3320 25. 9. 2015.
О статистици, количнику интелигенције и још понечему...
КО ИМА ВЕЋИ?
Статистичари тврде да постоји веза између величине мозга и памети. Треба само имати на уму да овакву тврдњу не смемо да упрошћавамо
ош је давни мислилац из 17. века Гистав ле Бон у својој и данас читаној књизи „Психологија гомиле” изнео тврдњу да, да би нека замисао постала општепозната, она нужно мора да буде упрошћена.Тако постаје пријемчива да би је разумели појединци који се међусобно разликују по много чему: знању, интелигенцији, културном наслеђу...
Међутим, када се било која замисао довољно упрости, она у извесној мери постаје нужно неистинита, каже Ле Бон. Губи значајна својства. Ово нам се чини логичним... Заиста, данас више него раније, у поплави података који нам се сервирају кроз модерна средства информисања, сведоци смо да се многи подаци усвајају у инстант, прежваканом облику, а да потичу не из друге, већ из ко зна које руке, прошавши претходно низ обрада и упрошћавања...
Мајмун-човек
Можда најочитији пример јесте опште тумачење Дарвинове теорије о постанку врста путем природног одабирања, такозване теорије еволуције. Неретко ћемо чути да се каже да је човек постао од мајмуна. А теорија еволуције не каже то, већ да су се од заједничког претка, некад давно у историји, одвојиле две гране. Једна се временом развила у људе, друга у мајмуне. Тако, критика противника ове теорије неоправдано пита зашто се и данас мајмуни не претварају у људе, и слично. За праве познаваоце ова теорија још није и доказана јер има један важан недостатак. Наиме, фосилни остаци тих прелазних облика живота нису нађени упркос огромном броју фосилних остатака из разних раздобља који потичу од постојећих или изумрлих врста... Али ни то се не помиње често, чак ни у оквиру школског образовања где се учи о овој теорији. За многе она више није теорија, већ доказана истина.
О величини мозга
Таква упрошћена знања срећемо, можда у још већој мери, и код образованих људи. Недавно смо имали прилике да прочитамо да величина мозга нема везе са интелигенцијом особе. Ако ко, пак, мисли обратно, његова схватања углавном се приписују остацима учења френологије Франца Гала и његових истомишљеника још из античких времена. Психолози су поодавно извели оглед на пацовима у коме су једни гајени у изузетно сиромашном окружењу, практично празној кутији, а други у врло подстицајном, у кутији пуној разних занимљивих предмета. Касније су сецирали (несрећне) животиње и утврдили да је кора великог мозга код оних који су живели у подстицајном окружењу знатно дебља. Сматра се да вијуге на површини мозга и постоје да би увећале ту површину без већег повећања масе мозга. Одређене групе ментално заосталих људи имају често врло велики мозак, готово два килограма, али им је слаба избразданост површине мозга вијугама.
Изгледа да уместо на масу мозга, у целини треба више да се обрати пажња на површину и дебљину коре великог мозга. Ипак (по професору статистике на Филозофском факултету Константину Момировићу), подробна истраживања показују да постоји значајна позитивна веза између величине мозга и интелигенције како је мере тестови које имамо.
То значи да не можемо да тврдимо да је интелигентнији онај ко има већу главу, али је, ако узмемо велики број случајева у обзир, знатно већа вероватноћа да то и јесте. Некако је и логично да уз већи мозак иде и предодређеност ка већој маси и саме коре. Та нешто финија разлика између једнозначног пресликавања величине мозга и интелигенције, с једне стране, и значајне позитивне корелације измећу њих, с друге, често је ван дохвата разумевања и занимања обичног света.
Памет жена и мушкараца
Да ли то значи, пошто је мушки мозак у просеку тежи, да су мушкарци и паметнији од жена? Већ видим како се неке осетљиве читатељке мрште. Не, драге моје, никако не значи, у томе се и види значај статистике и тачног разумевања. Неко ће питати зар није утврђено да су просечни резултати на тестовима интелигенције између мушких и женских испитаника једнаки. Да, јесте, мада, кад већ говоримо о томе, постоје и разлике у груписању, код мушкараца има више и оних с веома слабим резултатима и оних с веома добрим, док код жена има више оних са средњим вредностима количника интелигенције. Да ли тај једнак просек значи да су мушкарци и жене једнако интелигентни? Не! Заправо су данашњи тестови интелигенције намерно тако прављени да не дају предност ниједном полу. Раније, у почецима тестирања интелигенције, нађено је да на око 60 одсто тада задаваних питања мушкарци дају боље одговоре, на око 20 жене, а на преосталих 20 отприлике су подједнаки.
