3320 25. 9. 2015.
Потрага за благом
КО СЕ ОСЛАДИО
Причу је забележио наш познати етнолог и она траје као још један белег који је сачувало народно предање…
а тлу Србије остатке преантичког и античког рударства срећемо на многим рудиштима као што су Сињаково, Мрачај, Јармовац на Лиму, Авала, Космај, Мајданпек, Поречка река, Глоговица… Ова налазишта леже у близини рудишта обојених и племенитих метала и у узрочној су вези с рударством и снажним успоном српске државе у средњем веку. Број рудара је временом толико нарастао да је у антици постојао и посебан рударски сталеж, чије је златно доба било од 10. до 15. века, односно до времена потпадања Србије под управу Османске царевине.
Нека српска племена, пре преласка Дунава, насељавала су рударске области Ердеља и Баната. Ту су имала прилике да усаврше рударска знања јер су, у ондашњој римској Дакији, радили рудници олова, бакра и гвожђа те, нарочито, злата. Насељавајући Србију, затекли су разрађене рудокопе злата и среброносног олова. Вештину испирања руде донели су са собом и само је применили на златоносним насипима Србије. По квалитету и количинама српско рударство, било је на завидној висини. И оно мало сачуваних података говори о веома напредној техници и технологији. Обнављају се римски рударски центри: Кучајна, Трепча, Фојница, Сребреница, Шупља Стена, Брсково, Кучево, а Рудник (код Горњег Милановца у Шумадији), постао је важно средиште рударства, због природног богатства у среброносном олову и бакру, те стручности марљивих рудара. Поред ових, значајни су рудници на Копаонику названи Сребрна планина.
Жупаније од злата
Кроз цео средњи век богатство српских владара потиче од рудника и напретка рударства. Захваљујући приносима од њих, укључујући развијено сточарство и ратарство, Срби су се одржали на овим просторима прво организујући архонтије, потом жупаније и кнежевства, све до краљевина и царевина. Такође, Византија, стално виркајући на ове просторе, није могла да их освоји јер је српска војска била добро обучена и још боље плаћена. Занимљиво је постојање многоструких веза између богатих рудокопа, старовековних црквених средишта и манастира, задужбина владара, властелина, банова и жупана. Српске епископије, будући замеци српске државности постају, поред црквених и културно-политичка средишта, одакле се руководи рударском производњом.
Уз руднике, или у њиховој близини, ничу насеља и паланке. Једно од њих је био и град Ваган у селу Осладићу, недалеко од Ваљева. Уз ову средњовековну градину везано је занимљиво казивање о благу што „испи очи” налазачима. Ево како је етнологу Живану Ј. Грујчићу приповест испричао мештанин из ваљевског краја, сељак Милосав Андрић из Драгијевице.
Казивање по Милосаву
„На јесен 1940. године, мислим око Крстовдана, у Драгијевици су се појавила четири непозната господина. Лимузину су оставили близу пута, испред парног млина Вилотића и платили неком Мађару, тај се старао о млину, да је припази. Повадили су неке старе кактме (географска карта, кактима, на турском), из кожне торбе и почели да их разгледају седећи на сировим шлиперима. Онда су питали маторог млинара Вилотића за стари град именом Ваган, где се налази и за колико могу тамо да стигну. Неупућен у намере дошљака, овај им рекне све потанко и објасни, канда објашњава свом оријашки грађеном сину Мићи који, после Другог светског рата, беше радио у Осечини у Заводу „Дунав” и био познат као Мића Дозовац.
Дошљаци онда ману руком и оду путем до Станкове ћуприје, одакле ударе ледином уз Црну реку и, све у свему, за пола сата избију међу развалине старога града на Јадру. Ту негде, испод града, неки је Јаков из Осладића чувао овце. Био је млад и наиван па су га та четворица олако смувала дајући му куповне цигарете и џепни перорез да би им показао њиву звану Молитве, где се налазило старо ваганско гробље. Јаков им рекне да је то место мало изнад градине, на левој страни пута, у засеоку Андрић, прекривено гробним плочама. Одведе их на Молитве, а дошљаци одмах поваде мапе. Једну распростру на једној гломазној надгробној плочи, стану да нутре у њу и да се нешто дошаптавају, док један брадоња, сигурно главешина групе, подвикну на сатрапе да траже гробну плочу са уклесаним крстом и полумесецом. Јаков им рекне да се та плоча налази на средини гробља и одведе их до ње.
