Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Нова стара игра


КО ПОБЕДИ...

                  

Ако су вам досадили шах или мице, можда је решење – манкала. Некада је била резервисана само за краљеве, а данас сви могу да је играју



анкала потиче још из доба неолита, мада неки истраживачи тврде да је постојала и раније. Код различитих народа различито се назива. Народ Догон из Малија назива ову игру једноставно – „и”, док је припадници народа Ашанти знају као „оваре”. У Обали Слоноваче називају је „авале”, у Анголи „мбау”, у Бенину „мадји”, у Конгу „мангола”, у Либерији „по”, у Судану „цхоро”, у Кенији „гуити”, а на Зеленортским острвима „банко орил”. Ипак, манкала је појам који антрополози користе како би означили групу сродних игара које се у различитим облицима играју у готово целој Африци, на Блиском истоку, у средишњој и југоисточној Азији, Северној и Јужној Америци. Реч манкала потиче из арапског језика (naqala – покретати) и упућује на кретање као основну радњу игре.
    Када је у питању њено порекло, најраширеније мишљење је да је манкала настала у арапском свету северне Африке и да се управо одатле ширила Блиског преко до Далеког истока. Како се у Курану, светој књизи муслимана, игре на срећу помињу као непожељне, претпоставља се да је управо то и погодовало ширењу манкале јер она није игра на срећу него умеће памети. Најстарији писани документ у којем се помиње је „Књига песама” из 10. века Абу ал-Фараја ал Исфаханија.  Занимљиво је да је има и у познатој збирци арапских прича „Хиљаду и једна ноћ”.
   Како се у међувремену раширила по читавој Земљиној кугли, постала је општа појава чија се вредност крије управо у повезивању различитих људи, култура и простора.

                                              Ноћ је за духове

   Како се игра? Одговор нуди Ивана Војт, кустос Музеја афричке уметности, у Београду, и аутор изложбе „Манкала – мисаона игра”:
   „Да би се играла, потребна је подлога на којој су јасно означена удубљења и пиони који су сличне величине. Најчешће је играју два играча или, ређе, два тима играча. Ово није игра на срећу јер спада у ред апстрактних игара на табли, односно стратешких мисаоних игара.  

                  

   Игра се са унапред одређеним бројем пиона који се распоређују у удубљења и током игре померају у правцу кретања супротном од казаљке на сату. Смењујући се у потезима, играчи узимају пионе који се налазе у једном удубљењу и спуштају их, један по један, редом у суседна удубљења. Циљ игре је освојити што више пиона и онемогућити кретање другом играчу”, објашњава она.
   Занимљиво је да постоји више од двеста начина играња манкале. Ипак, иако се стилови разликују у зависности од регије у којој се игра, правила су врло слична и у свим је циљ исти – освајање што већег броја пиона.
  Кроз историју наилазимо многа занимљива правила која су морала да буду испуњена да би се одиграла партија манкале. У већини афричких заједница могли су да играју само припадници одређеног пола, узраста и друштвеног положаја. Понегде је служила само за забаву и разоноду, док је на другим местима била важан део обредних свечаности. Ипак, заједничко правило за све просторе на којима се играла било је да то мора да буде само дању:
   „Према предању, ноћ је време када живе духови, а не људи. Веровало се да играње ноћу узнемирава духове који играчу могу да узму душу, што се показује као болест, лудило или смрт мајке. Забрана играња ноћу имала је и практичних разлога: села дуго нису имала струје, а свако друго светло било је исувише слабо да би могле да се виде и изброје пиони у удубљењима на табли”, додаје Ивана Војт.
   Постојало је и веровање да је лето најбоље доба за манкалу јер може да изазове кишу и поспеши вегетацију. Простор за играње био је врло разнолик па су табле за могле да се виде свуда: у селима, на трговима, испод дрвета, у двориштима кућа, на пољима и ливадама...

                  
                                                        Једна од табли нађених на Калемегдану
                                           (документација Археолошког института у Београду)

   По традицији многих афричких народа, манкала је игра за одрасле мушкарце. Деца су често играла кришом јер су волела да опонашају одрасле а и због осећаја да раде нешто забрањено. У народу Догон веровало се да када деца играју манкалу да то доноси несрећу. Управо је учење правила манкале код многих народа представљало део обреда иницијације младића у одраслог мушкарца.
   Ако су жене играле, онда су то искључиво радиле међу собом, одвојено од мушкараца. Играле су једноставнији облик, док су сложенија правила била резервисана за мушке партије. Они су се током игре договарали, преговарали и саветовали. Данас се полна забрана манкале потпуно изгубила и подједнако је играју и мушкарци и жене.