Међутим, састављачи су били претежно мушког рода и лако је могло да се претпостави да су питања бирали у складу са својим занимањима. Психолози су мозгали како да разреше ову недоумицу, и на крају су, у немогућности да нађу решење, одлучили да прескоче проблем – у сваки тест уврстили су једнак број задатака које боље раде жене и мушкарци. Укратко, то значи да ови данашњи тестови (а ни они стари) не могу да нам помогну да утврдимо који је пол интелигентнији.
Када се присетимо претходне тврдње о вези величине мозга и интелигенције (како је мере тестови интелигенције), следи да су мушкарци с већим мозгом у просеку знатно интелигентнији од мушкараца с мањим мозгом, а жене с већим мозгом од жена с мањом можданом масом. Што опет не значи много када то сведемо на ниво појединаца. Поређења међу половима, пак, нису реална због поменутих поступака при изради тестова.
IQ као модерни мит
Још један модерни мит потекао од образованих људи, и то од самих психолога (не свих), јесте снажно уверење да количник интелигенције (популарни IQ) заиста показује колико је ко интелигентан. Зар не показује, узвикнуће многи, посебно они који су сами или су њихова деца добила овакве или онакве резултате који су даље утицали на њихов живот. Сад ћемо видети.
Творац прве скале за мерење интелигенције је знаменити француски психолог Алфред Бине, потпомогнут дечијим лекаром Симоном. Та Бине-Симонова скала интелигенције створена је 1905. године као одговор на позив француског Министарства просвете да се нађе начин да се издвоје деца која услед застоја у менталном развоју не могу да прате наставу. Они су саставили бројне задатке које су задавали различитим узрасним групама и резултате сваког појединца су онда поредили с просечним постигнућем испитаника његових година. Битно је приметити да су ти њихови задаци у великој мери подражавали могуће захтеве које ће школовање поставити пред испитаника. Сам Бине је две године пре тога критиковао масовна тестирања јер не дају јасну логичку везу између задатака који се постављају и закључака који се на основу резултата изводе, али је, ипак, на позив Министарства, покушао да помогне. Касније се трудио да отклони недостатке колико је могао, али је на свако питање о томе шта је интелигенција одбијао да том појму прида превелики значај говорећи да је то оно што мере тестови интелигенције. Но, скала се показала корисном и психолози су наставили тим путем видевши у томе начин да добију своју област истраживања и тако да се, с једне стране, одвоје од психијатрије, а с друге, да покажу свој научни дух и да се издвоје од филозофије с којом су често повезивани.
Сам појам интелигенције подразумева да је то успешно сналажење у новим ситуацијама, за разлику од нечега што би била примена знања која већ имамо, а шта можемо да назовемо памећу или мудрошћу или, можда, примењеном интелигенцијом. У стварном животу не постоје прилике о којима немамо бар неко искуство на које се ослањамо. У време развоја ових тестова, припадници емигрантских група, као и припадници нижих слојева, показивали су много слабије резултате на тестовима створеним у Америци. Идеал да ће направити задатке који нимало не зависе од претходног искуства (тзв. culture free) ускоро је нестао и психолози су се усредсредили да створе бар оне који су примењиви за све културе (тзв. culture fair). Питање је колико се и то успело. Познато је да су то углавном задаци који се решавају оловком на хартији те неписмени или слабије писмени, па и несвикли на такве задатке, слабије или никако не успевају да их реше. С друге стране, мада показују слабу способност за писање или, рецимо, препознавање ликова на фотографији, припадници дивљих племена сјајно читају животињске трагове које припадници наше културе готово ни не уочавају. И они би нама могли да задају тест интелигенције на коме бисмо се лоше показали.
