3320 25. 9. 2015.
Поуке из историје
КО ИЗМИСЛИ
У почетку, политичке разлике и припадност одређивали су богови, затим свештеници и цареви, потом племство и богаташи и напослетку народ (уз помоћ интернета)
оже ли се уопште живети без политичких странака? Можда ћемо то врло брзо открити! Једно је извесно: не заваравајмо се да су се умешале у живот само нама. И тек сада. Политичке партије постоје од древних времена. Још од 2. миленијума пре нове ере када је вавилонски бог Мардук, онај који је, према легенди, створио цео свемир, дошао у сукоб са другим месопотанским богом Енилом. Наравно, ваља имати у виду да се тада није побеђивало на политичким изборима, сличним данашњим. У та давна времена супарници су изгарали у некој врсти верско-космичких сукоба. Јер, порекло политичких партија, организованих група за освајање и одржавање политичке власти и моћи, потиче из времена теократије, што значи од првих облика верске владавине.
Градови-државе имали су своје богове-заштитнике. Тог врховног владара представљала је посебна класа – свештеници, а затим и цар. Из тога би могао да се извуче закључак да су храмови били „седишта” партија. Уколико би се цареви смењивали, то је значило да је одређени бог већи од пређашњег, јер је он заправо „збацио” цара. А цареви Јерусалима изабрали су једног јединог бога, Јахвеа. У његово име проширили су границе Израела, науштрб других идолопоклоничких градова.
Египатска цивилизација која је трајала три и по хиљаде година била је плод уједињења више верских „партија” које су владале у различитим градовима. Амон је био краљ Тебе, Ра – владар Хелиополиса, Озирис – Абидоса...
Прогонство за неспособне политичаре
Световне (лаичке) партије, оне које нису биле под покровитељством бога или божанства, рођене су у античкој Грчкој, захваљујући филозофима. Они су размишљали и писали о политици тумачећи је рационално, као друштвену, а не божанску снагу која има или нема вредности, коју ваља (или не ваља) пратити. Међутим, те прве грчке партије представљале су ипак израз клановских и племенских подела. Законодавац Клистен (565–492. г. п. н. е) био је тај који је поделио Атину и њене грађане на десет географских области (фила), мешајући кланове. Свака атинска област бирала је своје судије, представнике међусобно распоређене у „Веће пет стотина” које је имало законодавну власт.
Са Периклом (495–429. г. п. н. е), демократија је ојачала, између осталог, плаћајући представнике народа. Судије су примале плату како на њих нико не би могао да утиче, као и обештећење (новчић присуства) у случају одсуства с посла. Известан приход даван је члановима Скупштине слободних грађана која се састајала четири пута месечно. Генералној скупштини присуствовали су сви слободни пунолетни Атињани који су имали право речи и гласа. Требало је обезбедити кворум од шест хиљада учесника. Врло је важно то што су чланови скупштине имали задатак да осуде политичаре ухваћене у проневери или неспособне да владају. Грађани су на глиненим таблицама исписивали име непоштеног политичара кога је требало протерати. Археолози су пронашли велики број глинених таблица на којима је исписано једно исто име. После Перикловог времена, демократија је у Атини укинута. Између осталог, због распојасаног подмићивања, односно корупције, како се данас чешће каже.
У старом Риму политички живот одређивале су разлике у класама. Патрицији (богаташи) и плебејци (сиромашни). Као што се лако може претпоставити, ови други били су бројнији, али са знатно мање представника. Иначе, израз кандидат потиче из времена старог Рима. Ко је очекивао да заузме одређени положај у јавности (политици) требало је да носи белу тогу (candidus – на латинском, бљештаво бело). Наиме, бела боја била је симбол поштења, невиности, па отуд и тога цандида.
--------------------------------------------------
ПАРТИЈЕ, ПАРТИЈЦИ, ПАРТИЈКЕ
У „Великом речнику страних речи и израза” Ивана Клајна и Милана Шипке пише да је именица партија настала од француске речи parti, што значи странка, односно partie – део. Корен је у латинској речи partiri, поделити. То је организација са одређеним идејним програмом, односно странка. Занимљиво је да партија може да буде (и у нашем језику је била) синоним за комунистичку партију. Партија означава и противничку страну, једно или више лица у правном спору са другима. Исто тако, партија је и део пута, деоница, као и друштвена игра од почетка до краја (партија карата или шаха, на пример). У музици, партија је део вишегласног музичког дела који изводи један певач или један инструмент. Добра партија је особа одличног имовинског стања, стога погодна за брачну заједницу. Партија је количина робе, али и ставка у буџету, рачуну.
