3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка
КОБНО ЋЕБЕ
Наша читатељка Цеца Ђурић, како се потписала, питала нас је да ли је тачно да је француски математичар Жан Батист Фурије умро тако што је запео за ћебе и скотрљао се низ степенице?
олест је била стални Фуријеов пратилац, још од најранијих дана. Већ као дечак патио је од астме, стомачних тегоба. То га ипак није спречавало да се крије у креденцу и, уз лелујаву светлост свеће, гута књиге Исака Њутна, Блеза Паскала. Прешавши шездесету годину, није више знао како да се избори с хроничним реуматизмом и ко зна каквим још бољкама. Да би уопште могао да седи и ради, Фурије је смислио посебну столицу и наложио да му је направе. Та столица од летвица подсећала је на необичан кавез из кога су Фуријеу вириле само глава и руке. Једино тако, овај необични научник могао је да седи усправно што је за њега било веома важно јер није престајао да ради.
Ко год је имао прилике да га посети у париском стану, с погледом на Луксембуршки парк, задржавао се код Фуријеа што је краће могао. У стану, како су сведочили његови пријатељи и познаници, било је неподношљиво топло, ”као у паклу и Сахари заједно”. Фуријеу ни то није било довољно. Иако се у стану даноноћно ложило, он је био умотан у неколико ћебади. Дани проведени у Египту били су давно иза њега, али он никада после тога није могао да се прилагоди температури нижој од тридесетак степени. Да би се загрејао, често је одлазио у сауну, али и тада обучен до грла.
Пада влада
Жан Батист Фурије родио се 21. марта 1768. године у Оксеру, градићу у француској области Бургундији. Нажалост, кад је имао само девет година, прво му је умрла мајка, потом и отац. Мали Жан имао је среће јер се за њега заузела нека богата дама која га је препоручила бискупу Оксера, а овај га је послао у војну школу коју је држао монашки ред бенедиктинаца.
За дивно чудо, Фурије је уживао код монаха. Већ са дванаест година писао је надахнуте говоре за различита свештена лица која су те говоре потписивала као своја. Међутим, с тринаест је, како је остало забележено, постао изузетно немиран, непослушан, неукротив. Ко зна шта би се с Фуријеом даље догађало да се није заљубио у математику. Била је то љубав којој ће остати веран до смрти.
Убрзо постаје један од најузорнијих ученика, посебно се истичући у говорништву, матерњем језику и, наравно, математици. Шта је пресудило, претерана жеља за знањем или генетика, то није ни важно, тек Фурије је проводио бесане ноћи у жељи да што више научи. И сам је почео да пише научне радове. Неодлучан чему да се окрене и чиме да се бави, размишљао је да се приклони цркви, можда и замонаши, али истовремено га је раздирала помисао да је можда њему одређен неки сасвим другачији пут. Марта 1789. године познанику је написао:
„Јуче сам напунио двадесет једну, у тим годинама и Њутн и Паскал већ су били бесмртници”.
Околности у држави ишле су на руку Фуријеовим недоумицама, решење као да му је пало с неба. По избијању Француске револуције, исте године кад је напунио двадесет једну, долази нова власт која свргава монархију, укида цркву. Уместо да се замонаши, Жан Батист Фурије враћа се у родни Оксер и постаје професор математике у војној школи коју је похађао.
Занимање предавача није му било довољно, укључио се и у политику што је могло да га кошта живота. Кад су се до њега прошириле гласине да га нова револуционарна власт терети као издајника, зато што се заузимао за три породице из Оксера, Фурије је прешао сто осамдесет километара до Париза да би затражио пријем код Максимилијана Робеспјера (1758–1794), једног од најутицајнијих вођа Француске револуције.
Ништа није вредело, Фурије је ипак ухапшен 1794. године. Био је уверен да ће изгубити главу, у дословном смислу те речи, јер је гиљотина многима већ пресудила. Опет су околности радиле за њега. Фурије је пуштен из тамнице чим је стигла вест да је Робеспјер гиљотиниран на Тргу револуције.
У добром друштву
Фуријеу је постало јасно да, уколико заиста жели да постигне нешто у науци, треба да се пресели и настави да живи у Паризу. Кад се на сцени појавио Наполеон I Бонапарта (1769–1821), између осталог, залагао се и за оснивање школа, посебно оних који ће стварати нови наставнички кадар. Године 1794. основана је „Екол Нормал” у којој је Фурије добио место на катедри за математику.
Фурије је отворио сасвим ново поглавље подучавања. Имајући на уму с колико досаде је седео на часовима математике док су незаинтересовани професори понављали исто градиво које се годинама није допуњавало, без имало жеље да га заиста објасне ученицима, Фурије је одлучио да се предавања држе на сасвим нови начин. Пре свега, забранио је наставницима да седе за катедром, морали су да стоје или да се шеткају кроз учионицу дозвољавајући разреду да постављају питања и да и сами активно учествују.
Наредне године оснива се „Екол Политехник”, школа која је била још захтевнија од „Екол Нормал”. Фурије ту добија место предавача и остаје три године. Живот ће му се опет из корена променити 1798. године. Захваљујући залагању Гаспара Монжа (1746–1818), једног од најистакнутијих француских математичара тог времена, Фурије је те године изабран за секретара новооснованог Египатског института и одабран да се придружи Наполеоновом војничком походу на Египат.
Са тридесет година Фурије се први пут укрцао на брод, заједно с Наполеоном, његовим генералима, око двеста научника које је предводио Гаспар Монж и још педесет хиљада војника и морнара, сви укрцани на сто осамдесет бродова. Знали су куда иду, али Египат је у главама готово свих присутних био велика непознаница.
Жан Батист Фурије остаје у Египту до 1802. године, а по повратку у Париз постављен је за префекта департмана Изер, са седиштем у Греноблу. Године 1827. изабран је за члана Француске академије.
Боравак у Египту коначно је уверио Фуријеа да његовом телу једино прија изузетно висока температура. Пошто је било тешко у Паризу очекивати време као у Сахари, овај научник ситне грађе непрекидно се „слојевито” облачио, али ни то није успевало да га загреје. Непрекидно је био огрнут са по неколико ћебади.
И, како је Жан Батист Фурије заиста умро? У неким изворима наводи се да му је та жеља за топлотом пресудила. Огрнут ћебетом, саплео се о њега, скотрљао низ степенице и погинуо.
Други биографи бележе да није било баш тако. Осетивши да му се приближава судњи час, написао је пријатељу да ће се ускоро преселити ”на другу обалу где се човек излечи од живота”. На ону страну прешао је 16. маја 1830. године, пошто је доживео срчани удар. Сахрањен је два дана касније на париском гробљу Пер Лашез. Спуштен је у гробницу коју је раније сам изабрао, у близини многопоштованог Гаспара Монжа. Желео је да и у смрти буде у друштву пријатеља из египатских дана и оних времена кад му једино у животу није било хладно.
Аутор:
В. Софреновић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Thu, 13/09/2012 - 19:38
#1
Carmencha
dress for a wedding party Monthly charge Rancic, An original student that will help jesse Trump, Offered that will their own her conversation Giuliana DePandi on-board a heli bicycle previous the break lighting along with Chicago"s the state of mich path keep away from 2006 simple bridesmaid dresses . dress for a wedding party You should also consider, Ben sea trip created one work to fantastic that he offered to his passion Katie Holmes. He required her pay a atmospheric feast in a position at the famous the Jusmall businesss Verne wind generator tower at the Eiffel.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
