт.
Домаће животиње, остављене саме себи, нису могле да преживе у овом немилосрдном окружењу. Преостајало има је само да чекају да се госпођа Смрт сажали и позове их у своје сеновито царство.
Фармери не желе ове животиње. Имају они своје. Зашто људи мисле да ће непознати бринути и њиховим животињама када они то више не желе да чине?
Сеоска домаћинства једноставно немају места за 100 мачака и 50 паса.
У месној крчми заиста нема места. Препуна је.
У сваком случају, Мајку, или Ц. Едвину Џексону, било је већ доста ових бездушних људи који су остављали своје љубимце да умру лаганом и болном смрћу у овој грубој природи.
олико је само изгладнеле младунчади видео овде! Бића чија је једина спона са животом била глад која им је вриштала по стомацима. Тако је једном видео маче како грицка клип кукуруза, а његову мајку како усред леденог потока, до гуше у води, покушава да улови рибу.Глад је од домаће маце учинила риболовца.
Заиста, у срцу није гајио нимало љубави према људима који су били у стању да тако поступају са животињама. Жеља за осветом према овим бездушницима који су напуштали своје беспомоћне све га је више опседала. Нису чак били ни довољно милостиви да своје нежељене животиње препусте ветеринарима и безболној, брзој инјекцији смрти. Сигурно им је било жао пара.
Шта ли су мислили, шта осећали када су отрзали своје животиње од дома и одвозили их у сигурну смрт?
Но, сада ће правда да умеша своје прсте у ову ружну ствар. Био је већ сасвим близу броја 14. Сласт освете била је надомак руке.
Кућа је била богата, пространа и тиха, дом средовечног човека, његове жене и „случајно” одсутног пса.
„Јесте ли га нашли?”, запиткивали су их суседи, дан пошто је кученце „нестало”.
„Не, ни трага од нашег доброг Скота.”
„Не брините. Наћи ћете га. Баш је био сладак!”
„Морамо да га нађемо. Тако нам је тешко без њега.”
Човек и жена седели су удобно пред екраном и гледали квиз „Човек од шест милиона долара”, када је Мајк возећи уназад, утерао свој камион у њихову башту, преко негованог травњака, до веранде и улазних врата. На сам праг изручио је три тоне кокошјег измета.
Човек је скочио из фотеље, нагло, као да је он срећни добитник шест милиона долара.
Жена је вриснула.
Још јој није било јасно да ће морати да откаже сутрашњу посету салону лепоте.
Имаће она сутра друга посла.
Под теретом кокошјег измета попустила су улазна врата, па је лавина провалила у дневну собу.
Иза три тоне кокошјих гована стоји читава армија савесних и вредних кокошака. Њихов труд није био узалудан.
Аутор:
Превела с енглеског Љиљана Гашић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
