3320 25. 9. 2015.
Лутње и слутње једног глумца
КО СЕ БОГОБОЈА БОЈИ ЈОШ...
Живот и прикљученија јединца угледног будванског и которског пароха и једног од највећих глумаца у повести не само београдског глумишта, био је посут трњем. Звезде су биле болно далеко...
 |
| „Он глуми слично начину глуме великих страних глумаца који су у то време гостовали на београдској сцени.” |
Глумац Богобој Руцовић у улози Освалда у драми Хенрика Ибзена „Авети” поново је на сцени Српског краљевског народног позоришта у Београду измамио овације. Његово тумачење улоге епилептичара чија болест упорно напредује све до коначног краја било је тако маестрално да су се многе његове колеге глумци клели да је о томе дуго и детаљно разговарао с лекарима специјалистима. Ништа необично ако се знало да је сваку улогу градио упорно и темељно. А млади глумци редовно су долазили на „Авети”, као на јавни час глуме.
Догађало се то с јесени 1909. године...
Шешир кроз прозор
  |
| Отац и син: прота Гаврило и „заблудели” Богобој. |
У причи која следи коришћен је материјал из истраживања проф. др Дарка Антовића „Богобој Руцовић – Оквир за портрет”.
Седмо па мушко. Није поуздано да ли је било пуцњаве уобичајене у Црној Гори за овакве пригоде, али је извесно да се 21. марта, првог дана пролећа 1869. године, несвакидашња радост уселила у дом будванског пароха проте Гаврила Руцовића и његове жене Марије, сестре супруге писца и народног трибуна Стефана Митрова Љубише. Верујући да ће његов јединац наставити породичну свештеничку традицију, прота Гаврило, чија је мајка Гордана-Горде била сестра од стрица владике Петра II Петровића Његоша, сину је дао и одговарајуће име – Богобој.
Ђаковање у Котору, где се породица убрзо преселила, већ је давало наслутити да би Богобоју друго име можда више пристајало. Изузетно немиран дух – по свој прилици настао из споја Руцовића, с траговима крви династије Петровића, и помораца Ћеловића из Рисна, откуд му је била мајка Марија – испољио је још за гимназијских дана, па је чак искључен из школе. Памте се два догађаја, могући разлог за тако строгу одлуку наставничког већа. Први говори о томе да је враголасти Богобој с гимназијског прозора пролио неколико капи мастила на белу хаљину извесне которске лепотице и изазвао прави мали скандал у вароши која је тако држала до реда.
Други несташлук је из памћења неких старих глумаца месног позоришта. Наиме, један од строгих професора Которске гимназије имао је обичај да приликом уласка у учионицу једном руком набаци шешир на чивилук који је стајао уз прозор, а другом дневник на катедру. Једног дана Богобој је померио чивилук и отворио прозор, а катедру гурнуо према средини учионице. Шешир је, на одушевљење ђака, кроз прозор одлетео на улицу а дневник завршио на поду. (Сличан догађај, али у сасвим другом крају, описао је Милован Витезовић у роману „Шешир професора Косте Вујића” за који је добио и „Забавникову” књижевну награду.)
Пет наполеона на дар
Ипак је матурирао и у јесен 1890, упркос незадовољству оца, уписао права у Бечу. Нова пустоловина сад поприма озбиљније размере јер је убрзо, под стражарском пратњом, из Беча враћен у Котор. На помолу је било суђење јер је, пре него што је отишао на студирање, пропустио да се јави војним (аустроугарским) властима ради одлагања служења војног рока. По свој прилици, захваљујући очевом угледу није доспео робије него је одмах регрутован и упућен изнад Котора, на границу с Црном Гором. Није дуго носио униформу јер је уграбио прву прилику и побегао на Цетиње где је, у складу са својим образовањем, постао професор педагогије у престоничкој гимназији. Закратко.
Није извесно да ли га је немиран дух терао даље или је, пак, била пресудна потерница коју су за њим као дезертером расписале аустроугарске власти тражећи од Црне Горе да им га изручи, тек, кренуо је даље. Од књаза Николе, каже прича, добио је неколико златних наполеона и упутства како да преко турског подручја безбедно стигне у Србију.
У Београду уписује студије права на Великој школи, да настави где је стао у Бечу. За две године положио је и неколико испита. Међутим, све време је у позоришту с глумцима или око њега, у кафанама. И тако све до 1892, кад се искључиво посвећује позоришту.
Мана до мане
 |
| Поред глуме, успешно се бавио превођењем и режијом. |
„Средњег раста, страховито мршав – кад је имао 29 година личио је на старца – с испалим јагодицама, сав изборан, с огромним, меснатим носом као у Сирана, с устима од уха до уха, с грубом бубуљичавом кожом на лицу и сасвим промуклим гласом, Руцовић је био сушта супротност кандидату за глумца... Ти недостаци били су мршава и недовољно пластична фигура, у костиму нарочито, а затим катарални, готово промукао глас. Последња мана скоро га је искључивала с позорнице и није му давала никакве изгледе на успех...”
Али...