Помало је смешно што се током година постојања само једне политичке странке у нашој земљи уврежило мишљење да је партијац само онај ко припада комунистичкој партији. Разуме се, исто је важило и за партијке. Када би се за некога рекло да је партијац, то је значило да се уз помоћ партије пробија кроз живот, али и да је привржен партијској идеологији и дисциплини до крајности. А партијска дисциплина посебна је врста дисциплине – реч је о строгој оданости партији. Партијска књижица потврда је да одређена особа припада некој партији. Будући да у нашој земљи постоји више партија и странака, партијцима се сада назвају припадници различитих партија.
-----------------------------------------
Касније, између 1100 и 1300. године, политичке фракције на тлу данашње Италије гвелфи (моћне и богате породице које су подржавале папу) биле су супротстављене гибелинима који су били на страни краља, односно цара. Још једна важна особеност тог давног партијског живота. Само су мушкарци били предводници тих великих партија..
Десница, левица и ,,мочвара”
Први знаци партијске двојности политичког живота настали су у Великој Британији. Били су то торијевци (конзервативни) и виговци (напредни). Конзервативци су подржавали апсолутну монархију. А други уставну монархију. Састајали су се у Парламенту, и од 1688. године на известан начин одмеравали су и краљевску моћ. Али у те клупе није било лако сести. Право гласа имали су само они који су имали велике поседе и одређен приход.
Француска револуција одредила је, готово игром случаја, три начина политичког става који до извесне мере важе и данас: десница, левица и центар. Наиме, у Француској, пре судбоносне, револуционарне 1789. године, друштво је било подељено у три класе (свештенство, племство и обични грађани). Јасно, представници цркве и племства уживали су у различитим повластицама. Најважнија је била да нису плаћали порез. Када је с трона збачен Луј XVI, управо су грађани (Трећа република) прогласили уставотворну власт која представља читаву државу. У том тренутку чланови скупштине заузели су ипак различите политичке ставове, односно места у клупама. Конзервативци су се ујединили и сели су десно, док су се револуционарно настројени сместили – лево. Центар су називали и „мочвара”. Било је то место за оне који нису ни лево ни десно...
Занимљив предизборни плакат: „А ако мама и тата не буду гласали, ми ћемо се упишкити у кревет!”
Корак напред, који је заправо допринео да се створе одређене скупине политичких истомишљеника сличне или истоветне идеологије, догодио се за време индустријске револуције. Тада су се сукобила два начина мишљења: оних који су желели да заштите богаташе и елиту и нису били склони једнакости и они који су се борили за једнаке могућности, бар што се тиче учења и рада. Тако су настале организоване партије и партије маса. Те велике партије имале су своје вође. Почињали су као активисти, а постајали партијске вође. Данас се каже – лидери.
Једна од првих европских партија била је социјалистичка партија настала у Немачкој и Италији. Социјалисти су углавном били сељаци и радници и тражили су боље услове за рад. Седишта партија постала су места окупљања. И не само то. Била су то места удруживања, не само школе одређене идеологије. Ту су се рађала пријатељства, склапали бракови... и јошмного тога. Избори су представљали само врхунац бурног политичког живота. Тај живот није био лишен ни материјалне стране – новчаног добитка. Почеле су да се издају чланске књижице. Јер, није било неважно колико одређена партија има чланова. Било је потребно да велики број људи стално буде активан и доприноси успеху (своје) партије. Поделе политичких партија многобројне су.
Међутим, ствари су се данас промениле. Према мишљењу социолога, ускоро ће се говорити о једној врсти кризе политичких партија. Руку на срце, политичке партије јесу решиле проблеме великог броја људи, посебно чланова партија, али највећи број тих истих чланова уопште не показује никакво истинско занимање за политику! Јер, искоришћена у личне сврхе, политика обичне људе (не и политичаре) престаје да занима... Једна трећина остаје незадовољна и разочарана. Али ни они више не полажу наде ни у политику, ни у политичаре. Дакле, осећање разочарања и одуство интересовања већ су приметне одлике оних који би требало да чине страначко чланство.Општем неповерењу доприноси и начин одлучивања у странкама где већину одлука доноси страначки врх, удаљавајући се на тај начин од својих гласача. У новије време значајну улогу у окупљању гласача и партијских присталица игра интернет путем којег се придобијају будући гласачи и партијци.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