Онда онај брадоња извади бусолу, стави је на мапу и усмери ка северу. Нешто је мерио, прћио се, прерачунавао, док не рече једном од својих да одмери десет корака од гробне плоче, у правцу југа.
Кад су се одморили, брадоња стаде завиривати у камене белеге скидајући са њих маховину и лишај док напокон дрекну на веселог Јакова да одмах трчи кући и донесе будак и лопату. Јаков, онако соглаваст на свој начин, као без душе отрча кући и за пола сата врати се с алатом. Онај брадоња га лупи по рамену, похвали га, те каза да почне копати рупу испод самог гробног белега, где се налазила уклесана слика детета – њега змија шарка угризла за ногу.
Јаков убели као да је испио лонче живе соде, избечи очи и одмаче се даље од тог гробног белега, ћутке одмахујући главом. Брадоња поскочи, притрча му, лупи га држалицом будака по задњици и викну да копа. Јаков му рече оно што је чуо од својих дедова, како је ту сахрањен неки дечак, син јединац староставног господара града Ваган; дечко је умро од угриза змије шарке и да за живу главу неће скрнавити гроб тог детета. Дабоме, Јаков је био побожан и казивао је истину за коју и ја знам, као што су тада знали сви наши старији Осладићани.
Зобница пуна дуката
Брадоња потегне пистолу испод капута, окрене цев у Јакова али му овај мртав хладан рекне да може пуцати и убити га али он овај гроб неће копати. Онда брадоња подвикне на своју тројицу сатрапа и баци им будак да копају, што ови без поговора послушаше. Недуго затим, није прошло пола сата, они ископају овећу ранију од бакра прекривену поклопцем и једва је изнесу из рупе. Брадоња рикну од среће кано субик и скиде поклопац са раније, из ове засија жежено злато и светлуцави брилијанти. Јаков је причао да је у ранији морало бити и преко 100 кг блага, златних дуката, ланаца, тањира и кандила, полуга од три кг, хрпа златног прстења и наруквица, смарагда, рубина и сафира – небројено.
У ранији се налазио и сићушан скелет детета; њега брадоња убаци у рупу и заповеди да се затрпа. Онда нареди Јакову да опет трчи кући, упрегне волове или коње у запрегу и намах се врати назад. Овај то учини. Низ Андрића пут свукли су ранију пуну злата на државни пут за Ваљево. Ту су брадоња и Јаков остали да седе на запрези, док су тројица сатрапа отишли низ ваљевски пут ка Драгијевици, да упале и дотерају лимузину до Вилотића млина. Неки непун сат доцније, ови се вратише са белом лимузином и претоварише ранију у пртљажник. На крају онај брадоња узе зобницу од Јакова, натрпа је пуну златних дуката и врати овоме на запрегу, узгред вадећи и свој џепни сат опточен сребром, рекавши Јакову да му то поклања за успомену. Онда су упалили лимузину и изгубили се путем за Ваљево.
Весели Јаков, поштењачина и безгрешна душица, размишљао је куда ће и шта ће са тим проклетим златом, па се врати узбрдо до старог ваганског гробља, узме будак, откопа гроб и, крај омаленог детињег скелета, спусти своју зобницу пуну злата. Мало после затрпао је гроб, клекао и помолио се Господу Богу да му опрости сагрешење у коме је учествовао. Већ истог дана, биће то уочи Крстовдана, 1940. године, неки наши Осладичани, иначе путари у државној служби, вратили су се са посла и пренели обавест да су на ваљевском путу, баш на Каменичком брду, код чесме, пронашли у некој белој лимузини четворицу мртвих људи. Рекоше да су обавестили среског начелника и жандармерију у Ваљевској Каменици; ови су брзо дојахали и извршили увиђај.
Како причаше, ту четворицу непознатих путника до костију су изгризле гује шарке а очи им беху испале тако да их ни рођена мати не може препознати. Казаше и за много злато нађено у пртљажнику беле лимузине; том приликом су, на основу нађених мапа и скица, утврдили да је то злато управо похарано са дечјег гроба на старом гробишту Молитве у Осладићу, на 300 м источно од старог града Вагана. Ето, тако то увек бива са лоповима и похарачима злата. Свако закопано злато је крваво. Нико се на похари није усрећио, дете моје, ни пре ни сада, нити ће икада.”