Милан Грол, неприкосновени позоришни ауторитет, у „Позоришном годишњаку” за 1911–12. годину, пишући о разноврсности Руцовићевих уметничких израза, пише да је имао „живи и ведри темперамент, своју гипкост и окретност, своју лаку фразу, свој безбрижни боемски акценат, свој несташни миг и гест... своју тенденциозну дикцију, саркастични осмех, своју немарну и презирну довољност и охолост, своју саживелост, виртуозну присебност, циничну смелост и свирепу вредноћу...”
Ваља, уз ово, знати да је – у чему се слажу сви његови биографи – основа којом Руцовић почиње живот глумца јака интелигенција, одлично знање италијанског, немачког и француског језика, изузетно образовање, начитаност и велико познавање светске књижевности. Уосталом, његови преводи били су прилично запажени, па је остао траг исказан поводом комада „Луцифер” Енрика Бутија, да је „превод г. Руцовића достојан доброг писца г. Бутија”.
Домаћи странац
Време немира и лутања до праве велике сцене проводио је по путујућим позориштима, од дружине Николе Симића, преко трупе Михаила Димића и нишког позоришта „Синђелић”. Ту је и добио прву већу улогу, улогу грчког посланика у драми „Немања” Милоша Цветића која му доноси и прва признања. Склапа брак (1893) с глумицом Катарином-Катицом Поповић и покушава да се докопа улоге у београдском Народном позоришту, сну свих који су се бавили глумиштем. Примају га тек после неколико покушаја, али то је схватио као велику срамоту јер су му понудили не да се докаже као глумац него да на тавану, у сликарској радионици, помаже у цртању кулиса. Друга увреда стигла је кад му је 1897. године речено да је позоришту потребнија његова жена него он. Ипак, постаје члан 15. октобра исте године с понижавајућом платом и разочарењима која су уследила. Пре свега кад му је тадашњи управник одузео улогу, једну од првих коју је добио, и то речима које би згромиле и мање осетљиву природу: „Не, не, то Ви не можете играти с тим гласом, Ви ћете добити нешто краће.”
За многе би то био крај света, не само глумачког. Међутим, Богобој Руцовић, који је пет претходних „путујућих” година градио и изградио свој начин рада припремајући сваку улогу као право мало истраживање, није одустао. И ту „краћу” улогу одиграо је као највећу, запазила га је и публика и критичари. Улогу трагичног јунака Максима Црнојевића добио је успевши да увери управу да стасом и гласом сасвим одговара носећем лику драме Лазе Костића. Успех није изостао, као ни у тумачењу улоге Хљестакова у Гогољевом „Ревизору”. И колеге и публика и критичари готово једногласно закључују да „он глуми слично начину глуме великих страних уметника који су у то време гостовали на београдској сцени”.
Нова чергарења
Преосетљив на неправде и ауторитете, посебно у позоришту, а уз то несталне природе и плаховит, напушта Народно позориште и, на запрепашћење свих, предаје се аустроугарским властима у Далмацији које су га оптужиле као дезертера. Уместо очекиване строге казне, по свој прилици захваљујући утицајној породици, добија три месеца затвора у Задру.
И ето га поново на сцени Народног позоришта, на радост публике али и критике. Закратко. Даје оставку и одлази у Ниш, поново се враћа у Београд, па опет одлази, прикључујући се позоришним дружинама. И тако укруг, као на рингишпилу, упркос томе што сваки његов повратак у Народно позориште значи и неко велико глумачко остварење. Постаје изузетно омиљен, а цене га и најзначајнији људи у Србији. Постоје подаци који кажу да је представљен и краљу Петру, и да га је он, 1905, чак одликовао Орденом светог Саве, што је част која је припала мало ком глумцу.
Ипак, даљине и вечити немири га вуку, посебно између 1906. и 1909. године, кад се по забитима потуца с малим путујућим позориштима која често нису бројнија од три-четири глумца. Скитничарење уз повремено давање једночинки или монодрама прети да неопозиво спусти завесу на „глумца који је на београдску сцену крајем 19. и почетком 20. века донео авангарду... глумца који је у то време одиграо најзначајнији репертоар – од Шекспира до Ибзена – и чије је тумачење Хамлета годинама препричавано, који се бавио и режијом и превођењем... Човека кога су волеле најлепше глумице тога доба (Катарина Петровић, Олга Илић, Марија Таборска... а шаптало се по београдским кулоарима и о његовој вези с Драгом Машин...”
Одметничко позориште
 |
| Групни портрет ансамбла Народног позоришта из 1901. године, Руцовић обележен стрелицом. |
Немири глумца који је „читаве сцене играо окренут леђима публици, који је све болове изражавао готово шапатом, без викања и ридања, како је то тада у глуми било уобичајено...” стигли су до свог последњег чина првог априла 1912. године. И није био априлилили.
Те вечери Марија Таборска је отказала представу, а Олга Илић прекинула. Новине су овако известиле читаоце:
„Јуче смо забележили смрт ваљаног Руцовића, чија ће успомена остати трајна у круговима београдске позоришне публике као и у срцима оних који су га познавали изближе, у безбрижном и болесном животу цењеног и омиљеног артисте.