Шок за стручну јавност били су резултати тестова интелигенције који су показали да су средњошколци у целини најуспешнији у решавању тих задатака, успешнији и од старијих! Изведени су брзоплети закључци, који нису остали без одјека у јавности, да су најпаметнији људи на свету они од 16–17 година! Ову премоћ младих извесни психолози покушали су да објасне и тиме да младе генерације све више напредују па је свака генерација интелигентнија од претходне, прима више података, од ње се више тражи. Мада ће тај појединац врхунац развоја постићи када буде имао око 36 година (што су показала истраживања која прате много појединаца током целог њиховог живота) у тренутку када учи средњу школу, по овима они су заиста најинтелигентнији од свих људи, али ће и даље напредовати, али ће их следеће генерације брзо престићи. Овако размишљају они психолози који верују да је количник интелигенције добијен на тестовима заиста мера праве интелигенције, како је схватамо у свакодневном говору.
Женски мозак – мушки мозак, први има више беле масе, а други сиве,
према истраживању с Калифорнијског универзитета
према истраживању с Калифорнијског универзитета
Наравно, разлог премоћи средњошколаца заправо је то да су, пошто су то задачићи слични онима које средњошколци стално решавају у школи, они били и најспремнији и најувежбанији да их решавају, док се већина старијих после средње школе никада не бави ничим сличним. Уз то, показано је да интелигенција с годинама полако прелази из флуидне у кристализовану, то јест смањује се брзина и способност решавања проблема из слабо познатих области, али се увећава способност решавања проблема у областима у којима се особа често вежба. Ту препознајемо недовољно одређену границу између интелигенције и паметног коришћења претходног искуства.
Многе су и друге замерке стручне јавности тестовима интелигенције: постоји временско ограничење, проблемске ситуације вештачки су изоловане једна од друге, испитаник је неприродно лишен помоћних средстава и података... Ипак главна је замерка, коју је и сам Бине изнео, да не постоји логичка повезаност која би објаснила како из тих задачића уопште изводимо закључак да су они показатељи тога што у жаргону називамо интелигенцијом. Зато, какве год резултате да постигнете, драги пријатељи, не узнемиравајте се, они много мање говоре о вашим стварним способностима него што јавност иначе мисли! Можда о спремности за школу, чему су ови тестови првобитно и били намењени!
Бог као седи старац
Али има и примера који се не тичу области науке. Такав један очит пример јесте уврежено веровање да се у хришћанству Бог замишља као старац с белом брадом. Они који не верују, тај приказ понекад користе да би исмевали наводну наивност хришћанског схватања. Али, читајући Библију, нећемо нигде наћи овакав приказ. Напротив, наилазимо на поновљену тврдњу да није могуће Бога видети лицем у лице и остати жив. Мојсију се зато Бог јавља као глас из горуће купине, пророк Илија види ветар, па чује глас „тих и танак”, па онда види неког огромног с леђа како одлази... У Новом завету, после, дакле, Христовог живљења на Земљи, разни светитељи сведоче да су имали виђења, али само Исуса Христа, не и Бога оца. У представама Свете тројице путем икона заиста се у једној варијанти јавља Бог отац као старац с белом брадом, док је Свети дух ту приказан као бели голуб. Такав приказ чешћи је у католичким црквама, док се у православним црквама, од прадавних времена, Света тројица приказују као три истоветна анђелолика бића. Вероватно да од горепоменутог симболичког приказа потиче и ово веровање које је углавном присутно код оних који су слабо упућени у догмате вере.
Вероватно би сваки стручњак из своје области умео да нађе понеки пример како је одређена општеприхваћена претпоставка макар делом нетачна. Зато, обратимо пажњу кад говоримо о нечему што нисмо детаљно проучавали.
Аутор:
Душан Терзић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sat, 20/08/2011 - 17:11
#2
Сјајно
Све честитке Душану на дивном тексту, а и "Забавнику" на објављивању истог.
Sat, 20/08/2011 - 00:30
#3
Šta bi rekla Nataša!?
Mislim da je veliki kompliment reći da je ovaj tekst u standardu kvaliteta POLITIKINOG ZABAVNIKA. Vrlo zadovoljna što sam bila u prilici da ga pročitam!
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Zanimljiv i lep tekst. Hvala!