После Другог светског рата, сељани Осладића су за своје потребе полупали и уклонили гробне плоче са потеза Молитве и блиског града Вагана. На Молитвама је данас ливада за испашу стоке а испод је некропола, цео један мртви град ваганских господара, витезова, ратника и сиротих себара. Да није ове приче и тај свет мртвих преплавио би заборав. Узалуд су им ломили гробне белеге и прикривали траг постојања, али никада не могу сломити ову причу, сведочанство о њиховом постојању.
Хајдучија девојке Саре
Готово све што се зна о манастиру Денковац, његовој прошлости и настанку, сачувано је, углавном, у народном сећању и легендама преточеним у историју. Налази се у селу Мале Пчелице, чије име одише, такође, старином, говорећи о животу из давних времена. Гајење пчела, једна од најзначајнијих привредних грана српске властеле из ових крајева, одређивала је судбину и живот њених поданика. Бити кованџија, узгајивач пчела, код угледног господара, била је велика повластица. Села Велике и Мале Пчелице, на раскршћу између Крагујевца и Рековца, на посебан начин чувају сећање на времена жупана, краљева и деспота. У тој средини, у давна времена, настале су и три светиње са својим храмовима: Денковац, Ралетинац и Саринац; подигле су их три сестре: Дена, Рала и Сара.
Нико од њихових није се вратио с Косова и оне су се, у знак жалости и поштовања, заветовале да ће од свега што је остало озидати три цркве. Међутим, иза њиховог оца није остало толико новца да би се озидале баш три цркве. Најстарија сестра, јер им мајка за оцем умре од туге, преузела је руковођење великим властелинством. Дена је за себе одабрала да још више унапреди производњу меда који је продавала чак у Русији. Део новца добијеног трговином одвајала је за подизање цркве. За њену сестру Ралу предање каже да је повратила раднике и наставила посао вађења камена у мајданима недалеко од Крагујевца. Посао јој је одлично ишао јер је преостала српска властела утврђивала своје куле и градове бојећи се турског повратка.
Најмлађа сестра Сара још од малена је од оца научила вештину мачевања. Окупивши дружину, одала се хајдуковању пресрећући и пљачкајући турске, бугарске и дубровачке караване. Знала је „стићи и утећи и на страшном месту постојати”. За славу ове горске хајдучице чуо је и Бајазит, турски султан. Желео је да је упозна али му се жеља није испунила. За време хајдуковања беше скупила велико благо. Део је употребљен за градњу задужбине а остатак закопан. Друго предање каже да су цркве и манастири настали касније, тек после њихове смрти, на местима где су се подвизавале, о чему су говориле надгробне плоче.
Манастир Денковац је, кажу, био највећи и најлепши, како и доликује јер га је подигла најстарија сестра. Налази се у долини Дуленске реке и често је називан Дењковац или Дењковица. Овај манастир, са храмом посвећеним Успењу пресвете Богородице, помиње се у турским пописима 1530. године као манастир Северин у селу Денковац Крушевачке нахије.
Владичин гроб
Приче и легенде везане за ова три манастира, поготово оне о хајдуковању најмлађе Саре, толико су биле живе и дуготрајне да су се често појављивали познати и непожељни гости у потрази за остатком блага три побожне сестре, намењеног издржавању манастира. И сада је, недалеко од манастира, обележено место, такозвани Владичин гроб где су Турци убили денковачког духовника јер није хтео да им открије тајну сакривеног блага. Према народном предању, манастир Ралетинац настао је почетком 15. века тако што је проширена испосница једног монаха из оближњег манастира Денковац.
За цркву манастира Саринац, задужбину најмлађе сестре, говорило се да је под покровитељством манастира Денковац, баш како је ред да најстарија сестра брине и помаже најмлађој. И о прошлости овог манастира има веома мало података, изузев легенди и предања о побожним сестрама које „изградише цркве и завешташе благо за њихово опскрбљивање”, и о мучним годинама преживљавања под турским зулумом, рушењима и страдањима.
После неколико рушења и паљења, остали су само темељи цркве и некадашњих конака, зарасли у коров и прекривени камењем. На тим остацима, изнад Дулењске реке, никао је нов манастирски комплекс, са црквом скромних димензија, посвећен вазнесењу Господњем.
Аутор:
Миодраг Милановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