Април, који му на дан смрти није хтео означити последњи тренутак својим сунцем, отпратио га је јуче у гроб кишом и снегом. Али ће он ипак наћи вечни мир, блажени мир под земљом. Његова веселост, његов дух, његова ведра шала, живеће и даље у оном малом традиционалном крају боема, између ’Три шешира’ и ’Бумскерела’.
Руцовићу, спавај добро, испавај се!”
Иза Богобоја Руцовића остало је крхко сећање савременика повлашћених што су могли да га посматрају на сцени, где је једино био свој, и трагови с пожутеле хартије. Нестала је чак и његова биста која је до 1979. године, до разорног земљотреса у Котору, стајала у холу месног позоришта. Недавно је једна улица на београдском Вождовцу добила његово име.
----------------------------------------------------------------------------------
ГОСПОЂИЦА ИЗ ЗЕМЉЕ ГДЕ ЦВЕТА ПАПРИКА
Прво велико глумачко остварење Богобој Руцовић остварио је у немачкој комедији „Рат у миру” Мозера-Шентана играној 1900. и 1901. године. О улози поручника Рајфа Рајфлингена можда најупечатљивији запис оставила је његова много млађа колегиница Зора Златковић, једна од најбољих београдских глумица београдске сцене између два светска рата, којој је он био и велики узор:
„Ми који смо га гледали у овој улози жалићемо док смо живи што у то доба није било фотографисања. А како је тек играо! Улога је пружала широко поље за експонирање, а Руцовић је у њој дао једну од најфинијих комичних фигура. Долази у униформи немачког официра-кицоша, с јаком високом скоро до ушију, мундиром тесним у струку, лакованим чизмама, моноклом и накривљеном капом. Слово „р” изговара као папагај, врло дискретно афектира. Чини вам се да у публици осећате мирис који долази од његове потпуно углађене фризуре. Такав он долази с пуком на маневре у село где су пољска добра многих богаташа у чије куће су официри смештени. Сви се забављају и заљубљују, почев од пуковника до посилног. И Рајф се заљубљује у најинтересантнију, најенергичнију девојку, рођаку свог домаћина, Илку Етвеш, Мађарицу. Он пати, само на њу мисли и једног дана, пешице јурећи за Илком која је јахала, превиди речицу и упадне у њу. Сад је приморан да обуче одело свог домаћина док се његово не осуши. Тај сако му је до колена а на чакшире при ходању стаје. Желећи да у том оделу протрчи кроз салон у своју собу, стане као укопан: у салону је већ Илка и он, немајући куд, крије се иза једне љуљајуће столице и почиње галантно да се удвара. У једном тренутку заборавио се, падне у ватру и пође по салону.
Та сцена ми је била фина зато што је у том оделу и у кошуљи чија му је јака допирала скоро до груди задржао своје држање официра-кицоша. Издизао је врат као да га стеже висока јака, с времена на време подбочио би се као да је у утегнутом мундиру а корачао би као да је у чизмама и јахаћим чакширама. То је једна од многих сцена у овом комаду. У тој роли победио је чак и свој немогући орган (глас, прим. П. М). Гледајући ту мајсторску игру и слушајући како говори Илки: ’Госпођице, види се да сте из земље где паприка цвета’, публика је говорила: ’Ах, ту ролу може да игра само Руцовић са својим слатким гласом’.
------------------------------------------------------------------------------
СКАНДАЛ У ИЗЛОГУ
Такву саблазан Београд није видео. Чудо невиђено: у излогу фотографске радње у центру града појавила се, око 1908. године, фотографија познатог глумачког пара, Олге Илић и Богобоја Руцовића, обнаженог попрсја. Ипак, без обзира што је, по некима, вређала јавни морал, због своје несумњиве уметничке вредности остала је на том месту све до првих година после Другог светског рата, четрдесетак година после Богобојеве смрти и годину-две након Олгиног одласка. Њих двоје пратио је глас да су једно време били у краткој страственој вези, поуздано је да су много представа одиграли заједно и да су обоје били мајстори свог посла, и несрећни, свако на свој начин. О Олги Илић, нашој Сари Бернар, првој глумици која се опробала у улози Хамлета, „Забавник” је опширније писао 26. фебруара ове године, у броју 3029.
---------------------------------------------------------------------------------
ОГОВАРАЊЕ
Скоро век после смрти Богобој Руцовић вратио се на сцену. Реч је о представи „Оговарање” Небојше Ромчевића чију је режију потписао Љубиша Ристић, а која је премијерно изведена 10. августа 2008. године у старој Фабрици керамике у Буљарицама у оквиру фестивала Град театар Будва и у копродукцији с Народним позориштем из Сомбора. Руцовић је овде саткан од трачева, полуистина, од нагађања, туђе маште и туђих страхова, али и од веродостојних података. Иако се сам не појављује на сцени, на посебан начин сведочи о својој епохи и савременицима, позоришту свог времена, али и о самом себи.
Аутор:
П. Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