                                         Обори и на рачунару

   Пиони за манкалу могу да буду разноврсни. За играње игре на импровизованој „табли” направљеној укопавањем рупа у земљи, као пиони се најчешће користе каменчићи. Познати су и примери пастира и номадских народа у Намибији, Еритреји, Етиопији, Мауританији и Сомалији који су за пионе користили измет овце, козе или камиле. Другде су то биле и разне махунарке, шкољке, а у новије време и стаклени кликери, металне куглице из кугличних лежајева, пластични облуци.
   У западној Африци највише се користи плод тропске биљке Caesalpinia bonduc која рађа бодљикаве махуне са по две округле и чврсте сиве семенке. Приликом одабира пиона најважније је да сви буду исте величине или макар сличне, као и да имају потребну чврстину. Није добро када су превише ситни јер је тада тешко летимичним погледом пребројати преостале пионе у удубљењу, а не смеју да буду ни превелики јер тада отежавају захватање веће групе пиона из удубљења.
   Табле за манкалу могу да буду од дрвета, глине, камена, теракоте, а данас има и пластичних. Постоје и примерци из давнина које одликује изузетна уметничка и занатска вредност:
   „Брижљиво уметнички изрезбарене скупоцене табле у личном поседу представљале су симбол друштвеног положаја. Само су краљеви имали табле направљене од скупоцених материјала. Тако је краљ народа Ашанти играо на табли од злата, краљ народа Ваи на оној од слоноваче, а познате су и бронзане табле на двору у Бенину”, објашњава Ивана Војт.
   Ипак, иако су ове скупоцене табле биле знак престижа, занимљив је пример краљевства Алада у којем је сама вештина играња била симбол владарске надмоћи. У истом краљевству постојао је обичај да кандидати за престо, након смрти краља, целу ноћ играју манкалу, а ујутру би победник био проглашен за новог владара.
   Најзаступљеније табле за манкалу су дворедне и четвороредне, али постоје и једноредне и троредне. Мења се и број удубљења у једном реду, па су тако у Африци најчешће табле од два реда по шест удубљења или четири реда по осам удубљења. Начин украшавања табле помаже и да се одреди којој етничкој групи она припада. Табле могу да буду у облику људског тела, мушког или женског, или да буду украшене разним животињским или апстрактним мотивима.

                  

   Табла за манкалу увек садржи две крајности: горе-доле, пуно-празно и моје-твоје. Редови на табли образују детаљан мрежаст систем који подсећа на раздвајање поља приликом обраде земље. Удубљења се често називају „пољима”, а пиони „семенкама”. Распоређивање пиона по табли назива се „сејањем”. Ивана Војт говори о томе како није редак случај да се у сеоским срединама користе појмови који се везују за узгајање домаћих животиња:
   „Тако се појмови коришћени за удубљења у преводу са локалног на српски језик називају ’обори’, а пиони ’краве’ или ’свиње’, док се удубљење испуњено са четири пиона назива ’бик’. Узимања противничких пиона у појединим етничким заједницама назива се ’једење’ или, чак, ’отимање крава’.
   Занимљиво је да данас за манкалу, чак, и није ни потребна табла јер партију можете да одиграте на рачунару или „паметном” телефону.
   Две камене табле за манкалу откривене су у Србији, у Доњем граду Београдске тврђаве 2006. године, на простору уз велики барутни магацин. Претпоставка је да потичу из 17. века и да су је за игру користили турски војници. Оне представљају предмете од изузетног значаја јер су за сада једини археолошки налаз који сведочи о постојању манкале на Балкану.
   Између свих осталих примерака, оне могу да се виде у Музеју афричке уметности у склопу изложбе „Манкала – мисаона игра”. Изложба је отворена до јула, а сваког четвртка овде можете да окушате своје логичке и стратешке способности играјући с осталим посетиоцима. Ко зна, можда бисте се некада давно, након добијене партије, пробудили као краљ.



Аутор: 
Милица Милановић
број: